Pretpraznična megalokupomanija (Igre gladi)
– Vidi, sine, računica je prosta. Imamo tri neradna dana, puta nas četvoro, jednako je dvanaest. Puta kilo prasetine po glavi na dan, to ti je dvanaest kila. Al’ pošto ne ide da poručujem dvanaest, zaokružiću na 25. Mislim, ko još poručuje dvanaest kila bilo čega, pa je l’ tako? Treba da kažu u pečenjari da sam neka stipsa. Ljubi ga tata. Daj onaj spisak da dopišem još pet kila rakije! Zaboravio sam da prvog dolazi i kum Mića.
– Tata, a zašto kupujemo toliko hrane? Je l’ prodavnice više nikad neće raditi?
– Hahahaha nije sine, nego, za svaki slučaj. Bolje da se baci, nego da nestane. To nam je ostalo od predaka koji su jako teško živeli i u svemu oskudevali. Polako nam je taj strah od nestašice ušao u gene i zato sad pravimo zalihe pre svakog praznika, kao da će svakog časa izbiti rat. A neće, taman posla! Kad je ovde bilo rata? Dobro, ako ne računamo ono krajem devedesetih. I ono početkom. I ono četrdesetih. I ono početkom veka. I ono… dobro, to je bilo odavno.
Pre tačno dvadeset pet godina, usred prednovogodišnje euforije i prazničnog ludila, otac je našao malo vremena da mi objasni kako se organizuje uspešan doček u krugu porodice i prijatelja. Te reči pamtim i dan-danas, krajem dvehiljadetridesetih, kada kao glava porodice i sam sprovodim ovaj odgovorni proces nabavke trodnevnih zaliha namirnica za ceo mesec. Jer, prodavnice za Novu godinu, u skladu sa tradicijom, još uvek ne rade cela dva dana. Dok smo izlazili iz stana, mama je prosula vodu iz kante, za sreću i povikala za nama:
– Niste poneli spisak! Ne zaboravite da mi kupite pap…
Nisam čuo šta je rekla, pa sam pitao tatu. On je samo odmahnuo rukom, složio neku kiselu facu i rekao:
– Ma goni je u kurac, stalno me nešto podseća. Kao da sam ja izlapeo. Kakav kurac spisak, ja bre držim u glavi kompletnu Zvezdinu ekipu koja je pobedila Liverpul sedamdesetih: Dujković, Đorić, Klenkovski… Karasi… Džajić… ovaj… ma, goni je u kurac! Idemo!
Ispred supermarketa je bilo parkirano više automobila nego u desnoj traci i na tramvajskim šinama na Bulevaru u svoje vreme, o kome mi je otac takođe često pričao. Uplašio sam se i čvršće stisnuo njegovu ruku. A kada smo ušli u prodavnicu, strah me je potpuno obuzeo. Ljudi su kao mahniti trčali duž rafova, prevrtali robu, otimali jedni drugima neke kutije iz ruku. Dve devojke su čupale kosu jedna drugoj na odeljenju kozmetike. Izgledalo je kao da se svi ovi ljudi međusobno bore za goli život. Upitao sam tatu o čemu se radi:
– Tata, zašto ovaj čika udara drugog čiku konzervom tunjevine u glavu? Hoće ovaj drugi čika iskrvariti na smrt?
– A šta ja da kažem – ja sam invalid iz svih ratova od peloponeskih pa naovamo. Imam orden Cara Dušana, Karađorđevu zvezdu i Tomin krst.
– Imam i ja Tomin krst, kupio sam dok je još bio grobar. Miči se bre, ja sam na radu!
– Hoće, sine – zadovoljno je odgovorio moj otac – a to je zato što u prodavnici, kao i u životu, samo najjači mogu da opstanu. To ti je zakon jačeg, sasvim prirodna stvar.
– A jesi ti najjači ovde, tata?
– Jesam sine.
Oči su mu se zacaklile i odmah zatim moj otac je iz sve snage udario nasumično izabranog penzionera pesnicom u stomak. Dok se ovaj previjao od bolova na podu prodavnice, mi smo uzeli njegova kolica u kojima je već bilo nešto brašna i ulja, i produžili smo dalje, ka smrznutim proizvodima. Usput smo uspešno izbegli napad mlitave majke sa anemičnim detetom, koja je pokušala da ugrize mog oca za nogu ne bi li mu otela tetrapak mleka. On je samo prezrivo otresao sa nogavice, šutnuo u glavu i usput mi objasnio:
– Majke sa decom umeju da budu nezgodne. Čuvaj ih se! Bore se kao lavice, ali srećom, ova je na bensedinima. Pu, đubre narkomansko! Lep primer daješ detetu!
Nežno je pomilovao dete po glavi, a zatim mu zveknuo šamarčinu.
Nisam još stigao ni da upijem ove mudre reči, a već sam morao da pomognem tati, jer je bakica koju je mučki udarao po prstima pružala nadljudski otpor. Ugrizao sam je između dva očeva udarca teflonskim tiganjem i ona je morala da popusti stisak, tako nam prepustivši poslednju tablu čokolade za jelo i kuvanje koja je ostala u rafu.
– Ti ćeš mom detetu da otkidaš od usta, đubre matoro! Puštaj to, ti si se najela čokolade za svojih sto godina!
– Ali tata, ja ne volim čokoladu za kuv…
– Ćuti, sine, kad tata napušava baku!
Bakica je samo tužno zacvilela dok je lizala svežu ranu, a mi smo nastavili da prikupljamo namirnice. Džak paprike ovde, karton kisele vode onde i kolica se već napuniše. A i vreme leti dok se zabavljaš. Dvadeset minuta kasnije, bili smo u jednom od redova koji su se protezali od kasa, pa sve do deset metara udaljenih rafova sa grickalicama. Naravno, naš se najsporije pomerao. A onda se moj mudri otac dosetio. Diskretno mi je došapnuo, ali tako da su i ljudi pored nas u redu mogli da čuju:
– Sine, idi polako na odeljenje mesa, video sam malopre da je stigla tura svežih ćevapa.
Nastao je stampedo. Oni ispred nas u redu umalo nas nisu pregazili u trci ka odeljenju sa svežim mesom. Samo jedan mlitavi čikica sa naočarima nije uspeo da se izvuče iz reda i ostao je nemo posmatrajući sa poda, dok je iz očiju čistio krhotine stakla. Moj otac ga je nogom gurnuo u stranu i prokrčio nam put do kase. Kasirka je mrzovoljno ukucavala proizvode, a ja sam za to vreme dobio još jednu lekciju o našem mentalitetu:
– Vidiš sine, kao što rekoh, još su naši preci, pećinski ljudi…
– Oni divljaci, što su crtali po zidovima i vukli žene po zemlji za kosu?
– Ma ne ti preci, to je bilo pradavno. Naši skorašnji preci, partizani, koji su se krili od Nemaca po pećinama…
– Jesu to one fine čike sa bradama, u seriji gospodina Radoša Bajića, što večeravaju po kućama i usput ljubazno razgovaraju sa domaćinima, a zatim odlaze dalje, uredno plaćajući sve što su pojeli i popili?
– Tataaaa, nisam naš’o četnike, izgleda su se opet sakrili u onej pećine, pa ko velim, dobro je i ovo. Imam šta da obujem, imam šta da obučem, a ponekad nam skuvaju i korenje. Ako smo baš dobri.
– Ne baš, to su bili čet… u stvari, jesu, to su oni. E, dakle, još su oni razvili tu potrebu za stvaranjem zaliha hrane, koje su za njih predstavljale elementarnu sigurnost. Oni nisu znali da li će rat trajati nedelju, mesec, ili godinu dana, pa su morali da razmišljaju dugoročno.
– Kako nisu? Je l’ nisu imali Internet?
– Nisu, sine. Tada je život bio mnogo teži. Ne samo zato što nisu imali Internet, nego i zato što nisu imali struje, vode i još nekih ključnih životnih sadržaja, poput recimo turskih serija. Uglavnom, ta potreba za gomilanjem ušla je i u naše gene i pretvorila se u nagon. Zato mi danas kupujemo kao da će praznici trajati sto godina, ali kao da će nam već sutra nestati brašna. Dobro, ovo baš nema mnogo smisla, ali razumeš šta sam hteo da kažem. Nego, šta je ono mama još rekla da joj kupimo? Jebo me otac, kud ne ponesoh onaj spisak. Krv će mi popiti ako joj nešto ne donesem.
– Ne znam, nisam je čuo. Nešto na pap… pap… možda paprike?
– Ma ko je jebe, sine. Bitno da smo mi obezbedili ovih 20 litara ulja i 10 kila brašna. A i ovo porodično pakovanje od 7 kila keksa – šta ako nam svrati rodbina iz Bogatića na čaj, a mi nemamo čajnog peciva? Silno bismo se obrukali. Mada, oni nikad ne piju čaj. Stoka je to, moj sine, to samo rakiju loče i ždere suhomesnato. Zato sam uzeo ovih osam flaša Manastirke i šest koraka čajne, da naseckamo onako ukoso, da ispadne kao da ima više.
Kada smo se vratili iz prodavnice, tata se dugo izvinjavao mami što je zaboravio da joj kupi papirnate maramice. Nije pomogla ni sugestija „pa šta, briši nos toalet papirom, kupili smo šezdes’ rolni boktejebo, imamo da bezbrižno seremo do prvog maja“. Pet dana kasnije, dok sam mu pomagao da izbaci džak sa proklijalim krompirom i paprikom, pola kile nečega suhomesnatog što je dobilo zelenu koricu od buđi, osam flaša otvorene kisele koja je u međuvremenu izvetrila i šest litara prokislog jogurta, otac mi je dao još jedan u nizu mudrih saveta koje pamtim i dan danas:
– Sine, nemoj nikad da se ženiš. Sve je to ludo, jebo ih ti. Nego gledaj da iskoristiš svaku koju možeš, pa kad počne da ti zvoca, beži dalje.
Nažalost, nisam ga poslušao.
