Kad preporučujem knjigu, osećam olakšanje jer me verovatno niko neće poslušati. Eventualno će neko uleteti da prokomentariše kako je Vuk Drašković najbolji srpski pisac. Selenić, čini mi se, trpi sudbinu druge dvojice genijalnih modernih pisaca – Borislava Pekića i Danila Kiša. Ovu trojicu u našim generacijama malo ko čita, zagubljeni su negde između obaveznih ruskih klasika, našeg jedinog nobelovca i recimo skribomanije Miljenka Jergovića i jebanja Marka Vidojkovića.
Očevi i oci su najslikovitije delo Slobodana Selenića, roman o našim anomalijama i načinima koje su te anomalije predstavile kao normalnost. Stevan Medaković odlazi na studije u Bristol gde, iako odgajan na srpskom patriotskom mleku, pomera rakurs i širi vidike. Iščašen iz srpske sredine, oslobođen mrene neupitnog saglasja sa svim „srpskim“, Medaković uobičajene stvari te sredine sve češće vidi kao nenormalne. Zbog toga ga pritiska krivica, ne zna da li može, da li sme da svoj narod istovremeno voli i da mu broji mane.
„Patriotizam je živo osećanje odgovornosti za sve ljude svog naroda, a pristrasnost je sama njegova osnova. Ako ne mislim da su ludosti moga naroda zdravorazumne, kako mogu biti dobar rodoljub? Dok sam verovao da nema boljeg naroda od srpskog ne tražeći za to nikakva dokaza, dok sam moj guravi narod što svetkuje, slavuje, piruje, nedeljuje, odmara brinući samo za danas, dok sam neradinost Srba tumačio kao posledicu naše darovitosti (mi smo genijalna rasa, Nemci moraju da rade), dok sam murdarluk video kao poslovičnu bistrinu srpskog seljaka, primitivno i strašno rasipanje ljudskih života kao našu herojsku prirodu, a sve običaje i legende kao nepomereni dokaz srpskog genija, dok sam plakao zbog seče knezova i, ne okusivši piće, znao da je šljovica najbolje od svih koja na svetu postoje…“
Srpske bube brzo uviđa i narečena Engleskinja, žena Medakovićeva, kada se preseli u Beograd i primećuje „da su Srbi ili jako uvereni da je narod genijalan i da ne treba dokazi, samo su sigurni u tome, a opet, isto tako, drugi put jako uvereni da Srbija ne valija ništa, i da je u Engleska sve superior“.
Kao i Timor mortis, i ostale Selenićeve knjige, Očevi i oci su i roman o komunističkoj bandoglavosti, otimačini (glavnom junaku u svakoj Selenićevoj knjizi komunisti zaplene stan ili njegov deo), isključivosti, vaternim parolama umesto argumenata, i surovim razračunavanjem sa svakim ko makar sumnja u njihov svetonazor. Selenića možeš samo da obožavaš ako uspeš da svarišK njegovu tešku, zarezima opterećenu, dugu, baš poput ove moje – rečenicu, jer Selenić voli da sve objasni dva puta, da se ponavlja i bude precizan. Eto toliko, glavni tok akcije namerno nisam ni dotakao, tako da možeš da čitaš u blaženom neznanju. Javi kako je bilo.