Pavle Vuisić – najbolji srpski glumac

Da sam svaki put kada sam čuo ovu rečenicu dobio evro, sada bi jebao studentkinju druge godine pravnog fakulteta,  jer bi imao kola.

Zaista, jedna od prisutnijih srpskih krilatica, rame uz rame sa “Njemačka, kakva zemlja, službenica bude neljubazna prema tebi na šalteru, ide u zatvor 20 godina” ili “Znaš ti koliki je spoljni dug Amerike, kad ih Kina bude pobedila u parnici pred građanskim sudom univerzuma, neće imati izbora osim da pristanu na prinudno izvršenje presude na nepokretnostima kao što su Bela Kuća i Pentagon.” Ako je neka profesija pogrešno percipirana od strane širokih masa, to je onda gluma. Ali, bez brige, to nije nikakva srpska specijalnost nego svetski fenomen, jer naravno, svi su svuda isti kurac. Tako da, kada krenemo da tovarimo po Paji, Zoranu Radmiloviću, i ostalim tragedijama od glumaca, davaćemo i odgovarajući strani ekvivalent.

Pavle Vuisić

Brzim pregledom stranice na vikipediji o njemu, odmah se nailazi na fantastičnu rečenicu kako je Pavle Vuisić bio glumac širokog dijapazona, glumio u svakakvim ulogama. Ne znam zašto ja onda imam utisak da je Vuisić zapravo više od pedeset puta u životu, odglumeo jednu te istu ulogu – sebe.

Naravno, stavljali su njega scenariji u različite tehničke okvire, ali šta je to Paju bolelo kurac, on je kao očigledno inteligentan čovek, rano provalio da može da u svaku ulogu uloži nula posto truda ili talenta, da jednostavno uvek bude ogromna nadrkana alkoholičarska bačva, koja se izdrkava u svakoj potrebnoj i nepotrebnoj situaciji i ima taj prezajebani pogled na život. To je taj zajebani životni stil koji inspiriše studentsku pičkicu koja se ispreseče kada u bus uđe bulumenta cigana i počne da parla na gudžarati jeziku. Gledajući Pavla on doživljava mini unutrašnje katarze, to je sve što on želi da bude, veliki zajebani jebač koji jebe majke svima kada god želi, a ne kao sada kada nema muda pa mora da ubeđuje sebe da je dobar tip koji veruje u nenasilje i poštenje.

Kultni status Vuisić je zacementirao glumeći u srpskim one liner klasicima, uglavnom iz pera Dušana Kovačevića. E, to je već čini mi se,  srpska specifičnost. Opšta fascinacija van lajnerima. A njega je ubolo da glumi u klasicima tog žanra, i da pritom izgovara one koji najviše diraju pravoslavno srce  gledaoca, kao što je recimo ingeniozni citat “I tata bi sine.” Porodica na okupu, Ko to tamo peva trista pedeseti put na televiziji, ogromni neuredni smrad koji naplaćuje karte papreno, kasni koliko hoće, staje da uzme prasad za sebe, tera ljude da trče za autobusom jer mu se može i koji hoće čoveku da pređe autobusom preko njive, izgovara taj vrhunac humora od rečenice i svi bivaju skrhani srbokuloćom momenta. Amerika može da ga duva.

Svetski parnjak Pavlu Vuisiću po apsolutnom nedostatku ikakve glumačke veštine je svakako Robert De Niro. Treba vam sredovečni tvrdi italijen ameriken tip sa ulica Njujorka, koji u svakom filmu ima istu facu, iste pokrete, istu dikciju, isto ponašanje? Robert je čovek za vas.

Zoran Radmilović

Da budem pošten, sa glumom Zorana Radmilovića u pozorištu (osim ovog jednog primera o kome ću da pišem) nisam upoznat, naravno. Možda tu nije bio jeziv.

Ono što je doprlo do mene, kao delu širokih masa su naravno govna proizašla iz čmara Dušana Kovačevića u kojima je kao i Vuisić, Radmilović imao bitne uloge. Maratonci trče počasni krug i đene đene, ali Radovan Treći je nešto što zaista, ako postoji glumačko – scenarističko – rediteljski pakao, garantuje vožnju eskpres linijom u jedan takav.

Kako objasniti kultnu popularnost predstave u kojoj su stubovi nosači momenti kada recimo Zoran Radmilović drekne “PA NORMALNO” ili recimo nešto tako obarajuće kao “Stanislave preterano sereš.” Sve je naravno još deset puta luđe jer je predstava, pa možeš da čuješ te provale smeha kad Radovan kaže ja predlažem da se ne buši ovako nego ovako pa pokaže rukom a publika hoće da se usere od smeha, krenula govna napolje. Na sceni šou, Mira Banjac ne može da izdrži, smlavljena je prevelikim intezitetom kvaliteta i epike u tom momentu, puca uloga, ona kreće da se smeje, i Zoran jedva održava ulogu, vidi se da se i njemu smeje brk, publika ne prestaje, pandemonijum.

Jebote.

Bata Životinja

Kod Bate Životinje prelazimo u novu kategoriju. Srednja kategorija. Biće i dobra kategorija, da ne bude hejterski tekst.

Svestan sam da bi neki možda, na talasu prethodna dva lika i Batu svrstali u isti koš. Svakako da se ni on nije kandidovao za glumačke anale ulogama u masovnim poginućima vermahtovaca, ustaša, četnika i ostalih orkova. Međutim, tu ima bitna razlika, Vuisić je svaku ulogu igrao isto, a Bata je stvarno uvek biran za istu ulogu. Jebiga, kad si SFRJ Čak Noris ni ne traži se od tebe da nešto izmišljaš, to je što je.

A u par filmova, Živojinović je pokazao da može i stvarno da odglumi nešto drugačije. Par puta sam naletao na neki film, ne znam kako se zove, gde su nekom klincu ustaše silovale i ubile majku. Bata mu je valjda ćale, možda i ujak, stric, uglavnom ostao je jedini malom. Uglavnom, zna se ko su tačno te ustaše i Bata, koji se u filmu zove Bajo, kreće u sistematsku totalnu osvetu. Jako dobar film, jako dobra rola Živojinovića. Takođe, uloga dede u filmu kad ona mala ima leukemiju. I konačno, uloga u Lepa sela lepo gore je pokazala da je Bata odlično prilagodio svoje poznije godine svom zanatu, što je svakako odlika dobrog glumca, filmski svet je pun likova koji sa 67 godina pokušavaju da rade isto kao kada su imali trideset.

U svetskim okvirima, recimo da je sličan Al Paćino. Desetine potpuno istih uloga, pa i velike sličnosti sa De Nirom, ali za mene je dovoljna samo fantastična uloga Majkla Korleonea da Paćina izvuče iz Vuisić kategorije.

Nebojša Glogovac

Pravi majstor svog zanata. Nema neke potrebe da filozofiram ovde. Ludo đubre u Do koske, dobričina nervčik taksista u Kenguru, možda i uloga života u Hadersfildu. U svetskim okvirima, ovakav majstor je Kevin Spejsi.

Vojin Ćetković

Za kraj, kategorija neočekivanog, nepriznatog majstora. Vojin se afirmisao ulogom Branda, glupa uloga, glupa serija, glup lik koga je on odglumio baš onako kako je trebalo, glupo. Ako mislite da je to zato što je loš, a ne dobar glumac, verovatno mislite i da Lebron Džejms nije najbolji košarkaš na svetu.

Posle je dobijao bolje uloge, gde je pokazao da je jako dobar glumac. Maneta, u Zoni Zamfirovoj, je izneo sjajno, a u već spomenutom Hadersfildu je takođe imao ulogu života. On tu zapravo glumi čoveka koji misli da je Pavle Vujisić najbolji glumac na svetu ikada i to radi tako dobro da u toku gledanja filma, počne da ti se briše ta granica između filma i stvarnosti. Ali jebiga, Ćetković je običan tip, nije alkoholičar, kavgadžija, “boem”, “specifičan”, “čovek koji nije pravio kompromise sa svojim stavovima, životom i drugim ljudima”, “težak, ali veliki čovek” i ostali srpski eufeizmi za drkadžiju skota, pa da ga srpsko javno mnjenje zavoli.

Globalno, Vojinov parnjak je Bred Pit. Glumčina koju stoka ne voli zato što je lep čovek.