Jutro na Galapagosu

*zvrrrr* *zvrrrr* * zvrrrrr*

– Hrgm… šta bre…

*zvrrr* *zvrrrr*

– A bre šta je ovo jebem ti tortu rođendansku, pola 5 ujutru… Ko je ovo… Halo, Čedo? Šta oćeš?

– E matori, aj silazi, došla limuzina po tebe, mada nisam znao da si opet zaposlio Hektora? Zar ti ne mrziš sve kostarikansko otkako je mis Kostarike prodala vaš kućni video medijima?

– Šta… halo, molim?

– Ma sećaš se, ona mala, ćale joj poseduje plantaže u Kolumbiji, zgotivio nas mnogo kad smo bili kod njega na vikendici? Ako ste opet dobri, mogli bismo na onu njegovu plažu na Galapagosu, znaš kolko ja volim ujutru da popijem kafu sa kornjačom.

– Kornjačom? Kakvom kornj… šta?

– Hahaha ma jebem te, idiote narkomanski, ajde silazi imamo akciju.

– Kakvu akciju u 5 ujutru kurac, opet si se prejeo pekmeza u Čonoplji kod babe?

– Ne ne, sve kul, nisam babi prišo ima mesec dana. Velja me sad zvao, dolazi mu neka Nemica u goste, treba da je dočekamo na stanici.

– A šta on?

– Radi noćnu u četkari, kasniće pola sata-sat, treba samo da je pričuvamo da je cigani ne kidnapuju i prodaju sutra na buvljaku. Može i zamena za prednji trap od stojadina.

– Nemica kažeš. Pa ajde, tamo sam za 15.

Moj put do stanice bio je kao i svaki put koji putujem u 5 ujutru – razmrljan, nepovezan i nejasan. 5 ujutru je neko totalno iskrivljeno vreme, čovek bi skoro rekao da ni ne postoji. Normalan čovek nije budan u to vreme, a nenormalan je ili u stanju opijenosti ili u stanju nasilne probuđenosti, što mu dođe isto – oba se svode na pojedinačne senzacije i isprekidane glupe misli, bez neke naročite svesti koja bi ih upakovala u celinu. U tih 15 minuta razmrljanog puta do stanice nisam sreo nikog, osim par jednako razmrljanih osoba i, iako je moja misija bila glupa, bio sam prilično siguran da je važnija od njihove. Ne dočekuješ Nemicu svaki dan, jedva čekam da ispalim neki vic o Aušvicu. Kad sam došao na stanicu, Čeda me je već čekao.

– De si Čedo. De je ova, jel stigla?

– Mislim da jeste. Stoji neka riba tamo levo, vidiš je, na drugom koloseku.

– Aha, vidim. Pa što ti stojiš ovde onda?

– Čeko sam tebe, ti znaš te strane jezike. Ja južno od Inđije i severno od Salajke ne razumem nikog. Ma kakva Salajka u stvari, ja kad odem tri ulice od kuće ne znam hleb da tražim u prodavnici, moram da nosim goluba u džepu kao hleb-detektor. Evo ga tu. Ne znam jel se znate. *vadi goluba iz džepa*. Golub Rajko, upoznajte se. Drago mu je. *vraća goluba u džep*

– Brate… koji ja strani jezik znam?

– Pa bio si zaljubljen u onu malu Makedonku u osnovnoj, kontam naučio si pomalo da pričaš.

– Koja Makedonka?

– Sećaš se ona mala, pala razred jer nije mogla rečenicu na srpskom da napiše kako treba, sve slova izvrtala.

– Nije bila Makedonka, bila je disleksična.

– Aha. Jebiga.

– Ali dobro, imam znanje engleskog iz Menadžera. Fri transfer, ofer nju kontrakt, aplaj for džob, get skaut riport, disciplin plejer for vajolent bihejvior. Snaćemo se, samo pusti mene da pričam. Ajmo.

– Ajmo.

Polako smo prišli visokoj plavuši koja nam je bila okrenuta leđima. Bila je doterana, nabijena na ogromne crvene štikle koje su nekako izgledale kao da se niz njih sliva krv, a možda sam ja samo tripovao. Kad smo prišli već sasvim blizu primetila nas je, okrenula se i osmehnula, delom radoznalo a delom u fazonu “imam šrafciger u tašni i ne bojim se da ga upotrebim”.

– Helo, Veljaz frojnd. Vi hir tu bi vit ju, da te cigani ne odnesu. Razumeš? Džipsi, dej tejk ju end vi hir end dej not tejk ju. Ništa ne razume, šta sad da radimo Čedo, misliće da smo manijaci.

– No ingliš, sori.

– Aha, kaže no ingliš, dobro. Probaću glasnije VI HIR FOR VELJA, JU NOU VELJA, TOL GAJ, VAN LEG ŠORTER, NAVIJA ZA SPORTING HIHON… No ingliš uopšte?

– Probaj makedonski.

– Puši kurac bre. Spik eni lenguidž?

– Ukrajina?

– A ne, nisam ja iz Krajine, iz Banata su moji. Čedini su delom iz Krajine, al taj ni rođenog oca ne razume, kad je bio mali traktor mu prešo preko leve polovine glave, uništio mu većinu jezičkih funkcija, može da razgovara otprilike samo sa četvoro ljudi iz svoje zgrade. Nicht Krajina, kajne Krajina jebiga. Ništa, sedećemo ovako ko debili s njom i čekati Ljavea. Ju vont samting?

– Vont samting? Ju? Seks?

– Au bre Čedo šta je ovo.

– Seks oće.

– Znam bre da je seks, nego otkud, ti izgledaš kao rezultat ukrštanja Toleta Karadžića, Sonje Liht i morža, a ja kao tvoj malo ružniji stariji brat.

– Stvarno, kako ti uspeva da budeš tako odvratan?

– Živim glupo i hranim se loše. Samo posvećenost, matori, samo trening.

– Veri veri čip. Tu for van?

– Sad oće i pare Čedomire, šta da radimo jebote.

– Imam ja dvesta kinti ovde, poneo za pljesku, al šta, ja mogu da ne jedem po tri dana, ko zebra.

– Kamila.

– Isti kurac.

– Daj nemoj zajebavati, pa doći će Velja sad, jesi normalan.

– Ma šta, neće on skoro, imamo sat vremena fore, meni dosta tri minuta, a ni ti nisi baš Zmaj od Šipova.

– Veljina riba matori, nemoj baš tolki retardi da budemo.

– Ma kakva riba, vidiš da kurve uvozi iz Nemačke.

– Misliš, a? Prostitjušn, jes?

– Jes jes. Veri veri čip.

– Vidi ti Velju, ozbiljan biznis. Hau mač?

– *pokazuje 10 prstiju*

– E kurac 10 evra, otkud nam 10 evra. Vi dont hev. Negošijejt di ofer? Hehe, kako radi menadžerska terminologija.

– Džabe, ne razume te ništa.

– Da. Šta ćemo sad?

– Ništa. Zajebi ovo, ako sam bio suv prethodne 752 noći, mogu i noćas. Imaš nešto smotano?

– Imam. Smouk dragz, jes?

– Jes, okej.

*5 minuta kasnije*

– Vot? Bed drags? Naravno da je loša, jebeš drogu koja nije loša. Dragz if not bed den dragz šajze, razumeš? Razumeš kurac.

– Stvarno, kako ti uspeva da pušiš ovako lošu travu i budeš živ?

– Jebiga Čedo, ima to svoje posledice, živim na trijes posto, kapaciteti na strogom minimumu, lo-fi život. Osećam se ko da sam zaglavljen u osamdesetima, ceo svet mi je VHS.

– Kontam. Šta misliš, jel ona dobro? Izgleda devastirano.

– Pa i ne izgledala brate, kad prskaju ovo sranje krvlju marokanskih devica i mokraćom Đorđa Tutorića, nisu normalni. Daj da je zaokupimo irelevantnim usiljenim razgovorom. So, hau iz Džermani? Dojčland?

– No Dojčland, Ukrajina.

– Matori ova se zakačila za tvoje krajiško poreklo, stvarno ne znam koji je njen problem.

– Ukrajina. Donjeck.

– Kakav Donjeck jebote, ova opaljena skroz. Ček, zvoni mi telefon. Alo, de si Velja, šta ima. Kako gde sam? Evo tu na stanici s Čedom i ovom tvojom plavom, znaš ti šta valja Veljo, znaš… šta, nije plava? Tetka ti je? Javila ti da su je kidnapovali cigani? Eee kurac. Pa s kim mi onda sedimo? Boli te kurac s kim sedimo, pa dobro kapiram, al kad bi je vido… dobro bre šta si nervozan, pa što majku makedonsku, nisam ja Makedonac… ne, ona je disleksična bila…  ček šta, oćeš da ti nađem tetku? Pa kako bre da je nađem nisam ja Boško Simić… ne zanima te… dobro ajde, probaćemo. Ajde. Ajde.

– Pa šta ćemo sad?

– Ništa, buvljak se otvara za pola sata, idemo da mu nađemo tetku.

– Šta to vredi, kako ćemo da je kupimo kad imamo 200 dinara?

– Opušteno, imam ja još 130, za 330 kinti na buvljaku možeš da kupiš borbeni avion sa sve ciganom da pilotira, a ne ženu od 50 godina. Kreći.