Majstor u kući i razgovor s njim

Ding-dong

– Ko je?
– Majstor, gospođo. Za veš-mašinu. I mašinu za sudove. A radim i vodoinstalacije, može i keramiku ako treba, a trebaće ako vam ja radim vodoinstalacije.
– Ko vas je zvao?
– Vaša ćerka.
– Moja ćerka?
– Jes, Coja. Zvala me sinoć, kao i svako veče hehe ako me razumete
– Plašim se da vas ne razumem. Moja ćerka ne živi sa mnom.
– Pa jes vala, njoj garant u ličnoj karti piše Fristajler. Nego, mogu li da uđem, stojim na vratima ko da propovedam za Jehovine Svedoke, samo gledam kaće komšija da pusti nekog kera na mene.
– Pa ne znam, moram da proverim s Aleksandrom…
– Mužem?
– Ne, ćerkom. Za koju tvrdite da vas je zvala.
– A, s Cojom. Zvala me, nego šta, kaže da je bila juče i da vam ne rade ni bojler ni veš mašina ni mašina za sudove, ja njoj reko jebote Cojo al si ti iz buržujske kuće, imate mašinu za sudove, jel imate i Filipinku da vam čisti i masira ćaleta a ona meni idiote ćale mi je umro pre sedam godina i da, sad sam shvatio da sam već znao da vam je muž umro nego se nisam setio, pa ono, saučešće, onako od srca…
– Hvala. Bilo je davno, ali znate, neke rane nikad ne zacele potpuno…
– Da, ni ja ne mogu da verujem da Van Gog i dalje opstaje kao grupa.

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]”Ja… nisam imao pojma da tako mislite…”.[/typography] 

– Jeste, to je užasno. Vidim da ste fin mladić… A znate moju ćerku, kažete?
– Znam je, kako ne, znamo se mi veoma dugo i intimno bar jednom nedeljno. I da odmah dodam- drago mi je da sam upoznao i vas, da vidim uzorak kalupa što bi mi u struci rekli hehe.
– Shvatiću to kao kompliment. Ali neka ostane na komplimentima, osim ako baš ne budete insistirali hihi…
– Neka, gospođo, nije ovo takav film, a i ne volim ti ja take filmove da budem iskren, desnica mi mnogo žuljava od cvicangli, a levom ne mogu pa da me ubiješ.
– Praviću se da ovo nisam čula. Kao da me zanima kakve filmove volite…
– Pa ono šora, šega, ševa, šta ja znam, Srdan Golubović, M Najt Šjamalan,  Žikina Dinastija i taj neki laki rad. A vidim, vi volite onaj francuski Posetioci, les visiteurs, gajba vam je u stanju mračnog srednjeg veka.
– O, pa vi parle vu fransez?

– O pa žešli mi damu loma, pomalo pomalo, to mi je iz mlađih dana ostalo, radio sam neke posliće po Francuskoj, malo Švica, malo Lugano, ovo-ono.

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Bio jedno tri godine.[/typography]

– Je li? A šta ste radili tačno
– Pa kako šta – majstorisao. Na crno. Da ne kažem, ubijao konkurenciju, cenom. Znalo me pola Ložane, zvali me Laza Ubica, mada se zovem Dragan, ali onako bolje zvuči, realno.
– Nego, da li ti mene malo , što bi vi mladi rekli, ložiš, mladiću, a?
– Pa hvala na komplimentu, ali neka hvala, rekoh da ne volim te milfove, htedoh reći, filmove. Nego, gde je ta mašina? Prvo u stvari struju da pogledam, možda je iskočio neki osigurač
– Vi mislite da sam ja neka tamo bespomoćna ženica koja ne zna kada joj je iskočio osigurač?
– Ne, ali počeću da mislim da ste neka luda ženetina što skuplja mačke u kući kao da jedu račune za komunalije i kenjaju platinu. Koliko ih ima, šurnaes?
– Ne preterujte, ima ih svega sedam. I zovu se po muzama, jer sve su dame. Ova siva gospođica je Klio, ovo riđe spadalo Euterpa, Erato je tamo na balkonu, Polihimnija je…
– Verovatno naziv za neki psihijatrijski poremećaj vezan za mačke… Izvinite što prekidam, ali već mi je jasno da će ovde morati da se radi vodovod.
– Kako, pa niste još ni ušli u kupatilo?
– Ne moram. Šta mislite gde završe sve ove dlake od mačaka? Govnari ih iskašljavaju u klozet, dok niko ne gleda! I dok si reko Tomi Džeri, imaš havariju u cevi. Ima snimak na onom jućubu pokazao mi mali od komšije, ja reko A TO JE MAJKU MU, odmah otišao kući i izbacio ćerkinu mačku, ukinuo ženi Prvu televizju na mesec dana što je donela to ukuću i istuko kera što nije nanjušio subverzivnu delatnost. 

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”] PUSTI BAR JAŠARA[/typography]

– Pa vi ste nečovek! Vi maltretirate životinje! Bože, kako vas je moja ćerka našla!
– Pa na tom Fristajleru, odveo me kum, kaže jes da su tamo sve neki ubrani…
– Mislite, urbani?
– Pa to, ali kaže kum ima dobre pičetine. I stvarno, kad sam video Coju…
– Ma kakav je vaš odnos s mojom ćerkom tačno? Vi ste oženjen čovek, koliko sam razumela.
– Ne brinite, naš odnos je strogo profesionalan, sa njene strane pre svega. Zbog toga sam i ja ovde kod vas. Razmena usluga takoreći.
– Ne znam, ne ulivate mi baš poverenje.
– Možete da imate poverenja da vas niko neće izaći jeftinije, jer sam takav dobar čovek, a i jer je Coja tako dobra… devojka.
– Pa hvala, jer znate, profesorska plata nije neka. A to je sramota jedna. Jer, ako mene pitate, na listi vrhunskih zanimanja nalaze se sledeća: profesor, lekar, advokat, sudija, inženjeri, još jednom, profesor. Ako pitate sve roditelje ovog sveta čime bi želeli da se njihova deca bave, odgovoriće vam na isti način. Raznorazni nepismeni i polupismeni ljudi danas sebe olako mogu nazvati nekakvim pi-arovima ili menadžerima, neobrazovane voditeljke sebe zovu novinarkama, a folk-pevačice umetnicama, da i ne govorim o art direktorima, biznis konsultantima, bek-ofis administratorima, velnes konsultantima…
– Jeste, tako i moja svastika priča svima da je frst imprešn menadžer, a ono sedi na recepciji u zgradi Delte. A i ja vala ćerci govorim – uči sine čkole, ako dobro učiš moš da ostaneš u čkoli da učiš druge, budeš lepo na državnoj jasli da se ne brine tata za tebe.
– Vidim da se ipak razumemo.
– Jašta, profesorka. Nego, jel razumete vi mene kad vam kažem da će morati da se radi i struja?
– Pa malopre ste rekli vodovod?
– To dok nisam video ove instalacije. Pravo je čudo kako do sad niste izašli u Večernjim novostima ZAHVAĆEN CEO BULBUDER VATROGASCI SE BORE SA PLAMENOM STIHIJOM VEĆ 28 ČASOVA RUSKI AVION ZA GAŠENJE POŽARA JOŠ NE STIŽE 

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]VUČIĆ KRENUO U MOSKVU DA LIČNO  DOVEZE AVION[/typography] 

– Dobro, mladiću, vidim da vas je vaša profesorka srpskog ipak naučila hiperboli. Ali koliko će to sve da košta? Mašina, struja, vodovod i kanalizacija… Vi ste pravi renesansni čovek, vidim, ali plašim se da ja nemam mnogo da dam, osim ako ne govorimo o duhovnom…
– Ma ja sam vam pravi čovek za duhovno, evo prošle nedelje sam radio kupatilo nekom popu, instaliro đakuzi i neko američko govno PLEŽURER DVE ILJADE kao stolica ali ima neku čudnu budžu u sredini, nisam smeo da ga pitam šta mu je to ali božemeprosti liči na, kako bi vi profesori rekli, spolovilo.
– Čekajte, primili biste naknadu nematerijalne vrste? Možda časove srpskog za ćerčicu? Ili bih se mogla odreći svih tomova Larusove enciklopedije koje imam u posedu, znate, to mi je ostalo od muža, ali želim da ih se lišim još od kada je umro. Pošto je umro od srčanog udara u sred ejalukacije u labiju moje asistentkinje…
– Neka, nisam zainteresovan… za to da čujem ostatak priče. A bogami ni za bilo šta drugo osim čvrste valute. Primamo dinare, evre, dolare, a ni na kune i forinte ne gledamo popreko, fala na pitanju.
– Pa koliko, čoveče?
– Pa da vidimo, stan ima koliko… korak, dva, sedam, četrnaes, znači četresšes i po kvadrata, tries metra kabla, nove utičnice da se postave, znači gletovanje okolo, znači krečenje, znači puta tri, znači 15 metara lajsni jer moraće posle i parket da se ishobluje, kupatilo odoka dvaesčetri kvadrata pločica, 8 metara cevi, hoćete PVC beli ili zeleni meni svejedno ali vam je bolji zeleni za zidne, baterije uzmite samo domaće ionako se sve u Kini pravi, plus sređivanje mašine za veš treba novi bubanj a za sudove nova pumpa, to vam je evo upola cene jer ste mi simpatični – tri iljade. Plus materijal.
– Dinara?
– Hahaha, vi ste ko onaj otkačeni profesor, što je to dobar film bio, smešan skoro ko ona Klopka. Jeeeste, dinara…

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]…ali kuvajtskih hehe.[/typography]

– Mislite…
– Evra, profesorka, evra…

– Eeeee…?

– Profesorka? Alo? Pa dobro, može i u dinarima mislim, samo recite nešto… A mogli bi i da udahnete malo… Alo, tetka!! ALO NEMOJ MI PADAŠ TU DOLE! A BRATE, NE MOGU OVO PONOVO DA MI SE DEŠAVA!

– Mffmm…

– Ne čekaj, nešto priča… Šta kažeš, profesorka?
– Majstori, majstori… Ko vas je zvao… Zašto dirate moj crni krov… Na kome stoji roda bela… Na kome raste trava kudrava… Moj krov u podnožju dugog veka…

– Au jebote, izgleda da je prsla. PROFESORKA, JEL TO ZNAČI DA IMAMO DOGOVOR?
– … Mora da bude kao iz bajke…
– Biće, profesorka, biće ne brini. Samo da pozovem ekipu hehe. Da vidim, trebaće mi Boža, Stevoi Komadina… Svakom po pedeset jura i bog da ih vidi. A ja bi vala mogao odmah da počnem. PROFESORKA, GDE DRŽIŠ POKOJNIKOVU RAKIJU?