Dragi moj prijatelju, sve je počelo još u vremenu koje ne pamtiš – bio si radoznalo dete, tek uspravljeno na noge i krenuo si da istražuješ prostor koji je bio znatno veći od kreveca, dupka ili nekog trećeg, dotad ograničavajućeg entiteta u kojem si bio zatočen. Naravno, deca su takva stvorenja da ih vodi instinkt, pa si se stuštio ka krupunim očima koje su buljile u tebe sa suprotnog zida (kasnije si naučio da se to zove utičnica – šteker) noseći u rukama babinu iglu za pletenje, sa namerom da ih iskopaš. U nekom paralelnom univerzumu se sve odigralo tako da si gada lišio očinjeg vida a svoju neiskvarenu dušu predao svetom Petru. Ipak, u ovom životu, ćale je dotrčao trenutak pre nego što ćeš naučiti razliku između provodnika i izolatora, podigao te u visini njegovih očiju i izgalamio se na tebe kao nikad pre, tresući se od pomisli šta je moglo da se desi. Tvoja pitoma, balava duša, navikla da uživa gurajući kocku u krug i jedući sline nije izdržala i rasplakao si se neutešno. Dotrčali su utom i majka i baba i komšinica od prekoputa, pitajući se šta je bilo, a ćale te mazio po kosi i po prvi put ti rekao „Ne boj se, biće sve ok!“
Dragi moj prijatelju, naravno da ništa neće biti ok. Slagali su te, kao što su slagali njih, kao što su neki drugi slagali nekog tamo njega, neku tamo nju, kao što mi lažemo jedni druge iako svi znamo istinu. Ne postoji ok. Svaki put kad ti neko kaže da će biti ok, umru panda, koala, snežni leopard i neuron Borisa Tadića. Ako si skoro slušao Tadića, onda znaš koliko je kritična situacija i koliko bezočno lažemo.
Sigurno se pitaš zašto je tako, dragi moj prijatelju. Jebiga, na tome počiva svet kakav mi znamo jer ono što važi u prirodi, mora da važi i u društvu, iako društvo toga nije svesno najčešće. Mi smo izolovan sistem enormnih razmera, ni sami ne znamo svoje granice, koliko nas ima i od čega smo. Ali znamo da podležemo drugom zakonu termodinamike. Kurac znamo. Da znamo, ne bismo govorili da će sve biti ok. Jer kao što molekule, idiote koji se vrzmaju naokolo kao muve bez glave niko ne može dovesti u red, tako ne možemo prepustiti sebe tricama kao što su “sudbina”, „vreme će pokazati“, „videćemo“ i slično. Pa ne kaže Cakana džabe da je optimizam jedina gora stvar od narodnjaka u cik zore. Jer optimizam je protivan drugom zakonu termodinamike i šarena je laža za samozavaravanje svetine. To je priča koja kaže da posle smrti idemo na neko lepše mesto. Idemo u pičku materinu. Il nas jede ilovača ili nas prže na 1000 stepeni, mi o tome nemamo pojma. Blank. Ali, naravno, lepše je živeti u ubeđenju da ćeš nakon smrti od raka jednjaka konačno jebati Vesnu Zmijanac, koja će, gle čuda, imati 30 godina i izgledaće kao zmaj. Tako je, biće sve ok.
[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]KUĆU SAM ZBOG TEBE PROPIJO PROKLETA ENTROPIJO! [/typography]
– X-ray Cat
Vidim da ti je polako jasnije, prijatelju dragi, pa nisi fakultet završio tako što si ga upisao, seo u kafić preko puta i posle 5 godina skoknuo po diplomu. Nisi rekao da će biti ok, već si skucao pare, vreme, živce, dobio bore, sede, zaliske, stomak, navukao se na kafu i spid. Nisi pobedio entropiju sistema, već si klizao s njom u pravcu jedinog verovatnog ishoda – haosa. Jer haos je i kad misliš da je dobro. Sećaš li se kad si ostavio Margaretu onomad? Sećaš li se kako ste zajedno plakali jer si rekao da će jednog dana biti bolje vreme za vas i da ćete sigurno sviti toplo porodično gnezdo? Sećaš li se kako si rekao da će jednog dana biti sve ok? Danas ti je Margareta bitna koliko i činjenica da si promašio 3 od 4 teme na tiketu za 700 dinara dobitka, pre 3 meseca. Možda ipak malo manje od toga. Ali i njoj je isto toliko bitno, po najnovijim saznanjima koje imam, ona je danas Karlos, trandža-žigolo koji prodaje svoje telo turistkinjama srednje dubokog džepa u Bulonjskoj šumi u Parizu.
E pa, prijatelju dragi, je l sad vidiš koliko je besmisleno kad slušaš Elizabetu, koja te prekjuče kaširala zbog boktepita kog idiotskog, ženskog razloga, ali je sve potkrepila time da će jednog dana biti sve ok. Al jebiga, Elizabeta je mlada, jebe se njoj i za termodinamiku i za to što međusobno zaboravljanje ima eksponencijalni trend s protokom vremena, ona živi u svom svetu, gde postoje zakoni Pepeljuge, Snežane i sedam patuljaka il neke treće bajkovite paradigme, i gde je perpetuum mobile itekako moguć. A ti sad prezireš njenu plitkoumnost, sereš po njenom moralu, smatraš je poluintelektualcem Slobodana Jovanovića, i pljuješ odraz svoj u ogledalu jer je slep, glup, intelektualno hendikepiran, zaražen virusom primitivne stvari kao što je zaljubljenost, mrziš hemijske procese u neo korteksu i zamišljaš kako spaljuješ Frojda na virtuelnoj lomači, jer jebiga, taj veštac mora biti kriv za tvoje dizanje kite na pogrešnu ženu. Nek mu je lak Salem. I njoj.
I sad dok cirkamo ovo pivo i smejemo se stalno nadolazećoj plimi pesimistične realnosti, prijatelju, i ti i ja znamo da nikad neće biti ok. Ali i to je više nego ok. Salute!