Prvi put sa šalom u kurvanje

– E de si.

– E de si Đole brate, ulazi. Zaključaj.

– Ima nešto smotano?

– Ima, evo. Smotao ja za sebe da gledam pregled holandske, al si javio da stižeš, pa reko da ne budem pička.

– Pa što onda ima još taman tolko da se navari prosečna voluharica?

– A jebiga, ne mogu da sedim u istoj prostoriji sa celom buksnom, neka tenzija se razvije, gleda ona mene, gledam ja nju, ko kad si u liftu s nepoznatom ribom pa osećaš onako kako je napeto pa onda neko komešanje pa hihihi pa šamar pa policija. Al sve kul, dosta ti je to što je ostalo, mnogo je jaka, nabavio od… Ček bre, što si se sredio ti tako?

– Fssss… znaš Lidiju s mog faksa?

– Valjda. Dosta dobra riba, onako malo veći gepek, smeje se ko ker?

– Fssss… smeje ti se mama kad je volim… e pa brate… fsss…. idem posle do nje nešto da joj objasnim. Ako me razumeš, hehehe.

– Ne.

*zvuk udaranja skripte o sto*

– Šta je ovo? Jebote, pa ja ne umem da pročitam ni naslov od ovoga, kako ćeš ti to njoj da objašnjavaš sad kad se kompresuješ?

– Ma nemaš frke. Znam ja da to nema veze s objašnjavanjem ovog Eksle… Eskul… Eklek… ovog sranja što tu… fssss… Znam ja šta ona želi *namig*. Dopisivali smo se mi već preko fejsa.

– I šta ti je napisala?

– Pa za sad samo “cao, a ko si ti?”, ali žene nikada ne kažu ono što misle.

– Pa čekaj, jel zna ona da ti dolaziš?

– Zna. Ja sam joj lepo rekao ko sam i da dolazim večeras oko devet da joj objasnim ovaj Ekles… kurac i ona je videla i nije odgovorila, znači sve je kul. Ne brini, izbacio sam sve svoje fotke sa fejsa i tagovao sebe na par fotki Antonija Banderasa, nema šanse da skonta.

– Jao brate, ja te neću noćas vaditi iz stanice.

– Opušteno. Nego, daj još ovoga. Kamo rizle?

– Evo na stolu. A kurac… nema više.

– Kako bre nema više, kako nisi kupio?

– A brate, sa rizlama ti je ko sa wc papirom i sijalicama, nikad se ne setiš da ih kupiš kad ih nemaš. To su sve vrlo važne sitnice, bez njih ne možeš da kenjaš, variš i vidiš, a ja sve te tri stvari držim visoko na svojoj listi prioriteta.

– Pa jebi se, zato imaš ono upozorenje kad ti ostane 5 komada, da odeš da kupiš.

– A nisam se setio da je već bilo upozorenje, jebiga.

– Pa kako se nisi setio?!

– PA ZABORAVIO SAM DA SE SETIM!

– Dobro, ajde, smiri se. Imaš sigurno neku zaostalu, u nekom šteku. Ajde, razmišljaj, jebote. Ispod nogare od stola? Kuhinjski elementi? Knjiga Monike Seleš? Razvodna kutija?

– U, bravo, razvodna kutija, popušim ti kurac. Saću da donesem pa da smotamo. Pusti neku muziku tamo.

– Okej.

10 minuta kasnije

– Sa nama si sigurna…

– A-haaaaa…

– Sa nama si jača…

– A-a-haaaaa

– Sa imenom tvojim u srcu…

– Tararam tararamtaram!

– I TVOJA VOJSKA KO-RA-ČA!

– Jes jaka, u pravu si.

– Jeste. Sad ćeš se usvinjiti, a vid kako si se dotero. Uvek si bio malo metro, da ti kažem.

– Sereš, Milorade.

– Pa jeste, šta oćeš. Zadnji put sam u historiju našao “16 načina da vežete šal”, znam da si to ti, nemoj da me lažeš,  sigurno nije Coja Kurjak. A nisam ni ja.

– Otkud znaš da nisi ti?

– Vidi, ja se jesam jednom probudio sa uključenim klipom “Franjo Tuđman – heroj ili glava u obliku artičoke?”, za koji odgovorno tvrdim da ne znam kako je tu dospeo, ali ja i nesvestan imam neke granice.

– Heheh, aj pusti taj klip…

– Aj nemoj, biće u rilejted “Jebem vam majku svima” i onda ćemo upasti u vrtlog Šešeljevih klipova i ode sve u kurac. Nećeš nikad otići. Samo mi treba da mi izađeš iz stana u 4 ujutru takav uštirkan, šta će ljudi pomisliti.

– Zju gari, izvini što imam dejt…

–  Šta znam, dejtovi obično ne uključuju jurnjavu po dvorištu, njenog ćaleta i pušku. Mada, mogao bi da odvojiš neku medicinsku sestru dok ti vadi sačmu iz bulje. U stvari, teško tako zgažen, sad izgledaš ko metro verzija Maršićanina, cenim da takvi slabo jebu.

– Maćori, ti znaš da meni gudra podiže samopouzdanje. Ja zračim. Čim otvorim usta ima da smuvam i nju i kevu, a ćaleta da nateram da govori da je Dinkić kul tip i kako su radne akcije bile kurac.

– Da, mi smo neodoljivi kad smo navareni. Prošli put kad smo izašli potpaljeni jedina koja me gledala je bila ona što je izgledala ko Nada Kolundžija na steroidima. Ne daj bože nikome.

– Sa nama si sigurna…

– A-haaaa…

– Sa nama si jača…

*zvrrrrrrrrrr*

*zvrrrrrrrrrrrrr*

-Aj javi se Đole brate, koji ti kurac.

– Nepoznat broj.

*zvrrrrrrrr*

– Kakva ti je to melodija uopšte, jel moguće da si takav seljan da ti zvoni ovako ko fiksni?

*zvrrrrrrr*

– Brate, ne znam kako da se javim na nepoznat broj, odvikao sam se.

– Jebote kolko ti glasno zvoni, bolest.

*zvrrrrrrrrrrr*

– Ne znam dal da se javim sa poniznim, šmekerskim ili izveštačeno iznenađenim “halo” ili možda sa “Đorđe Trajković, sitoštampar”, nisam pripremljen za ovakve situacije.

*zvrrrrrrrrrrr*

– JAVI SE UTERO MAMI!

– Dobro dobro šta pizdiš… Halo, Đorđe Trajković pored aparata… a ti si, Lidija, eee pa de si de si a jaaaa evo kod drugara nekog… kafu pijemo, novine čitamo… jeste, prodo Kosovo mamu mu jebem… a odakle ti moj broj? Aaa od Kurjaka, jeste, da, zanimljiva ličnost, može kovanicu dvaes dinara u nozdrvu da stavi i onda zviždi “Pozdravite moga tatu” kroz nos… ma, ništa ništa, zaboravi. Šta nisi u fazonu da učiš večeras, a, e jeb… a, do grada? Drugarica? I drugara da povedem? E pa evo, još crnu hroniku prelistamo i dolazimo… zamisli, sekirom, pa u kanal je bacio, strašno, da… vaaaži, vaaaži, vidimo se onda.

– ?

– Šta me gledaš, čuo si, spremaj se.

– Šta stvarno idemo da se nađemo s njima, ovakvi?

– Ma da, a šta pa nije ni ova nešto, ko ker se smeje. Aj brate, dam ti ja da obučeš nešto što nema fleku od urnebesa.

– Aj matori. Da vidimo šta dva metro Maršićanina mogu da urade.

– Imam šal za tebe, do jaja je, vežeš ga ovako od dole pa prevrneš dvaput i onda ostaviš da visi ovde, to se zove San Francisko mašna.

– ?

– To mi ortak objasnio fudbal dok smo igrali. Crni šal sa sivkastim onako, znaš kako do jaja.

– Ajde, jebiga. Kad već nećemo jebati bar boje da poslažemo.