Sve što nikada niste želeli da znate o vojsci, ali ko vas je… pitao.
– A jesi li ti služio vojsku?
– Nisam. Ali bio sam.
– Šta si bio?
– Pa u vojsci!
– Ne kapiram.
– Šta ne kapiraš? Nisam ja konobar, pička ti materina! Šta ima ja da ih služim?
– Dobro, na to sam mislila. Znači, bio si?
– Bio sam.
– I, kako je bilo?
– Super! Možda malo lošiji smeštaj nego što sam navikao i kupanje jednom do dva puta nedeljno. Dobro, nije baš zabavno ni po ceo dan biti na obuci, a i oni marševi pod punom opremom nisu baš po mom ukusu. Više volim, recimo, blejanje u kraju, bez piva. Ma može i uz pivo, pa nek ide život! A ni razni poslovi po kasarni i oko nje nisu baš moj tip zabave. Recimo, sakupljanje lišća ume baš da smori, nakon što sat vremena sakupljaš, skupiš sve, a onda dođe desetar i šutne drvo, pa sve iz početka. Ali osim toga je bilo fenomenalno.
– Pa, dobro zvu…
– Izvini, zaboravih da kažem da mi se ni sama ideja provođenja 12 meseci sa gomilom nepoznatih ljudi u nekoj vukojebini ne sviđa baš, ali reko’ da ne zanovetam mnogo, kad je već takav koncept. A ni spavaonica za 30 ljudi od kojih bar polovina smrdi nečovještvom, što bi rekao Njegoš, nije nešto na šta sam navikao. I dan danas se često budim u znoju i urlam: „Veseli, operi noge, jebote! Pomrećemo!“
– Čekaj, smrde im noge? A zašto ih ne peru?
– Zato što su stoka. Pučina je stoka jedna grdna, kao što reče već pomenuti Njegoš. Nije naviklo to na higijenu, njima je i to jedno kupanje nedeljno bilo previše. Da vidiš vodu posle njihovog tuširanja! Pa toga nema ni u specijalnim efektima Gospodara prstenova, sunce ti jebem!
– Jao, fuj!
– Nego šta nego je fuj. A tek kad kuvar Muki iz Prištine onako domaćinski čačka nos i baca sline u pasulj, a mi jedemo u slast ne znajući, pa tražimo još?
– Dosta, povratiću! Ogavnoooo!
– I mi smo povraćali, o da. Ali beše već kasno, molekuli njegove sline već su nam se razmileli po organizmima. Ko zna, možda su izazvali i neke genetske mutacije.
– Gospodine kapetane, prdimo svi, ceo dan. Muki je opet kuvao pasulj sa onom slaninom iz 1966. i tajnim sastojkom.
– Kontrolišite ta creva, inače ćete mi svi ponovo na pešadijsku obuku, jebem vam školski metak da vam jebem!
– Dakle, grozno! Ja sam mislila da je porođaj nešto najstrašnije i najgroznije, ali sad kad slušam tebe, tačno mi ni trojke ne bi teško pale!
– Ne kažem, ima i lepih strana ta vojska. Recimo, kad odeš na teren. Pa se zapuši kanalizaciona cev i onda ti i Veseli rukama pola noći vadite ona govna da bi cela baterija mogla na jutarnje pišanje i sranje. Pa kad završe, onda opet. I tako deset dana. I dan-danas mi se ponekad pričini da mi ruke smrde na gov…
– Konobar! Molim vas, najlon kesu! Može i papirna! Samo brzo!
– Čekaj, polako s tom kesom, ima još! Jednom tako, spavamo mi posle usiljenog marša od 14 kilometara. Smrde one noge, hrču goveda, prava noćna idila. Tek ponekad, neki usamljeni prdež odjekne u noći. Kad odjednom, osetim – nešto curi sa kreveta iznad, meni na ćebe. Pipnem ja onu dasku ispod dušeka – nema ništa. Ustanem, pogledam, kad ono sliva se pišaćka sa gornjeg kreveta, niz dušek, pravo na moj krevet. Paprika se upišao u snu!
– Kako Paprika? Šta je to?
– Kako šta je? Klasić, vojnik. A nadimak mu je bio Paprika zato što je sa juga, iz leskovačkog kraja. Ne može da bude Lala, jebi ga. I ja ga budim, a on kaže „moča mi se“. Reko’ daj to ćebe ovamo, jebem li ti sunce retardirano! Posle smo zamenili mesta, sa sve dušecima. Na donji krevet, pa močaj koliko hoćeš!
– Nemoj više da mi pričaš, molim te! Neću moći da jedem pet dana.
– Nego šta! Zamalo meni na glavu. Da nisam na vreme provalio, ujutru bih bio sav k’o popišan.
– Sama si tražila, sad slušaj! A i to ti je super, umesto dijete. Jednom tako, pošalje mene kapetan do grada, po novine. Odem ja, kupim mu novine, međutim, u povratku mi se tako strahovito prisere, da sam morao da stanem usput i da uletim u neko žbunje.
– Kapiram, obrisao si dupe njegovim novinama. I nije ti neka priča.
– E, kamo sreće! Novine sam izgleda ispustio još tamo negde kod kioska. Beretkom sam morao da brišem dupe, ej! Ko me jebe kad nisam poneo bluzu. Ali ne bi to bilo strašno, da nisam zaboravio da prethodno skinem onu metalnu značku sa nje. Pet dana posle toga nisam mogao k’o čovek da sednem. Krvava bajka, jebote! Bolje da su me guzili crnci u zatvoru.
– Stani, stani, nemoj više, stvarno! Ja sam mislila da je ta vojska bila bar koliko-toliko korisna. Kad u stvari, sve neke gadosti. Je l’ bilo tamo bar nešto što pamtiš, a da ne sadrži govna, mokraću, sline ili spermu? Bilo šta?
– Mmmmm… ček da razmislim… DA! Bilo je nešto! Onda, posle zakletve, kad smo… u stvari, ne. Čekaj! I to se završilo sa govnima. Ne, nema ništa.
– A izlasci u grad?
– Gomila sperme i mokraće.
– A uveče, kad je slobodno vreme?
– To slobodno vreme smo uglavnom provodili tako što smo sedeli ispred kasarne, prdeli i pišali.
– A skidanje iz vojske?
– Ne želiš da znaš, veruj mi!
– Verujem ti, verujem ti! Hoćemo da krenemo polako?
– Ne, sad tek sledi ono pravo.
– Šta to?
– Ne mogu, imam grčeve, usraću se ako se budem naprezao.
– Usraćeš se od batina ako ne počneš da guraš! Imamo još 15 kilometara do kasarne, a moramo da stignemo do večere! Muki pravi specijalitet! Gulaš od ostataka pasulja i drnča.
– Odlučio sam da te iznenadim i organizovao sam susret sa starim drugarima iz vojske! Da se malo prisetimo svih tih smešnih i lepih trenutaka…
– Ali, ja stvarno moram da idem. Evo, baš mi je malopre stigao sms, dok si pričao. Umrla mi majka. Ne, ne, mačka, mačka!
– Ma nemoj. Koliko ja znam, ti nemaš mačku.
– Pa sad više nemam. Šmrc.
– Žao mi je, tvoj blef je provaljen. Nema mrdanja. Sedi tu, opusti se, slušaj i uživaj.
– Konobar! Dajte mi molim vas dve najlon kese.
– Malopre su mi pisali Paprika i Veseli, samo što nisu stigli.
– Ne, dajte tri, za svaki slučaj!
