Brejking bed do kraja

Brejking bed je serija za anale. Brejking bed je serija za analizu. Brejking bed je serija za analne tipove.

Brejking bed je serija koja ima čime da dodirne svakog ko je gleda, kao napaljena mlađa punoletnica. Kao ujak pedofil.

Brejking bed je serija o raku. Jer glavni junak ima rak. Da odmah izbacimo na sto provaljena poređenja, i da kažemo da moramo da ih koristimo jer su tačna isto koliko su izanđala: kao u antičkoj tragediji, Volter se bori protiv neobjašnjive sudbine koja je jača od bilo čega što čovek može da uradi na ovom svetu. I kao pravi junak antičke tragedije, Volter čini hibris, usuđuje se da misli da može da nadjača sudbinu. Da može da ima kontrolu.

Ali Volter nema kontrolu. Volter ima rak. Volter je sam rak, ćelija koja osvaja sve oko sebe jer je podlegla mutaciji, pritajenom zlu koje ima svaka ćelija. Jedinka koja upropaštava sve druge oko sebe.

Brejking bed nije serija. Brejking bed je dve serije. Kriminalistička drama i porodična tragedija. Kriminalistička tragedija i porodična drama. Sa malo apsurdne komedije za lakše varenje.

Serija je, kao način izražaja, kao medij, gora od filma i predstave. Kao i oni, serija je narativ, dakle u sebi mora da sadrži gorčinu znanja da će joj doći kraj, da ne bi bila sranje. Samo što poneka serija uzme da nas zavlači. I postane sranje. Brejking bed je od starta planiran tako da ima kraj. Čak i kada ima epizode u kojima je zaplet muva. Čak i kada deluje kao da nema dalje.

Brejking bed je narativ koji se ne plaši toga da ključno otkrovenje za rasplet smesti u klonju. Na klonju. Takav preokret je toliko daleko od onoga što se smatra „uverljivom“ dramaturgijom da je u domenu statusa na stranici Tarzanije. Ipak, on u Brejking bedu radi. I to radi samo zato što je trajektorija glavnih likova tako dobro postavljena na samom početku da je svima jasno da je takav rasplet neizbežan. Samo se pitamo kako. A serija kaže: zar je bitno kako, kad već znate da će biti? Evo vam govno i jedite ga. I bi dobro. I baš bi dobro, jer i govno je ponekad korisna stvar, pa čak i pojesti ga je na polzu katkad. Pitajte glavne likove Brejking beda, znaće ponešto o tome.

Volt i Henk. Beta-nrd nasuprot Alfa-mačoa. Dvoje dece prema nula dece. Poštovanje naspram frustracije. Rak pluća naspram napada panike. Jebozovna milfača prema ispranoj harpiji. Pašenozi koji se nadopunjuju kao jin-jang, ma kao itison sa paternom od hiljadu jin-janga. Jer svuda gde jedan ima, drugome fali, dok jednom ne smrkne drugom ne svane. Ali mrči i sviće tu stalno, naizmenično, u vremenu, a ne samo u osnovnoj postavci. Obojica s vremenom postaju mnogo drugačiji od onoga što su mislili da jesu, što smo i mi mislili da jesu. Volter ostavlja za sobom čoveka koji je uvek bio uplašen, gorkog malog čoveka koji želi preko crte, preko crte želi ali ne sme, postaje kralj podzemlja umesto skrajnutog hemičara. Hajzenberg. Volter se navodno vodi brigom za porodicu, ali se u stvari pokreće iz želje da uradi nešto u životu pre nego što mu ga otme podmukla i besmislena rakčina. Volterov ego, toliko dugo zauzdan, sabijen u kavez srednjoškolskog kabineta za hemiju,  sada razularen i hranjen uspehom u neočekivanoj vrsti biznisa, vodi Voltera daleko od njegovog prvobitno zacrtanog cilja „samo 670 soma da zbrinem familiju“ do „AJM IN D EMPAJER MEJKING BIZNIS“. Henkov ego počinje kao tarzanski, ali se kroz seriju lagano čekira, dobija šamare, otkidaju mu delove. Ali nikad ne nestaje, jer ne bi nestanak bio suprotan od Voltove trajektorije, nego biva zauzdan, upotrebljen za ono čemu služi, da čovek rastera svoje lične demone i nađe „sebe“. Volt postaje Hajzenberg, Henk postaje pravi Henk. I onda ga ubiju.

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]„Sorry, man. Just no scenario where this guy lives.“[/typography]

Ma ne seri. Bilo je jasno od početka. Ali kul je što ste to rekli naglas.

Brejking bed nije serija gde ljudi lako ginu, iako mnogi ljudi u njoj ginu. Gejm of trounz je serija gde likovi lako bivaju ubiveni, ali Gejm of trounz mora da žonglira sa toliko likova da je deo predstave to što neki lik svaki čas ispadne i razbije se. Gejm of trounz je dobra serija. Ali, Brejking bed ume da te natera da ti bude stalo za likove, da ih upoznaš i da osetiš nešto prema njima. Nekada mu je za to dovoljan jedan dijalog kao što je gikovska priča Džesijevih ortaća o Zvezdanim stazam ili jedna scena kao što je Tod koji otpija kafu iz šolje sa Lidijinim karminom.

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]METH DAMON![/typography]

Brejking bed je priča o klizenju u zlo. Brejking bed je ničeanska priča jer je iza dobra i zla. Jer je zlo ono što nastaje, ono što tumačimo, ono što drugi ljudi osete, a ne prosto ono što činimo. Kako zbir naših sitnih dela, nepočinstava i počinstava, polako dovodi do loma. Lošeg loma. Proloma. Brejking bed je, isto kao Šild (ne znam kako je preveden kod nas) priča o jednom izboru koji junak napravi u prvoj epizodi i posledicama, rastućoj govnoluji posledica koja izrasta i sve se brže kovitla oko tog jednog prelomnog trenutka. Kada Volter reši da pravi staklo. Da, ima razlog. Ima i više od razloga – ima opravdanje koje svako od nas sa slično malim životima može da razume. Ali i zlo može da ima razlog, što da ne. U stvari, najveća zla imaju mnogo jake razloge. Makar u glavama onih koji ga počine. A zar nisu svi razlozi samo u glavama?

Brejking bed ima najkulje antagoniste još od Aleksis iz Dinastije, jer zapravo svi glavni likovi su antagonisti.  Oni iz sveta kriminala, oni filmski antagonisti su veći od života i životno stvarni i nestvarno životni. Pogledajte Tukove rođe. Pogledajte Gasa. Oni iz sveta krimi drame su antagonisti u moralnom smislu, jer čine grozne stvari. Oni iz sveta porodične tragedije su antagonisti u dramskom smislu, jer su suprotstavljeni glavnom junaku ili prosto jer publika navija protiv njih, čak i ako su policajci ili je neka vrsta pravde na njihovoj strani. Pogledajte samo Mari. I naravno Skajler.

Skajler. Koliko mržnje, koliko otrova, koliko kanalisanja emocija miliona gledalaca u Volterovom telefonskom pozivu Skajler u verovatno najboljoj epizode cele serije, 5/14. Koliko emocija na i u njenom licu baš u tom razgovoru, kada shvati da joj Volter govori ono što misli i da je istovremeno spašava govoreći da je sve on uradio, kako Ani Gan samo nestaju sve te emocije s lica i pokazuje koliko je velika glumica, velika skoro kao Brajan Krenston, jer može da pokaže onu najtežu tamu koja je nedostatak bilo kakve emocije, pad maske kada ostaješ go i postaješ nemoćan. Neka vas je nervirala Skajler, možda najbolje napisan ženski lik u istoriji kriminalističkih serija, a definitivno jedan od najbolje odglumljenih.

Skajler je trebalo da bude ta koja je moralna. Trebalo je da bude žena tj. supruga. I ona to jeste i ona to prevazilazi tako što od žene postaje partner što je zapravo i bila oduvek Volteru. Samo nije bila Hajzenbergu. Dok i to nije postala. Dok nije nategnula šardone preko dima benson&hedžesa i rekla Voltu da reši problem. I tako je ostao samo Junior (i beba, ali beba služi samo da nas ružno jebe dok Junior ima mnogo značajniju ulogu).

Junior je Volter Junior. Nazvan po glavnom junaku, jer je ne samo sin – dakle, kljakavi odraz očevih neuspeha – nego je i još jedna Čehovljeva puška u arsenalu Čehovljevih pušaka kojima se serija služi. Jer Volt će biti Voltova propast. Volter je samog sebe uništio svojim postupcima. Simbolički, to mora da potvrdi njegov sin, jer kletva se u antičkoj tragediji prenosi kroz pokolenja. Zato Volteru sav besmisao njegovih postupaka (po)kazuje njegov sin – Volter, odrekavši ga se, odjebavši njegovu kutiju s kešom što stiže poštom kao da mu šalje katalog proizvoda butika Crvene zvezde. Volter Junior je jedini glas čistog morala. Dođe ti da mu kažeš „E, debilu, ćale ti je KRALJINA, faking kingpin, vidi šta je sve uradio, kako možeš tako da ga odbaciš, a onih 16 dina što je bio skroz normalan, ništa?“, ali to smo mi, što imamo decenije života za vratom. Prosečan tinejdžer i treba da gleda na svet jednostavno, da ga misli kroz crno i belo. Ma Junior je do jaja, samo je glumac brate omatorio. Ali svi se pravimo da to nije tako, kao da je i dalje dečkonja iz prve sezone. Jer svi smo u dilu sa tvorcima serije. Jebiga, kupili su nas i sada nas imaju u džepu i ponekad nas promuljaju kada treba da premeste muda s jedne na drugu stranu.

Brejking bed ide na jeftine fore. Nekada keve ginu pred decom, nekad ginu deca. Nekada dileri budu odvaljeni kolima pa overeni u vugla. Nekada je sve bilo okresane živice pored bazena i rate za kredit. Danas je 11 miliona dolara vredno manje od bureta u koje su nagurani. Da, Brejking bed stvarno ide na jeftine fore. Samo što to radi mnogo dobro. Brejking bed je Avatar TV drame, samo su ljudi slepi od 3D-a da vide pravu tri de realnost. Brejking bed u stvari ne iznenađuje i zato je neočekivan i svež. Sve je jasno od početka, i idemo samo na put da vidimo kako.

Brejking bed nije serija. Brejking bed je hemo-terapija. Dok sedimo nepomični i primamo je u venu, ona nam se daje kap po kap i truje nas da bi nas izlečila. Daje nam stalnu nadu da će ipak sve biti u redu, ali duboko znamo da je to samo odlaganje neizbežnog.

Brejking bed je do jaja.