Fascinantno otkriće drevnog zanata: kako gospodariti vremenom

Smrt je za čoveka tragično iskustvo.

Od praskozorja evolutivnog kretanja ka homo sapiensu, prestanak jednog života je za zajednicu predstavljao traumu. A istog dana kada je upoznao tragediju – čovek je upoznao i radost. U suprotstavljanju radosnih i tragičnih prilika, gotovo intuitivno je saznao i za svoje želje: noć, strah, smrt, hladnoću – sve to nije želeo. Dok rođenje, dnevno svetlo, vojevanje pobeda, to je priželjkivao i tome se i radovao.

Kako ne nekad, tako ni sad, ostvarenje svih naših želja ne leži nam nadohvat ruke.

Ne želimo da je neko koga volimo mrtav. Ne želimo da umremo ni mi sami, ne danas. Želimo fakultetsku diplomu. Ne želimo sećanje na nesrećno detinjstvo. Želimo mladu Moniku Beluči. Ne želimo da nam nemi džihad oduzme zemlju, a jednog dana i kontinent na kome živimo i negujemo sopstveni identitet.

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]A čovek je pred erozijom vremena nemoćan.[/typography]

Sve naše želje suočavaju se sa problemima u čijoj osnovi percepiramo protok vremena. Stambeno pitanje = 30 godina za otplatu kredita. Fakultetska diploma = u proseku 5 godina života. Evropska Unija = gromade i gromade vremena i birokratskih procesa u njemu.

Isto tako, svi naši problemi vezani su više za protok vremena nego za sam akt donošenja iole pravilne odluke. Korumpirana država = dok mi očistimo jednu generaciju institucionalizovane rđe, sledeća nam je već za petama. Zatrudnela devojka = ne možeš istovremeno i uzgajati malu decu i živeti dalje kako si do tog trenutka živeo. Nedostatak novca = jasno je kao dan, ako imaš vremena da radiš, odnosno prethodno i naučiš kako da nešto radiš, novac ćeš pronaći.

Niz se nastavlja, izgubio si nekoga bliskog – želiš da vratiš vreme. Nemoćan si pred trenutnim problemom – želiš da ga prespavaš, premotaš do rešenja. Snašla te je neka nevolja – želiš da otputuješ natrag kroz vreme i sprečiš ga. Vreme fascinira fizičare bar koliko i običan svet, i i danas se vode debate oko toga je li vreme kretanje, dimenzija ili nešto drugo, dok u suštini – nemamo mi pojma. Ipak, glupo je reći da vreme ne postoji, jer čim u našoj svesti nešto postoji – sa time je moguća i interakcija. Kako premotavanje i presnimavanje vremena (još uvek) nisu opcija, ograničeni smo na domen percepcije. A evo tri načina na koje se njome može manipulisati uz neslućen uspeh.

[typography font=”Rock Salt” size=”24″ size_format=”px”]Merenje[/typography]

Dan i noć, revolucija Meseca oko Zemlje, revolucija Zemlje oko Sunca. Još pre šest hiljada godina, uhvatili smo se za događaje koji su se neumoljivo ponavljali, i podelili ih na upotrebljive jedinice. Dok je Isaac Newton verovao da su vreme i mesto apsolutne vrednosti, Gottfried Leibniz nije bio ubeđen da je moguće biti na (u apsolutnim vrednostima) opisivom mestu u opisivo vreme, već da je svaka pozicija relativna. Kako vreme u cilju orijentacije i te kako merimo, a relativno vreme ne možemo ni da pojmimo, jedini način da manipulišemo merljivim vremenom u našim svakodnevnim životima je – to kako ga percepiramo. Perceptivna dilatacija vremena je nešto što svako od nas dobro poznaje; kada radiš nešto zanimljivo, vreme brže prolazi. Koristimo ovu informaciju za sopstvenu dobit: kao dugoročno rešenje, nameće se ideologija okruži se stvarima koje voliš jer zaista, ukoliko radiš isključivo stvari koje voliš, vreme će biti tvoja daska za surfovanje, a ne zid na kraju slepe ulice; ali to si znao. Dok, što se tiče sad za odma’ kratkoročnih rešenja, kao (zdrav) metod ubrzanja vremena dotaći ću se, svestan opasnosti da zvučim kao guru nutricionista, takozvanih alfa talasa; od nezdravih metoda nam preostaju svi vidovi masturbacije, kako seksualni tako i umni (televizija? surfovanje na internetu?), što je možda upravo razlog više da stisneš zube i pokušaš da saznaš više o alfa talasima. Dok, opšte najprihvaćeniji metod za usporavanje vremena su spiritualne prakse, te izdvajanja jednog primera radi, joga. Joga je pravi način da potoneš u trenutak, da pauziraš rotaciju zemaljske kugle, da osetiš i imenuješ svaki nerv u svom telu. Opet, joga je usko vezana za disanje, što nas odvodi u sledeći pasus…

[typography font=”Rock Salt” size=”24″ size_format=”px”]Tradicija[/typography]

Pored pokušaja da izmerimo vreme i smestimo svoje akcije u njegove okvire, postoje zapravo dva konkretna načina da se “manipuliše vremenom”. Jedan od njih je: ponavljanje. Šta god radili, postoje dve opcije – ili smo to nešto nekad već radili, ili nismo nikad. Isto važi i za budućnost – ili ćemo tu akciju ponoviti, ili nećemo nikad više, ali to ćemo moći da tvrdimo tek kada to bude rezultat (prošlost), a ne spekulacija (budućnost). Naravno, suvišno je naglasiti, da čak i kada ne radimo ama baš ništa, opet radimo nešto. Sedimo. Gledamo TV. Spavamo. Pritom, sve smo to već radili. A ono što radimo ubedljivo najčešće jeste – dišemo. Mozak, dakako, odlučuje da ove aktivnosti ne bude uvek svestan, jer bi mu to oduzelo dragocenu koncentraciju; disanje se ponavlja, pa se ponavlja. Ali Vi ste u ovom trenutku svesni svog disanja (a i treptaja, lol). Dišete li tečno? Imate li smetnje? Stenjete li ili zastajete? Svaka smetnja jednom nesputanom disanju je prepreka rasterećenom umu. Zašto? Zato što…

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]repetitivne akcije transcenduju[/typography]

Jeste li već znali da se može umreti više puta? Eto, recimo da sada znate. Šta hoću da kažem: kada biste umirali jednom mesečno, konačna smrt Vam ne bi teško pala. Isto važi i za porođaj, prvi dan škole, prvi seks i tako dalje; na stranu sposobnost mentalne i telesne adaptacije, sam aspekat repetitivnosti je ono što, sa jedne strane umanjuje značaj te radnje, a sa druge, baca na tu radnju novo svetlo (vidi looping analizu u audio i video umetnosti). Na koji će način neko upotrebiti snagu sekvence jedne ponovljene akcije, prepušteno je njemu samom. Ali kao jednu od ukupno dve konkretne mogućnosti da se manipuliše percepcijom vremena, repeticiju, odnosno na većoj skali tradiciju nalazimo u svakoj kulturi. Od plemenskog plesa sa velikim očekivanjima magijskih dejstava proizišlih iz ponavljavanja (plesnih koraka) u okviru jedne ceremonije, do godišnjih ili čak decenijskih tradicija u okviru jednog domaćinstva, ponavljanje kao koncept naći ćemo širom sveta. Od takvog koncepta se ujedno i puno očekuje, jer jedina preostala akcija je…

[typography font=”Rock Salt” size=”24″ size_format=”px”]Promena[/typography]

Svi provode svoje živote u pokušaju nekakve organizacije, jer haos znači strah, a strah je loš. U haosu (potpunoj nasumičnosti) bi sve moralo biti moguće, pa i beskrajna repeticija, ali mi ga ne doživljavamo tako. Mi ga doživljavamo kao sekvencu nepovoljnih i čestih – promena. I u ovako polarizovanim terminima manipulacije vremenom, promena je ono jačeg intenziteta, ono za čime ili vapimo svakodnevno dok odlazimo na posao a maštamo o letovanju, ili ono što nam najteže pada; recimo kada pokušavamo da ostavimo pušenje. Promena je, jer je našoj predstavi haosa bliža nego li repetitivnost, ujedno i spontano verovatnija od ponavljanja. Koji god fenomen u prirodi da posmatramo, on će na makro skali i bezbroju mikro skala zastupati promene. Uzmimo, recimo, za primer talase koji zapljuskuju peščanu obalu. Na makro skali, talasi će konstantno zapljuskivati obalu; ali će ta konstanta sadržati i konstantnu smenu 1. talasa i 2. ne talasa. Pošto su ove smene, naravno, samo neprecizno periodične i niko ne može tačno reći da će more 12 sati biti uzburkano pa potom 8 sati neće, ovde je reč ne samo o smeni, nego zaista – o promeni. A na mikro skali, uzmimo za primer pojedinačne kapi vode jednog talasa, putanje kretanja te kapi je potpuno nepredvidiva. Uračunamo li kao faktore i veličinu “kapi” i vremenski interval u kom želimo da merimo kretanje, pa pritom dodamo i bezbroj ostalih kapi jednog talasa, pa na to dodamo i sve talase koji će ikada zapljusnuti tu obalu, dobili smo nemerljivu količinu mogućnosti i informacija – dobili smo beskonačno mnogo promena. Nasuprot promeni u “beskraju” i “haosu”, promena u ljudskom životu ima potencijal da bude nešto proračunato, filigransko, brižljivo izvagano.

Pokušajmo da stvorimo odgovarajuće okruženje za primer – recimo da želimo promenu. Recimo i da imamo problem koji je uzrok naše želje za promenom. Recimo da je taj problem nešto preprosto, da nema mleka. Nema mleka, to je svakako jedan vremenski problem, jer mleka je bilo, i nekad će ga svakako ponovo biti, samo ga sada nema. Mogli bismo da odemo po mleko i time rešimo objektivni problem. Ali, kao prvo, time bismo pre izgubili 20 minuta svog vremena nego što bismo postali njegovi gospodari, a drugo, ako apsolutno vreme i mesto ne postoje (vidi uvod), onda svakako ni nešto nalik “apsolutnim objektivnim problemima” ne postoji. Nasuprot tome, nameće nam se da se pozabavimo subjektivnim problemom, odnosno samom željom da pijemo mleko.

[typography font=”Rock Salt” size=”24″ size_format=”px”]Merenje, ponavljanje i promena[/typography]

Premotavanje vremena nije moguće. Večno ponavljanje takođe. Ipak, religija, kao najkrupniji deo duševnog sektora pojedinačnih života i kulturnih nasleđa, nudi mogućnost obaju. Sa jedne strane, sentimentalno proživljavanje događaja prošlih kroz veoma snažne emotivno stimulativne rituse (liturgije); istovremeno i strah od/radovanje ka događajima budućim u okviru iste te liturgije. A sa druge strane, obećanje o prevazilaženju konačnosti i ulazak u život večni (ekvivalent u budizmu bi bio nirvana kao blaženi kraj reinkarnativnog ciklusa). Ali, doba kada smo pohlepu svog razuma umeli da ograničimo u instituciji crkve, za mnoge je prošlo. Čak i oni crkveni – ne uspevaju da obuzdaju svaki svoj apetit, svaku svoju radoznalost. Jer danas je doba čekanja, doba kada više niko ne zna šta će sa svetom biti kroz 100 godina. Uslovno rečeno čekanja. U svom čekanju, mi delamo. Ponavljamo i menjamo. Merimo, kako bismo mogli da komunikacijom podelimo iskustva o svojim ponavljanjima i promenama. Ponavljamo ciklus od 3 sekunde: dišemo. Ubrzamo disanje: promenili smo atribut te repeticije. Zadržimo dah.

Nekoliko puta dnevno, jedemo. Svake noći spavamo. Svake godine dođe trenutak kada obučemo jaknu. Pre svakog spavanja, ponavljamo rutinu za pred spavanje. U toj rutini nešto promenimo: nešto drugo je na tv-u, sa supružnikom smo u krevetu pričali o nečemu drugom, pročitali smo nešto treće. Slavimo slavu, svake godine. Menjamo trpezu. Ne menjamo goste. Svest o vremenu nas čini srećnim. Svest o vremenu nas čini tužnim. Napustimo jedan šablon – i ponovo smo srećni. Dogodi se jedan ireverzibilni događaj – i zauvek smo tužni. Zauvek, dok ne počnemo da aktualizujemo sećanje na nečiji život, obeležavajući na groblju (svake godine) njegovu smrt.

Mi smo gospodari vremena.