Kenjaj ponosno, uvek i svuda

Pre neki dan zateknem kolegu kako izlazi iz WC-a u zaboravljenom krilu zgrade kojim cipela generalnog direktora kročila nije, u hodniku sa nekoliko kancelarija nastanjenih frigidnim brkatim radnicama računovodstva koje dolaze i odlaze ne zna se kada i kojim putevima. Kolega me je pogledao posramljeno. I tu shvatim…

FLEŠBEK: (crno-beli snimak, blago usporen, muzika napetosti iz serija produciranih u Karakasu) Boža, moj učitelj iz prva tri razreda, izlazi iz WC-a na drugom kraju škole, kod kabineta za Tehničko; komšija Ljubinko ide iz prodavnice, slučajno mu ispada roze papir za dupe, koji je do tada stidljivo skrivao pod jaknom; glas mog oca koji meni, četvorogodišnjaku, odgovara „Piškim!“ na pitanje šta već pola sata radi u WC-u.

…ljudi se, jebote, stide sranja! Crvene u licu zbog sopstvenog govneta, pokušavaju da sakriju da rade ono što rade i svi drugi ljudi na svetu koji imaju debelo crevo i normalnu probavu! Mislio si da si faca ako ne sereš i trpiš nalet svog braon produkta ka anusu ili ako sereš potajno i brzo? E pa nisi, čak si se pristojno zajebao, evo i zašto:

Trpljenje i blokiranje govneta koje, težeći slobodi, pritiska rč – đavolja je rabota. Prvo, ako se predugo drži u debelom crevu, govno se isušuje i, kada konačno rešiš da ga pustiš napolje, sranje može biti bolno i krvavo po šuljeve. Drugo, stalnim potiskivanjem slabe se mišići stomaka koji ti drže jetru i ostale organe, tako da mojne da se čudiš kada prve godine penzije provedeš na raspaloj klupici u hodniku bolnice, čekajući da internista Đorđević nađe vremena za pacijenta bez mita.

I treće, stalnim trpljenjem možeš olenjiti svoj stomak – tad si ga ugasio. Lenji stomak ne zvuči kao nešto zajebano, ali kada znaš da to ima i petosložni naziv na latinskom (gastroparesis) kontaš da i nije baš naivno. Radi se o hroničnom zatvoru, više nemoš da kenjaš kad hoćeš, bolovi u stomaku su ubitačni, a pasulja sa kobajom možeš samo da se prisećaš jer će se tvoja ishrana sastojati od kuvanog pirinča sa malo riže.

Utakmica u gostima

Za kenjanje bez stega treba određena doza kuraži. Posebno hrabro treba prilaziti tuđim WC-šoljama i čučavcima. Ja provereno mogu da serem, fudbalski rečeno, na strani. Svejedno gde. Mogu i u daščanoj poljskoj kenjari na bugarsko-rumunskoj granici koja je, po prirodi te dve države, sigurno ogavan prizor. Mogu kenjam i na gajbi nove devojke, dok njen ćale cupka pred vratima čekajući da ispusti uspomene na sinoćnje zarakijavanje u bifeu.

Nema tu mesta snebivanju i femkanju. Nemoj da glumiš Mariju Karan, mada i ona sočno sere i klistira se jednom u dve nedelje zbog karanja u dupe. Dakle, gostujući WC može biti posran, sa šoljom koja liči na izložbu monohronih fresaka, ali to ne treba da te uzrujava. Ti si čovek sa misijom da iz kenjare izađe pola kila lakši i da kao penzioner igra domine i troši vijagru umesto da se vucara po domovima zdravlja. Uostalom, ima da se kupe oni papirni pokrivači za dasku (kako se to uopšte zove?), lepo poneseš i olakšavaš se kao gazda.

Tihi kenjač

Ovaj sindrom često se sreće po javnim WC-ima. Uđeš da opereš ruke ili da pišaš, kabina zaključana, dismr kao u Aušvicu, a ipak osoba koja je unutra i očigledno sere – ne daje ni glasa od sebe. Pre bi stari Vujadin odao jatake nego što bi tihi kenjač zastenjao, pustio govno u vodu ili cepao papir dok je neko drugi u WC-u. Šta se time dobija, nije znano, jasno je samo da se gubi vreme i da se bespotrebno taji svoje seratorsko remekdelo.

Neki se, koristeći obrnutu psihologiju, hvale svojim govnetom kao Dinkić besplatnim akcijama, ali to je pojava koja zaslužuje poseban tekst. Za sada ćemo preneti samo reči blogerke Viktorije Knobloh: „Ući u prostoriju i reći ‘Čoveče, upravo sam israo najveće najsmrdljivije govno, mora da je od čilija’ – nije baš socijalno najprihvatljivije. Čak i muškarac koji to kaže može ostaviti vulgaran utisak, zavisno od publike, mada muškarcima se mnoge stvari praštaju – samo zato što su muškarci.“

Dakle, ne moraš baš da budeš japanska pornićarka pa da sereš nekome po nosu i da halapljivo prihvataš tuđe govno u usta. Al ono – seri ponosno, često i svuda.