Synecdoche, New York (2008)
Naziv filma je svakako jedan od onih koje moraš da proguglaš reč po reč da bi shvatio šta znače. Na stranu što ti je onda i prvi pasus Wikipedije predugačak, ok, neka umetnost – ko ga jebe; ali možda je upravo grub naziv ovog visokobudžetnog ostvarenja jedan od ključnih razloga njegove nepoznatosti široj publici.
Svako je nekad pokušao da shvati svet. Njegov detalj, ili u celosti. Ateisti će vam reći da je svet slučajnost. Biolozi će vam reći da je svet prijateljsko okruženje za život. Bajkeri će vam reći da je život prekratak. A recimo Pera iz Mošorina, on će vam reći da je loša karma Mađara kriva za sušu i propast lubenica u Đurđevu 1953. Svako ima svoj uvid u svet, i svako o njemu poseduje delić mudrosti. Ali umetnici su ti koji iznova i iznova pokušavaju da u celosti razumeju – i objasne – čitav svet.
Ovaj film delo je jednog od takvih ljudi. Sa publikacijom Geteovog “Jadi mladog Werthera” 1774. počinje da se razvija pojam pesnika koji je od sveta, zbog sveta pati, i svoju patnju svetu posvećuje. U narednim decenijama, i duboko u XIX vek, slika o ovakvom pesniku će se u zapadnom svetu gotovo ustaliti, toliko snažno, da će u mnogim zemljama (uključujući i Srbiju) preživeti do danas. Pesnik koji pati, razume i objašnjava – on je slika našeg poimanja umetnika. I gotovo 250 godina KRCATO JE umetnicima koji su pokušali da shvate i objasne svet u celosti – jednim delom – i u tome naišli na neuspeh.
Charlie Kaufman, čije je ovo prvo rediteljsko ostvarenje, nije pokušao da objasni svet kroz svoj film – taj zadatak je prepustio svom glavnom liku, pozorižnom reditelju Cadenu Cotardu. Posebno ličnu notu filmu daje podatak da je Kaufman film i napisao, po čemu je uostalom isprva i stekao svetsku slavu (Being John Malkovich; Eternal Sunshine of the Spotless Mind; Adaptation). Ali pored dobrog kastinga, solidne fotografije, odličnog scenarija i naročito inteligentne režije, najinteresantnija stvar u filmu je što je, za razliku od 99,9999% umetničkih dela u proteklih 250 godina, uspeo. Možda ne da objasni svet. Ali definitivno da objasni zašto neko uopšte želi da objasni svet, kao i kako takav put umetnika izgleda.
Prvi sam bio skeptičan kada sam video da žena (svesno) kupuje kuću koja je zapaljena. Takve stvari me gotovo u trenutku podsete na Ameliju Pulen, Harija Potera, Avatar, i bezbroj drugih surealističnih filmova koji se poigravaju magičnim i obećavaju čaroliju, a najčešće ne umeju da povuku crtu između virtuelnog i mogućeg, i ostave nas sa snažnim osećajem deficita magičnog. Lično, meni bi Gospodar Prstenova imao smisla tek kada bi do te mere bio ispunjen pozadinskim animacijama, da bi magije bilo gde god da pogledaš, a ne uporno u prvom planu. Ali ta trajno zapaljena kuća u Synecdoche, New York , ta nedoslednost u različitim percepcijama prolazećeg vremena, te imaginarne i stvarne bolesti glavnog lika, sve je to nešto što nije tu da bi nahranilo našu potrebu za magičnim, već da bi opisalo nešto u čemu svi umetnici mogu da prepoznaju sopstveni put rađanja dela i njegove integracije sa njihovim stvarnim životima.
Koliko su “stvarni životi” umetnika zaista stvarni, i jesu li to bez stvorenog dela uopšte, jedno je od osnovnih pitanja filma. Koliko je vremena neophodno da bi se nešto stvorilo – 45 minuta, ili 28 godina? Ceo život? 21 sekunda? Ali i iznad takvog pitanja – postoji li delo ako nije prezentovano publici? Drugim rečima: jesam li objasnio svet ako svet ne zna za moje objašnjenje? Film ne daje odgovore. Ali inteligentno postavlja pitanja, i tera i nas koji nismo umetnici da shvatimo priliku za stvaranjem, i prepoznamo svoja stvaranja u prošlosti. Daje nam priliku da kroz refleksiju naših odnosa sa drugima shvatimo ko smo.
Ovakva fleksibilnost misli je za jednu severno-američku produkciju blago rečeno prefinjena, i ovo je jedan od retkih filmova koji bi trebao da ima sopstveni godišnji festival. Živo me zanima kako ću ga videti kroz 365 dana, jer definitivno ću ga ponovo gledati.
TL;DR
10/10. Nijedan singularni aspekat filma nije 10/10 sam za sebe, osim možda režije, i baš zato je the film. Ne može da bude knjiga, ne može da bude serija. Ovo je dugometražni film – pogledajte ga bez pauze za WC.
