Apel ženama da ne izgovaraju sledeće stvari

Kada me je strefio pubertet – a strefio me je k’o kvadriplegičara kladivom, u istoj godini su mi iznikle bruce, brkovi, natekla muda, mutirao glas i lice se zakrčilo bubuljicama – počeo sam da uviđam da društvo devojčica možda i nije tako loše koliko ga bije loš glas. Uprkos činjenici da sam sa 12 već znao šta je dupla penetracija i kako se izvodi sa 10 još nisam. I samo sam znao da želim da se približim ženama. Kako nisam u potpunosti razumeo zašto, pretpostavio sam da sam u tom trenutku naprasno postao zreliji, pametniji, i ujedno spoznao pravu vrednost razgovora. Par decenija kasnije, jebemtiživotusisupičkemater’neikoihsastavigučgurabijekonturjastuk. 

[typography font=”Cantarell” size=”27″ size_format=”px” color=”#000000″]“U redu je…”[/typography]

Sa sve dozom razumevanja i želje da podeli teret. Vidi srećo, ako ćeš da ga deliš, stavi ga u usta, a ne zajedno da mu pravimo daću s pihtijama. Naravno da nije u redu! I mi to znamo, drage žene, verovale ili ne. Isto tako znamo i da ‘oće od umora, da ‘oće od previše cigara, da ‘oće od prezainteresovanosti za druga dupeta, da ‘oće od pijanosti i da ‘oće kad ne jedeš indijskije orasa. Jebogavi, ćutite ili radite šta vam se radi, eto vam sad prilike da se ljubite, mazite, zaspite na po’ filma, nazovete mamu, nasečete krastavca po licu, serete o drugaricama, sve ono što vam se inače radi. Al’ kad kurac zakaže, sve to uzmite i radite, al’ nemojte nas pogledati u oči i reći nam da je U REDU!

[typography font=”Cantarell” size=”27″ size_format=”px” color=”#000000″] “Štos’ onda i ostavljo?”[/typography]

E, to mi vidiš nije palo na pamet. Ja kad sam batalio pljuge, ja sam znao da neću izdržati i da ću opet zapaliti, ali mi ni u jednom trenutku nije na kraj pameti bilo da se priupitam “Što onda i ostavljam?”. Hvala na koncertnoj rasveti problema, sada mogu da provedem ostatak života kajući se zbog svojih nedela. Jer takvog životnog saputnika i podršku sam tražio, nekoga ko će me bosti štapom od metar i po dok ležim na zemlji, a ne ponuditi konstruktivan savet kako da ustanem, ili me, u najgorem slučaju, prepustiti suncu, asfaltu i lešinarima. HVALA!

[typography font=”Cantarell” size=”27″ size_format=”px” color=”#000000″]“To su moje pare!”[/typography]

A jelde? Sad ako ti zarađuješ sto evra više, koje ionako sipaš u pretplatu na puder, znači da svoj leb jedeš? I još nešto, ako su tvoje pare, ne znači da je bezbedno dozvoliti ti da njima raspolažeš. Drugo su naše majke i bake, one nisu pile “kosmopolitan” nego sok od zove koji su same spravile, i to što naši očevi i dede nikada nisu videli dinara od onoga što su zaradili čista je srećna okolnost istorije. Da te ostavim samu i sa tvojim parama, prvo što bi se dogodilo bilo bi da se vratiš kod svojih ili da nađeš drugog štovaoca svog guzičjeg raspolaganja. Onda bi kroz max četir nedelje konačno shvatila koliko u stvari jedeš govna, i zašto ja pušim Filter57 a ne Malboro , pa trajalo ti i tri dana, a ne dva. Zatim bi shvatila da ako radiš osam sati dnevno, 80% zarađenog novca potrošiš u narednih 7 sati, ispijajući kafe sa drugaricama. Da, jesu tvoje pare. Al’ ti bi se u odsustvu neophodnog nadzora zadužila da kupiš Kirbi i Seražem pa bi onda lizala poklopac od pavlake naredne 2 godine. Al’ bi ti dvosed bio do jaja čist, to stoji.

[typography font=”Cantarell” size=”27″ size_format=”px” color=”#000000″]“A zašto ne ovako?”[/typography]

Pa zato što tako ne radi, oca mu jebem da mu jebem u pičku. De može od plate sa trafike da se ‘rani dvoje dece i da se investira i u činčile, i u šitake pečurke, i u pčelinjake. Nema, srećo, srednje klase u Srbiji, to da ćeš da provodiš popodneva na hacijendi sa verandom i konjima i da živiš od kirija, to ne bi dočekala ni da poživiš k’o gotička arhitektura. Drugo,  ne “tako”, zato što već uveliko OVAKO. Ni on tebi ne sere što musaka nije sa krompirom onda kad si jednom već stavila makarone da se bare, i neće te između sarme i bajadera pitati “a što nismo išli kod mojih” onda kad ste već kod tvojih za Uskrs. Ili prepusti planiranje onima koji se time evidentno bave kroz ono malo preostalog slobodnog vremena, ili sugeriši dok se planira, a ne išti Korsu kad je Fabija već u garaži.

[typography font=”Catnarell” size=”27″ size_format=”px” color=”#000000″]“Zaboravi.”[/typography]

Pa jel’ ja tome služim? Aman, ugasim Heroje. Utišam muziku. Ugasim cigaru, pljunem žvaku, gledam te u oči, ceo proces njenog kukanja i njegove adaptacije na nesrećnu situaciju traje dva sata da bi onda čitava novonastupila važnost dijaloga bila krunisana jednim “ko te jebe, radi štas radio”. A to pritom i ne znači TO što znači, nego posveti mi još pažnje, uđi u mene, raščereči anus da uđem ja u tebe, preplićimo se jedno u drugo dok ne postanemo crna rupa, dok ne usisamo i pokućstvo i stan i ceo blok za nama (uključujući i onu kurvu Sanju) u drugu dimenziju gde će neumiruća bića slaviti samu bit naše ljubavi. Eto, to je ideja. Pa jebem ti krvavu ljudi majku, može li se fino reć, ili moram vidovitu Zorku u zatvor da zovem da mi tumači?

[typography font=”Cantarell” size=”27″ size_format=”px” color=”#000000″]“Je l’ izgledam debelo u ovome?”[/typography]

Zašto, ZA IME BOGA, bi iko sa imalo razuma i NE-svadjalačkim namerama postavio ovakvo pitanje? Pa znaš da je ovo klopka, i to takva lukava i bezizlazna klopka kojoj ne bi odoleli ni najveći šampioni muškog roda poput Blaža Grkovića ii Peđe d Boja. NE, TO TI SUPER STOJI. Pa ti si lažov, ja ne mogu da verujem, pa možeš li ti meni ikada nešto iskreno da kažeš, samo igraš kladionicu i piješ to govno (nije govno, to je pivo), eto sad bi se i svađao sa mnom, idi sa mamom se svađaj svojom, neću te više nikada pitati za mišljenje! Ovo je bolja varijanta. Al onda tako nekad, zagledaš se u TV, vidiš crnac neće da doda loptu, pa psuješ sve od Tunisa do Madagaskara i u trenutku tako nedužan i bezbrižan daš iskren odgovor: Paaaa, ne stoji ti baš najbolje….

MARŠ NAPOLJE MENE SI NAŠO DA ZAJEBAVAŠ!!!!

Možda svet ne bi bio bolje mesto kada bi žene filtrirale pitanja kao onaj “stanija boranija” plagin za Chrome što ti po vascelom internetu svaki pojam “Stanija” prepravi u “boranija”. Možda istinski mir ne čuči u osamljenom igranju Heroja Trojke u polumračnoj sobi sa guaranom i isključenim telefonom. Ali jebemu mater, ako ništa drugo, krajnje je vreme da proverim. Citiraću reči junaka klinačkih dana, dok leži sa facom obojenom u plavo-belo, trpeći nadljudski bol:

FREEEEEDOM!