Istina o Deda Mrazu

* … čim sam te srelaa odmah sam znaalaa da bih za tebee i život daalaa…*

Jutro je već svanulo i u magacinu je bilo živo. Radnici, neometeni teškim vonjem memle i znoja na koji su se odavno navikli, užurbano su kopali po nekim kutijama, premeštali stvari iz njih u druge kutije, lepili nalepnice, proveravali neke spiskove. Svi, osim jednog sedog debelog masnog starca u ćošku koji je spavao. To jest, pravio se da spava. Mada mu je od suvog vazduha bilo nekako vruće u grlu i mada mu se pišalo ko da sutra ne postoji, ipak je odlučio da nastavi da leži i tuče đonom svoje tvrde cipele svakog ko se usudi da ga uznemiri. Šemsin hit pušten sa kasetofona razbijalo je samo povremeno lažno hrkanje, zvuk otpadanja maltera sa plafona i sporadičan smeh izazvan glupim radničkim humorom. Radnik je to, jebiga, ne možeš očekivati i da vešto utovara kutiju smrznutog oslića i da bude Džordž Karlin. Ipak, nešto je bilo posebno u vezi sa ovim radnicima. Bili su patuljci.

A bilo je nešto posebno i u vezi sa odvratnim starcem koji je ležao u ćošku pokriven kartonom. On je bio, jebiga, Deda Mraz. Patuljak Mitar ponovo je pokušao da mu priđe, ovaj put sa leve strane, poučen iskustvom da se njegovom gazdi obično malo oduzme leva strana tela kad  roka žestinu duže od nedelju dana. Plan mu je uspeo, sada se već skoro potpuno približio i prošaputao:

– Gazda!

Deda Mraz je pokušao da iskoristi svoju tvrdu cipelu kao sredstvo za crtanje modrica po Mitrovim cevanicama, ali njegova alkoholna paraliza je već uzela maha. I sam svestan šta se događa, probatrgao je pokretljivom nogom još par puta a onda odustao i nastavio da leži.

* …pristajem na sveee… samo kaaažii…*

– Gazda bre!

– Šta oćeš?

– Ajde ustaj, treba da stigneš da utrljaš konjsku mast pre nego što krenemo, opet ti se oduzelo sve.

– Ma šta me bole kurac što se oduzelo.

– Pa kako šta, treba da voziš bre gazda.

– Šta bre treba da vozim, irvasi sami lete, čitaju GPS mamu im jebem, ja zadnjih 10 godina samo sedim nazad smrzavam se i slušam glavnog irvasa Željka kako saopštava ostalima da ih sledeće skretanje desno vodi u Donji Vakuf, jebo ih Donji Vakuf da ih jebo, četristo ratkapni sam ostavio tamo prošle godine.

– Pa dobro da al ono, morate biti spremni za društveno-korisni rad, roditeljski zagrljaj i toplu reč za svako dete koje vas pronađe kako kradete sirni namaz iz tuđeg frižidera u 2 ujutru, podsticanje mladeži na pošten život i zdrave vrednosti, jer postoje samo dva načina da se deca izvuku iz kvarta gazda – jedan je loptanje na obruču A DRUGI NAČIN I JA I TI ZNAMO GAZDA I ZNAMO DA NIJE PRIJATAN MOJE SRCEE KAO KAMEN JEE U OVOM GRADU NIČEG NEEMA DA ZADRŽ…

– More ne loži se, deca su sve go ološ i narkoman i to se neće promeniti tako što ću ja da se zaglavim u dimnjaku dok pokušavam malom Stevi da donesem Ekšn Mena sa crvenim šeširom i majicom DSS-a,  PA MAMU MU JEBEM GDE JA DA NAĐEM MAJICU DSS-A NA SEVERNOM POLU?

– Hahaha, da, jel se sećate 2007. kako ste se zaglavili na pola puta… ostali pola noći gore, podavili celu porodicu ugljen monoks…

– Ćuti!

– A i nismo na Severnom polu, nego u ovom usranom napuštenom magacinu Centrotekstila kod Subotice.

– Pa dobro, oni to ne znaju! Zna li mali Steva da smo mi u magacinu Centrotekstila?

– Pa ne zna, gazda.

– Naravno da ne zna, naopako da zna, dolazilo bi milion dece ovde svaki dan da traži autograme, čupa bradu i šuta irvase u muda, KURAC BI TI ONDA ČITAV DAN SEDEO I RITVITOVAO AMIDŽIĆA.

– Dobro bre, nemoj na kraj src…

– Ajde gubi mi se s očiju, čim te vidim sve mi šulj zatreperi. Ne mogu da pričam s tobom. Zovi mi Duljaja.

– Oću.

*… nosi me vodi me, ne pitam kudaaa, čini šta hooćeš s tobom ću svudaaa…*

Deda Mraza je kidala glava dok mu se Simeksova viljamovka motala po utrobi razmišljajući na koju stranu da izađe. Prekopao je po jednoj od kutija, izvadio pakovanje aspirina namenjeno Vjačeslavu iz Minska koji ima nepodnošljive migrene zbog tumora na mozgu koji je dobio u trećoj godini, sasuo 4 komada i zalio red bulom koji je trebalo da bude odnesen malom Balši iz Kolašina koji se sa 8 godina navukao na teretanu. “Moj život je govno”, pomislio je i pokušao da se seti neke prijatne stvari koja mu se dogodila u poslednje vreme. Setio se kako su irvasa Semira onomad proletos gađali govnima jer je mahao zastavom Sandžaka i uglovi usana su mu se trgli u nešto što je ličilo na osmeh. Osmeh je nestao čim je video patuljka Duljaja kako mu lenjo prilazi.

*… grešila sam dušo pa nek se kajeem ne dam te drugoj na sve pristajeem…*

– DAJ BRATE NEK NEKO PROMENI PESMU

– Evo, šefe, sekunda. *Duljaj vadi kasetu, okreće drugu stranu*

* IZDALI ME PRIJATELJI IZDAO ME BRAT! *

– Pa jebem mu život bre Duljaj, jel Šemsa sve što imamo?

– Jeste, to nam je muzika za rad za ovu godinu.

– Nemoj mi reći da slušamo pet Šemsinih pesama od početka godine?

– Slušamo.

– U jebote, pa dobro je da se ne sećam ničeg. Pa čekaj, zašto nemamo ništa više?

– Vatikan ne šalje, novi papa se stiso, ne da. I stari papa bio stisnut, mada nam je slao stalno one ploče od Vagnera, sećate se gazda, to je bilo u onom periodu kad je patuljak Isak neobjašnjivo upao u peć.

– Da, sećam se. Čudne stvari.

– Čudne.

*… a ti si mi najvažniijii ne izdaaj me tiii… budi uvek pored mene moja ljubaavii…*

– Nego gazda, što ste me zvali?

– Pa ništa, da vidim šta je plan.

– Pa evo, krećemo za 15.

– Za 15?! Pa gde je Rudolf, on je vođa puta? Jel se opet našmrko ko svinja?

– Jeste, eno ga gleda nindža kornjače, kaže traži elemente komunističke propagande u Leonardovoj ulozi vođe. Sve mu popucali kapilari, zacrveneo mu se nos ko semafor.

– Jao brate, opet će ljudi da se tripuju da nam njegov nos osvetljava put, čuj brate nos osvetljava put, da nije informatički pismenog Željka da čita GPS kurac bismo stigli bilo gde.

– E da, kad smo kod Željka, on je…

– Šta je on?

*… prodali me svi rođeni za dukata triii…*

– Slomio nogu.

– Kako slomio nogu?

– Igrali fudbal, irvasi protiv patuljaka. Ja teo da mu pokažem kako sam čuvao Ronalda i jebiga ja malo lakat u grudnu kost malo krampon u meniskus i povredi se čovek… mislim irvas. Sve u svemu, bila je to zanimljiva utakmica dva fizički dobro pripremljena protivnika, sa puno lepih poteza, a na kraju je bolji rival pobed…

– Čekaj, čekaj, čekaj! Jel ti meni govoriš upravo da mi sad nemamo pojma kako da izađemo na autoput, a kamoli kako da obiđemo svet za 24 sata i dostavimo poklone svakom malom gmazu koji ima olovku, papir i jelku? Oni ne znaju ni da pišu, Duljaj, ni da pišu! Šta je bre ovo, vidi, vidi ovo! *maše mu papirom ispred nosa*. ŠTA JE “КСТNМ DШKA DГOУШA” KOJI KURAC? “ПNСМО ЗА ВОЖNЋ ВАТU”? KO JE VOŽNĆ VATA?

– Ne znam gazda, možemo da sačekamo da se Željko oporavi, šta biće on do septembra fit.

– Gadiš mi se, Duljaj.

– Dobro dobro to nije baš najbolja ideja, ali može ovako, sedne Željko nazad s vama u sanke, čita GPS i navodi nas.

– Ne može, nema mesta, jedva ja stanem, sve mi se kukovi nažuljaju.

– Aha, pa ajde onda nek ide Željko samo, vi ostanite ovde u magacinu.

– Kako Željko sam? Pa ko će u dimnjak da se spušta?

– Pa evo ja ću.

– Ma ajde bre pa dal si normalan. Zamisli neko dete ustane u tri noću iz kreveta i vidi Duljaja kako mu se mota oko jelke.

– U pravu ste. Ne znam onda.

– Naravno da ne znaš, ne znaš ništa, znaš samo da nabaviš jeftinog spida iz Donjecka i valjaš irvasima, NEMOJ DA PORIČEŠ DULJAJ VIDEO SAM TE ŠTA RADIŠ. Ma ne, stvarno, ja ne mogu s vama ovde, sedim 12 meseci u ovom magacinu, od toga prvih 11 ni nemamo posla, sedimo, pričamo prazne priče, igramo pasijans, psujemo na mađarskom, takmičimo se u jedenju kobasica. Ja ne mogu to više. Odlazim.

– Pa ček stani, a kako je bilo ranije pre GPSa?

– Otkud znam kako je bilo, pa nisam ja ovde oduvek. Volontiram jebiga, čekam da me prime za stalno već deset godina, a sve što sam dobio za stalno su šuljevi od sedenja na kartonu i hronična upala bubrega. Ja pišam narandžasto, Duljaj, NA-RAN-DŽA-STO.

– Aha, znam! Ima još jedno rešenje…

*… svako me proleće na tebeee seetii i opet vrati izgubljeni saaan…*

– Pa ajde, reci.

– Rudolf bi mogao da nas navodi nosom.

– Ti si imbecil.

– Nema šta drugo gazda. Jedini drugi izbor je da ostanemo ovde do septembra i jedemo kobasice.

– E jebo mi pas život, pa ovo stvarno… Dobro ajde. Idemo. Zovi Rudolfa i krećemo.

– Gazda, jel možemo da pevamo “pršti pršti bela staza Tuđman otac deda mraza”?

– A možete jebe mi se, ionako ćete svi pomreti pre nego što nađemo Bajmok, a ja ću lepo da obučem duge gaće pa peške do prve pumpe, drmnem burek s mesom i pravac civilizacija. Doviđenja svima, ne vidimo se.

– Heheh, to govorite svake godine pa se na kraju uvek vratimo u magacin i otvaramo poklone dece koja su poumirala u međuvremenu.

– A jebiga, znam. Al ovaj put će biti drugačije.

– Svakako. Srećna nova godina gazda.

– Srećna kurac. Mada ko zna, možda mi sledeće godine ponude da ostanem za stalno, valja pokušati jebiga…

*… još uvek misliim da sve nije proošlo da može doći sreće daaaan…*

“Valja pokušati”, ponovio je Deda Mraz i krenuo hramljući s Duljajem da potraži Rudolfa.