Epizoda iz života GSP dahtača
U prepunom autobusu GSP bilo je preko 40 stepeni. Znoj mi je curio niz leđa, sa čela, niz butine. Bilo ga je svuda i više nije bilo svrhe brisati ga dlanom, pa sam ga pustio da teče svojim prirodnim tokom. Shvatio sam da bi bilo pametnije izaći i nastaviti peške. Gazeći preko leševa radničke klase i penzionera, probio sam se do zadnjih vrata i pripremao se da izađem, kad je, na sledećoj stanici ušla ona. Vitka crnka, smeđih očiju, kratke kose i prirodno punih, napućenih usana. Po mojoj proceni, imala je oko 25 godina, a moje procene su najčešće tačne. Plus minus godinu dana. Kada je zamolila odvratnog starijeg gospodina da je propusti da prođe, primetio sam i da ima lepe i krupne prednje zube, nešto kao veverica – maneken Cipiripija, samo više seksi. Prokleti Cipiripi! Taj krem se ni u kakvim atmosferskim uslovima nije mogao namazati na hleb. Otkud im uopšte pravo da tu čvrstu smesu nazovu kremom?! Ali, vratimo se zbivanjima u autobusu.
– Daj čiča, ne seri, života ti!
– Ko sere, jebem li ti seme krvavo!? Ja sam se vozio ovim autobusima dok Beograd još nije imao ni tramvaje! Valjda ja znam!
Pomislih: Moja si, lutko! Nekako se progurah ka njoj, usput šeretski razgrnuvši dve starije gospođe i mršavu plavušu sa detetom. Proklete starije gospođe i njihova potreba da se stalno nekuda voze autobusima! Na svakog normalnog putnika u vozilima gradskog saobraćaja idu bar po 3 starije gospođe. Trebalo bi nešto preduzeti u vezi sa tim. Plavuše sa decom su ok, barem dok ne evoluiraju u starije gospođe. Plavuše, ne deca. Nego, gde sam ono stao? A, da:
Stao sam iza nje i vešto se obesio o šipku iznad naših glava. Da bih zauzeo tako dobru poziciju, morao sam prethodno svom težinom da nagazim sitnog, žilavog čičicu, poslednju prepreku na putu. Čovek se srušio i počeo tiho i bolno da ječi. Stigao sam samo da mu usput dobacim: „Pazi, majmune!“ Kada sam joj se pribio uz leđa, osetio sam da miriše slatkasto, na mešavinu vanile, cimeta i praška za veš sa CD-om Zdravka Čolića. Pogled naniže predstavio mi je pozadinu kakvu bi svaki kamiondžija koji drži do sebe poželeo da ima na posteru okačenom iza leđa. Bila je idealne visine, što znači da joj je vrat bio tačno u visini mojih usta. Duboko sam udahnuo kroz nos, pripremajući se da ispustim svoj vreli uspaljeni dah na nežno belu kožu.
Možda je ipak red da vam prethodno kažem i nešto više o sebi? Dakle, zadržavam dah i počinjem:
Zovem se Zoran Petrović. Neoženjen sam, bez dece, imam 42 godine i još samo jedan hobi, okupaciju, maniju – nazovite to kako god hoćete. Dahćem ženama za vrat. To je još jedino što može da istinski me uzbudi na ovom ludom svetu, na kome se više ne zna ko je muško, ko je žensko, ko nosi jednobojne, a ko karirane pantalone, ko stavlja silikon u usne, a ko farba kosu. Uglavnom, vrat nikada ne laže. On ili je pravi, labuđe ženski, ili je štrokavi, muški. Nego, da kažem i reč-dve o istorijatu dahtaštva kod nas.
Bilo je mnogo više redovnih dahtača pre nekih desetak godina, kada sam pravio prve korake na zagušljivoj pokretnoj pozornici i daskama koje transport znače. Neki su u međuvremenu emigrirali, neki se oženili i skućili, a neki su i pali u borbi protiv gnevnih putnika. Danas smo aktivni još samo Miki Zalizani, debeli Pera i ja. Postoji samo nekoliko jednostavnih, nepisanih pravila u kodeksu dahtača. Pravi dahtač nikada se ne švercuje. Svako zadovoljstvo se plaća, pa tako i ovo. Zatim, žrtva nikada ne sme biti maloletna. Za pedofile nema mesta u časnoj dahtačkoj branši. Žrtva mora biti ženskog pola. Mi smo među retkim društvenim grupama koje nisu posustale pred talasom kvazitolerancije koji nam je donela pseudodemokratija.
Tehnika i izbor žrtve su već individualne stvari. Lično, uvek sam birao žrtve koje otkucaju kartu, jer je manja verovatnoća da će izaći iz autobusa pre svog odredišta. Logično je birati ih i naspram svoje visine, jer ako morate da se propinjete na prste ili saginjete da biste osetili miris nečije kože u vratnom predelu, užitak nikada ne može biti potpun. Moj tip žene za dahtanje za vrat bila je crnka ili brineta između 19 i 24 godine, visine od 1,65 do 1,70 m. Preferirani mirisi su bili sapun Merima ili neki sa kamilicom, a parfem, ako je baš morao da bude prisutan, što diskretniji i što manje sladunjav. Ponekad bih nekoj i kinuo za vrat, ako bi imala intenzivan parfem. Zbog toga ga nisam voleo. Šta da se radi, uslovi nisu idealni ni u jednom poslu, ali od sedenja i kukanja nema vajde. Tačnije, u ovom poslu nema ni samo od sedenja, jer tako ne možeš da priđeš žrtvi na pravi način, pa makar ona sedela i direktno ispred tebe.
– Gospođo, nećemo da se vređamo. Koje crno malo, ja mogu CELU NOĆ!
Da se konačno vratim na današnju žrtvu. Dakle, prišao sam joj i duboko udahnuo kroz nos, čekajući 2-3 sekunde da se vazduh koji sam prikupio ugreje do idealne temperature. Izdahnuo sam, osećajući kako mi erekcija napinje pantalone. Mislim da je i ona, osim mog vrelog daha punog divlje požude na vratu, osetila kako joj je nešto tvrdo dodirnulo guzu. Trgla se i okrenula prema meni, a ja sam se iskusno napravio lud, gledajući kroz prozor, negde u daljine. Idućeg trenutka osetio sam strahovit bol u predelu mošnica. Luda kučka me je šutnula u međunožje. Samo par sekundi kasnije, izgubio sam svest.
Probudio sam se sutradan, u bolničkoj sobi. Odmah sam shvatio gde sam, čim sam video pacova kako trčkara duž zida preko puta mog kreveta, u potrazi za mrvicama hleba ili keksa. Zid je nekada davno bio okrečen u bolesničko zelenu, znate onu boju koju možete videti samo u bolnicama? Blago vama ako ne znate. Nešto kasnije, ušao je doktor. Videlo se da je bio neraspoložen. Mora da je izvisio za snošaj kod dežurne sestre. Nezgodno je to kad žene počnu da ljubomorišu, a vi svako veče snošavate sa drugom. Progovorio je mrzovoljno:
– Gospodine Petroviću, nažalost, imam loše vesti.
– Šta je, da nije Zvezda ispala iz Kupa?
– Nije, nije. Ne znam kako da vam ovo saopštim na lep način. Zato je bolje da ne okolišam. Imate rak testisa. Otkrili smo ga jer smo morali da vam snimimo mošnice, da vidimo ima li nekog unutrašnjeg krvarenja u mokraćnim kanalima.
– Koliko je to ozbiljno?
– Veoma je ozbiljno. Šanse da preživite su 50:50, ako vas odmah operišemo. Moramo da vam odstranimo oba testisa. Nadam se da imate decu?
– Nemam.
– E jebi ga, brate. Ne znam šta da ti kažem.
– Ništa. Pozovite mi samo sestru, da je nešto zamolim.
– Dobro. Idem ja sada i poslaću vam sestru odmah.
Doktor se lenjo odgegao napolje. Razumeo sam ga. Kome bi se radije vršila operacija nečijih bolesnih jaja, umesto dremuckanja na operacionom stolu ili igranja doktora i medicinske sestre sa medicinskom sestrom? Gorepomenuta je ušla u sobu, a ja sam namerno utanjio glas i procedio:
– Sestro, je l’ možete samo…
– Ne čujem vas, šta vam treba?
Prišla je krevetu. Ja sam opet procedio, ovog puta još tiše:
– Samo malo, ako možete da me…
– Jedva vas čujem, čekajte! E, sad recite!
Pribila mi se uz uzglavlje i nadvila se nad mene. Vrat joj je bio tačno tamo gde sam želeo. Uzeo sam vazduh i zadržao dah na trenutak. Pravi dahtač ne propušta nijednu priliku.
