Tramvaj zvani Srbija

Kiša je te večeri lila kao pornografija iz mrežnog kabla. Utrčao sam u prvi tramvaj koji je, srećom, brzo naišao. Bio je poluprazan, pa sam još i seo i počeo da sušim pokislu kapu i jaknu na abnormalno pojačanom grejanju ispod prozora. Pomislih: pa ovo je dupla sreća! Još samo ako se tramvaj ne nakvasi i ne stane, pa stignem tamo kud sam pošao, biće i trostruka. Jedan od specijaliteta beogradskog javnog prevoza je vlažni tramvaj za sto dvadeset osoba. Ovaj tramvaj se po pravilu kvari i staje na geometrijskoj sredini između prethodne i naredne stanice, ostavljajući gore navedenih sto dvadeset osoba sa agonijom prividnog izbora: da li ići napred, gde nema drugog tramvaja ili nazad, gde će se neki i pojaviti, ali neće moći dalje od ovog pokvarenog. Ponekad se pojavi i treća opcija, ako je tramvaj stao na mostu. Sve više građana bira upravo ovu opciju poslednjih godina. Valjda u potrazi za brzim, lakim i konačnim rešenjem. Međutim, ne može se zameriti GSP-u. U vreme nabavki ovih tramvaja, dakle, negde u doba kada je moj otac bio đak-prvak (možda po treći put), bilo je mnogo manje padavina i sasvim je logično bilo kupiti tramvaje za suvo vreme, a ne one skuplje, za kišu.

Bacivši pogled napred, kroz desnu stranu kabine vozača, primetio sam da se naš tramvaj stalno „lepi“ uz tramvaj ispred nas. Sigurno je naš vozač žensko, pomislio sam. Pa dobro, moraju i žene nešto da rade, pomislio sam zatim.

Pet saobraćajnih kilometara u Beogradu ekvivalentno je petnaest saobraćajnih kilometara u Novom Sadu ili pedeset kilometara (starih) u Njujorku. Zato je u ovakvim situacijama poželjno sa sobom imati sendviče, gaće i čarape za presvlačenje i po mogućnosti i neku literaturu. Pošto nisam imao ništa od navedenog, rešio sam da kompenzujem makar ovo poslednje, prateći dešavanja u samom tramvaju, umesto da buljim u zamagljenu prozorsku fleku.

Na prvoj narednoj stanici, počele su ohrabrujuće demografske vesti, u vidu mlade mame i još mlađeg sinčića od neke tri godine. Mama, farbana plavuša, sigurno je zaposlena u državnoj administraciji, jer je delovala netaknuto, poput crnogorskog priručnika „Uradi sam“. Videlo se i da nije zadovoljna seksualnim životom po načinu na koji je sela. Tolika potisnuta i neiskorišćena seksualna energija. Gre’ota. Sinčić je svojim entuzijazmom i grlenošću ulivao nadu u bolju budućnost naše zemlje. Svojim kotrljajućim r i decibelskim plesom po samoj ivici kolektivne bubne opne svima je stavljao do znanja da je naš energetski potencijal i dalje ogroman. Glasan glas daleko se čuje.

Bacivši još jedan pogled kroz kabinu vozača, primetio sam da se tramvaj ispred nas vuče kao poslednje tri i po nedelje u mesecu, u iščekivanju plate. Sigurno je i vozač tramvaja ispred našeg žensko, pomislio sam. Pa dobro, izvesno je da se nekada na šinama moraju susresti i dva ženska vozača tramvaja, pomislio sam zatim. Ali, kud baš mene da usreći i počastvuje takav presedan, pomislio sam zatim… zatim.

Usledile su vesti iz privrede i ekonomije. Sumnjivi tip srednjih godina iza mene, sa nesumnjivo republikansko-srpskim naglaskom, objašnjavao je nekom ništa manje sumnjivom tipu (ovo sam doduše samo pretpostavio, jer je u pitanju bio telefonski razgovor) kako neće stići večeras da mu donese Ono, jer mu Onaj nije na vreme dao pare, pa nije stigao da ode kod Onog Drugog i preuzme već pominjano Ono. Šta da se radi – u životu ne može uvek da ide onako kako Onaj i Onaj Drugi isplaniraju. Život piše drame, a dokon svet kratke priče. Na sledećoj stanici je ušla i vest o tome da su penzije za drugu polovinu oktobra najzad isplaćene. Vest se materijalizovala preda mnom u vidu Gospođe Babe sa desetak najlonskih kesa, po jednom za svaku navršenu deceniju. Radnog staža. Gospođa Baba očigledno se vraćala iz predarmagedonske kupovine, jer je u rukama – samo dve, ako sam dobro prebrojao – imala sve što se kupiti može. Bilo je tu robe iz apoteke, mesare, sa pijace, iz par butika i prodavnica cipela, knjižare i one prodavnice mrsnih pravoslavnih hrišćanskih rekvizita blizu glavne pošte. Gomila kesa prošla je pored mene, pritom me značajnije udarivši samo sa tri ili četiri, i smestila se na sedištu iza. Međutim, nastavila je da šuška još naredne dve stanice, ometajući mi praćenje prethodne vesti, slučaja „onoga“ pa nisam ispratio sam kraj.

Bacivši novi pogled kroz desnu stranu kabine vozača, poželeo sam da tramvaji ne idu po šinama. U tom trenutku najradije bih uzeo stvar u svoje ruke, izgurao nesposobnu kretenku sa preodgovornog mesta vozača i obišao idiotkinju ispred, usput joj zvučnim signalima i gestikulacijom dočaravši šta mislim o njenom stilu vožnje. Smiri se, čoveče, pomislih. To su ipak nečije majke, sestre ili čak bake, pomislih zatim. Zamisli kako bi se osećao da neka tvoja rođaka vozi tramvaj, pomislih zatim… zatim. Kao da sama ta činjenica ne bi bila dovoljno poražavajuća, nego još i spoznaja da se neki siledžija breca na njih dok marljivo i brzinom poniženog puža kojeg je čak i Mirko Cvetković pretekao u trci obavljaju svoju dužnost, pomislih zatim… zatim… ma, na kraju tog misaonog toka.

Svega par stanica od svog odredišta, uplašio sam se da je već kraj večerašnjih vesti. Međutim, kao i uvek, naslađe je došlo poslednje – kultura. Tramvajem se razlegao foršpil popularne kompozicije „Daj mi tvoju maramu šarenu – lek je za moju dušu ranjenu“ pisane za harmoniku i napukli glas, pri čemu minimalni broj zuba nije jasno definisan. Tamnoputi izvođač koristio je ovu rupu u zakonu i sentimentalno je urlikao o sličnostima dvoje mladih iz vranjanskog kraja koji razmenjuju odevne predmete, u duhu uniseks vremena. Njegova šetnja po vozilu koja je usledila na kratko nas je vratila na ekonomiju, u kojoj stanje nije ni izbliza tako sivo kako je delovalo tokom razgovora dva sumnjiva tipa o „onome“, ali ni tako šareno kao što to tvrdi Gospođa Baba. Stanje je, ako je verovati ostvarenom prometu ovog PDV paušalca, crno, poput u crno obojenog Kebinog crnog. Ako ne i crnje. Nisam stigao da do kraja ispratim vokalno-instrumentalnog solistu u ubiranju gorkih i retkih plodova svog rada, jer je došla i moja stanica i vreme da se vratim u istu tu realnost, samo sa one kišne strane.

Dok sam izlazio na prednja vrata, bacio sam pogled u kabinu vozača, u želji da makar nekim ironičnim usputnim „c, c, c“ gospođici ili gospođi stavim do znanja da ima još mnogo prostora za stručno usavršavanje. Imao sam šta i da vidim – vozača nije bilo! Panika koju sam u trenutku osetio prestala je čim sam izašao i ugledao i prednji deo tramvaja u čijoj sam se prikolici do tada vozio. Koji blam, pomislih. O ovome nikome ni reči, pomislih zatim. Ako ovo sazna moj dobri i pošteni kum Ivan, zajebavaće me dok sam živ, pomislih… zatim… posle te dve prethodne misli.

Kada sam stigao kući, zastao sam pored svog vernog automobila koga iz tradicionalnog srpskog inata nikada ne vozim i dobacio mu: ja da se vozim kolima? Pa da budem neinformisan o društvenim zbivanjima? Bože, Fiesta…