Tarzan vs. telesno postojanje: flamenko pevač Kamaron
U doba procvata naturalista i sveščica u koje su se unosile umešne žvrlje novootkrivenih životinjskih vrsta cvao je i odjek Darvinove teorije o evoluciji. Tako su mnogi francuski prirodnjaci uočili da pojedine vrste pokazuju – kako ponašanjem tako i izgledom – nešto što su naučnici mogli da uporede jedino sa ljudskom sklonošću ka bavljenju umetnošću. Tako je nastala, delom i do danas, popularna teorija da je bavljenje umetnošću evolutivni odraz nezabrinutosti golim opstankom – vrste koje se bave plesom i dekoracijom vrste su koje su iznad pukog opstanka, ergo imaju viška vremena da se bave umetnošću. I to i rade, u svrhu demonstracije.
Nameće se jedno pitanje: ako su Rokenrođa i Kurt Kobejn bili umetnici, pa samim tim i iznad zadatka opstanka, što onda od sopstvene ruke pogibeše? Džim Morison, Bon Skot, Elvis…ako su taki šmekeri, kud se zaleteše biciklom na Turke. A odgovor je: greška u kodu. Baš zato što su jurišali bez konjice, i zbog bandži bez kanapa, upravo tom ludošću su i demonstrirali evolutivnu superiornost. Ali ljudsko telo, za razliku od nozdrva Ace Lukasa, zna za granice.
Na pozamašnoj listi imena, jedan čovek bio je ređa ptica i od najređih. Rame uz rame jedino sa Mocartom, njuška koja bi umrla sa četrdeset godina od pukog naboja energije sve i da nije srkala koks na malom odmoru:
Camaron
U narodu kruže glasine da je premijer Indije posthumno proglasio Šabana Bajramovića “kraljem svih Roma”. Ovo, naravno, nije tačno jer bi prvenstveno značilo da je Šaban rom, a ne domaći Cigan koji je voleo da peca na svojoj vikendici u Krčedinu. Drugo, to bi istovremeno značilo i da Indija priznaje da su Romi otalen, što bi učinilo da se sa indijskim pasošima kolektivno zapute ka Mančesteru i naprave Veliki Belaj XXI veka ravan Izraelu. Treće, ako je Šaban samo zbog svog glasa kralj, ŠTA JE ONDA CAMARON?
Istini za volju, španski cigani jesu malo drugačiji od ostalih, pa je možda preskakanje Camarona (1950.) pri dodeljivanju titule vladara nepostojeće zemlje rezultat rasizma. Ali kada je o glasu reč, Španci su saglasni: on nije predstavnik flamenka. On JESTE flamenko!
Ništa lepše od čoveka koji plače. Još kada ZNAŠ da plače da bi dobio pičke, a ne možeš ni da zamisliš u kojoj meri će mu to upaliti, onda želiš da kupiš i CD na kome plače. Peva nešto o vodi, nešto o domovini – nije bitan siže, jer nije Camaron pesnički velikan kakvi su Jašar i Ipče. Ali one spike, “Tomi je život težak, slušaj kako plače” – jeste vi bre čuli nekad kako španski Cigan plače?! Kao slavuj koji se navukao na jeftin viski dana kad mu je umrla majka, pa ga posle zbog tog ostavila žena i odvela dete; kao Mel Gibson koji u mjuzikl-preradi “Hrabrog Srca” uzima violinu i u polumraku kroz suze cvili “freedom”. Kao Ivana Žigon kada negde umre Srbin prirodnom smrću. I to sve uz odlično baratanje gitarom, kao i uz brojna partnerstva sa najvrlijim gitaristima flamenka, uključujući Paka de Lusiju (zajedno su snimili devet albuma).
Put do zvezda
Njegovo dranje obeležilo je u flamenku početak nečega novog, nečega što će kasnije zvati “flamenco nuevo” i “jazz flamenco”. Bio je osmo dete svojih roditelja, oboje znanih kao flamenko pevači. Zanimljivo je to da je napustio školu sa 10 godina (1960.) da bi pomagao ćaletu u kovačnici. Plan je bio da postane torero, ali su ga meštani rodnog poluostrva San Fernando vazda molili da im peva, i to nagrađivali novcem i hranom, pa mu se osladila kinta. Ako je neko sa 10 godina dovoljno tarzan da KUJE GVOŽĐE I TROLUJE BIKOVE, a pritom dovoljno lud da kaže “i za to mi se jebe, oću da pevam”, onda jedva čekam da vidim šta se posle dešava u knjizi. Rođen kao prosto Hoze, a preimenovan u Camarón de la Isla, iliti “Jastog fon Ostrvo”, počeo je da nastupa po ulici i lokalnim kafanama već sa 7 godina. Sa 14 godina odlazi na turneju sa Ballet de Arte Español, a sa 16 pronalazi sreću na stalnoj poziciji pevača u madridskom flamenko-lokalu Torres Bermejas de la plaza del Callao. Sa 26 oženio je 16-godišnju Dolores Montoya, takođe pripadnicu frakcije gitano cigana, sa kojom će živeti do smrti; ovim događajem obeležava se početak jedne mirnije faze njegovog života, koja ipak neće trajati duže od tri godine (taman dok je ženče zagazilo u dublje punoletstvo). Nastavio je da pravi belaj, i raste, i raste, dok 1987 nije održao trostruki koncert u Parizu, a 1989. snimio album Soy Gitano sa Royal Philharmonic Orchestra. Ne znamo dal ga je i kraljica zvala na čaj il je samo dobio šoljicu za poneti pred palatom.
Pored teškog čibučenja duvana, radio je i hašiš, kokain, i heroin, koji su svi zajedno imali udela u saobraćajnoj nesreći koju je prouzrokovao 1986., a koja je ubila dvoje ljudi. 1992. je primetio da kašljuca pa je od doktora saznao da ima rak pluća i umro drugog jula iste godine. Sahrani u rodnom San Fernandu prisustvovalo je između pedeset i sto hiljada ljudi.
Domaći zadatak:
Camaron sa gitaristom Tomatitom koga je učinio slavnim
Camaron i Paco de Lucia i neki ljudi što tapšu
