TOP 11 stranaca – FK Partizan

Pre pripreme za tekst, imao sam neku nedefenisanu svest kako je Partizan imao mnogo više stranaca nego što je zapravo slučaj. Daljom pripremom, brzo sam shvatio i zašto sam imao taj pogrešan utisak. Partizan je dovodio zapravo manje stranaca od Zvezde, ali ih je dovodio mnogo efikasnije i pametnije, tako da su, kao što ćete videti u tekstu, skoro svi ljudi sa ove liste odigrali ozbiljne role u Partizanu, nosili igru, pravili razliku, pa se meni tu nešto uzjebao i kvantitet u glavi, usled kvaliteta. Jednostavno, Partizanovih stranaca nije bilo toliko koliko su ostavili veliki pečat u našem fudbalu. Pa da vidimo.

GOLMAN

Nikolas Asprogenis

Nikolas je kiparski Grk, rođen 1986. visok 1,83 cm po vikipediji, 1,84 po transfermarketu a po njegovoj sopstvenoj ispovesti u jednom zanimljivom intervjuu koji ćete lako naći uz malo guglanja, 185 cm. Njegova visina je uvek i bila postavljana kao jedan od problema u njegovoj karijeri, a pratio ga je i nadimak “kiparski crv”. U tom intervjuu on takođe navodi još par zanimljivih objašnjenja zašto nije više branio u karijeri, a sve se manje više svodi na to da ga je u svakom klubu u koji je došao mafija terala da pušta golove, što on kao potomak Leonide i Perikla nije prihvatao ni pod razno.

Nesumnjivo da u srpskom i kiparskom fudbalu mutne radnje nikako nisu nepoznanica, i postoje fine šanse da je Nikolas zaista i dobijao takve pozive, ali bih ja ipak, za njegovih oko 30 odigranih utakmica u životu na seniorskom niou, malo više od njega okrivio i očigledan nedostatak kvaliteta. U njegov prilog teško da ide i informacija koju je takođe, donekle nerado priznao, da su njegov otac i Nenad Bjeković bili u dobrim poslovnim odnosima. Nije teško zamisliti Asprogenisa seniora kako polumutni kiparsko-srpski poslovni dogovor, zaključuje posle ispijena tri crna u dobrom restoranu sa : ” Dobro, a i da ubaciš ovog mog malog tamo u Partizan da brani malo, dečko je novi Elefteropulos, veruj mi.”

Bilo kako bilo, Nikolas nije bio baš toliko loš. Dobio je 17 utakmica u Partizanu, branio je i protiv Rendžersa na Ajbroksu, u kupu Uefa. Branio je i redovno za kiparsku mladu reprezentaciju. Posle Partizana se dosta neuspešno seljaka po kiparskim klubovima. Njegovoj karijeri je verovatno doprinela dakle, kombinacija nedovoljnog kvaliteta, možda i zaista odbijanja da se učestvuje u mutnim radnjama ali i sklonost ka splavarskom životu koju ne da ne krije, nego vrlo rado ističe. Klub nema već neko vreme, vrednost mu je po transfermarketu 50 000 evra, tako da postoje fine šanse da je to to što je fudbalski svet video od simpatičnog Kipranina.

ODBRANA

Tomas Ržasa

Na poziciji levog beka imamo pouzdanog Poljaka, Ržasu. Iz nekog razloga, on je ovde nazivan Žonsa. Tome se čude i posebno ističu i na poljskoj vikipediji, tako da sva objašnjenja koja su ljudi iole pokušali u životu da mi daju za ovo, padaju u vodu. Takođe sam naleteo na priču da ga je tako prekrstio Kovinjalo, što je već realna priča, jer je Nedeljko koliko dobar komentator, toliko i lud.

Tomas je u Partizanu proveo jednu dobru sezonu. Nije nešto oduševio, ali je bio veliki radnik i profesionalac i navijači su ga zavoleli. Takođe, to je bila sjajna Mateus sezona gde ni Real ni Olimpik ni Porto nisu odneli tri boda sa JNA u Ligi Šampiona.

Ržasa je svoj vrhunac karijere doživeo u Fejnordu, u doba kada je ovaj holandski velikan otpevao svoju labudovu pesmu ( mada se sada relativno oporavlja ). Današnji klinci kao holandske velikane kontaju Ajaks i PSV ali mi malo stariji tu ubrajamo i velikana Roterdama, koji je krajem devedesetih i početkom nultih imao opasnu ekipu sa Van Hojdonkom ( prebio Van Persija jer je, citat, “pička” ) Bosveltom, starijim Kaluom i narečenim Persijem koji je tada krenuo da krči put ka jednom od najboljih igrača sveta. U takvoj ekipi mesta je imao i naš Poljak, i osvojio je kup Uefa 2002. u finalu protiv Borusije Dortmund. Za reprezentaciju je pozvan 36 puta, a igrao je i 20 minuta svetskog prvenstva 2002.

Taribo Vest

Taribo je uz Ailtona najveće strano ime koje je zaigralo u domaćoj ligi. Za razliku od debelog Brazilca, Vest je za Partizan odigrao odlično i bio jedan od ključnih igrača u uspešnoj kampanji u Ligi šampiona i osvajanju jednog prvenstva.

Žarko Zečević je skoro dao intervju, u kojem je između ostalog rekao da je Taribo imao 40 godina, a ne 28 kao što je bio zvanični podatak, kada je igrao u Partizanu. Međutim, ja se još iz tog vremena sećam opaske jednog čoveka iz Milana, neke vrste fudbalskog radnika, koji je boravio kratko u Beogradu. On se nasmejao na informaciju da Vest ima 28  godina i rekao da je baš pre neki dan bio na njegovoj žurci povodom 40-og rođendana, u Milanu. ( Vest je igrao za Inter i Milan i ima kuću u Milanu ) . Ta priča je tada našla mesto u okvirčetu zadnje strane Večernjih Novosti i koliko se sećam nije podigla prašinu.

Kada je Zečević dao taj intervju, javio se je jedan od sportskih lekara Milana iz tog doba, koji je rekao da je Taribo verovatno ukrao neku godinu, dve ili tri, ali ne baš 12 a sam Vest je rekao da Zečevića demantuje to, što je on posle Partizana odigrao još dosta sezona na “vrhunskom” nivou, što ne bi mogao da je već tada zagazio u petu deceniju. Taribo, odličan defanzivac ali svakako ne preveliki erudita i lukavac, nije mogao gore sebi da uskoči u usta jer se njegova karijera posle Partizana razvijala na sledeći način : Al Arabi Doha, Plimut, Julius Berger i za kraj, iranski velikan Pajkan. Istina je verovatno negde između Zečevića i tog italijanskog lekara. Dvanaest godina je verovatno previše, ali nije baš da je ukrao 2,3, pre će biti 6,7 pa i osam. Dovoljno je pogledati slike Nigerijca iz doba u Partizanu. To je lice čoveka koji je prevalio godina iza sebe. Takođe je veoma čudno što je štoper imao vrhunac karijere imao sa 25 godina, kada je Vest igrao u Interu na najvišem nivou. Sve postaje mnogo smislenije ako računamo da je u Interu imao 31, 32 godine, najbolje štoperske godine, u Partizanu 35, 36, godine u kojima vrhunski štoper kao što je svakako Vest, i dalje može da objašnjava po lošijim ligama a da je u doba Pajkana i Julijus Bergera već bio pregaženi matorac koji kamči pare, poput džumare Rivalda.

U svakom slučaju, poenta je zašto niko nije dizao frku oko Taribovih godina u Beogradu. Jer je igrao do jaja, pogotovu ozbiljne utakmice. Ailtonu sam u delu teksta o Zvezdi odao poštovanje zbog njegove brutalne karijere ali Taribu moram još i veće jer on čovek koji je šurio u recimo, Interu, koji je igrao dva svetska prvenstva, 98 i 02, i koji je ipak pokazao klasu i nama ubogima ovde. Svaka čast za Tariba koliko god godina imao.

Ivan Ivanov

Kada je stigao u Partizan pre nešto više od dve godine, Ivanov mi je odmah bio zanimljiv kao čisto slovenski tip Bugarina. Čisto slovenski Bugarin je dosta redak, kao i čisto azijatski tip, uglavnom se dobije neka šugava bugarska mešavina koja više naginje ka slovenstvu ali sa oku nemoguće zanemarljivom dozom Tamerlana. Kasnije je Ivanov postao zanimljiv i zbog sjajnih igara koje je pružio.

Ivan je pravi primer odličnog rada Partizanovog menadžmenta, mlad igrač kad je stigao, ne preterano skup, ali ne i preterano neiskusan. U Partizan je došao iz Alanije Vladikavkaz, a pre toga je igrao bitnu ulogu u bugarskom velikanu, CSKA Sofija. Dakle, razumno jeftin/skup, razumno iskusan, može odmah da uleti da igra dobro a opet i može da napreduje pa da se fino zaradi na njemu, kao što je sigurno bio slučaj sa prodajom Bazelu. A za kraj, nekako ne baš toliko poznat i juren igrač, tako da je Partizan uspeo da ga privuče. Dovođenje Ivanova je nešto za šta bi menadžment Partizana trebao da dobije stilsku ocenu 10 od komiteta vrhovnih igrača fudbal menadžera.

Pošto je vrlo skoro igrao na našim prostorima, ne bih previše dužio o tome jer je svima u svežem sećanju. Navijači Partizana su ga proglasili igračem kluba za sezonu 11/12, a Bugari za svog najboljeg nacionalnog igrača za godinu 2013. Posebno volim tip štopera koji redovno utrpava  golove, ala Baki Ivanović. Ivanov je na 83 takmičarske utakmice postigao 10 golova za Partizan, alal vera.

U Bazelu je takođe odmah postao standardan i odigrao bi svaki minut Bazelove LŠ ove godine, da nije dobio crveni karton protiv Šalkea. Velika šteta je što u momentu njegovog najvećeg profesionalnog zaleta, stiže teška povreda kolena zbog koje će morati da pauzira nekoliko meseci. Želimo mu brz oporavak i stare igre kad se vrati.

Ifeani Emeghara

Ifeani je samo Emegharin nadimak. Njegovo pravo ime je Ifeaničukvu, što na jeziku Igbo naroda, jednog od najvećih naroda Nigerije, znači ” uz Boga je sve moguće”. Prva reakcija na ovo saznanje mi je bila haha sa crncima uvek zabava jbt, daju deci imena uz Boga je sve moguće, kakvi majmuni uga buga a onda sam se setio takvih imena kao što je recimo Božidar. Posle kraćeg razmišljanja, shvatio sam da je svakako logičnije tvrditi da je uz Boga, omnipotentnog kreatora sveta i svega u okviru njega, sve moguće, nego da je baš tebe, Lazu, montera kablovske televizije u Radijus Vektoru a u slobodno vreme redovnog gađača golova holandske druge i Jovanu, 29-godišnjeg studenta ekomonije biznisa na Super Alfa univerzitetu, lično Bog Gospod odlučio da podari konkretnim potomkom.

Emeghara se sasvim dobro snalazi na oba beka. U Partizan, tj. Teleoptik je stigao sa nepunih 20 godina. Pošto se dokazao, dobio je šansu u prvom timu i opravdao je. Pouzdan, vredan, siguran, brz, snažan, bez glupih poteza, taman bek kakav treba timu kao što je Partizan. Ovde je osvojio jednu titulu i bio deo meni najgotivnije Partizanove ekipe u poslednjih 20 godina. Mateusov Partizan je igrao Ligu Šampiona, i to je igrao solidno, ali mi je lično draži Partizan sa Vermezom koji je igrao osminu finala kupa Uefa, i tesno, stvarno tesno ispao od kasnijeg osvajača, CSKA. Ta ekipa je pokazivala jedan nivo ozbiljnosti, evropske konstantnosti kakav tako retko viđamo od naših večitih. Tri boda u grupi LŠ su sjajan rezultat, ali timu ranga Partizana, još više znači i još više pokazuje ozbiljnost, prolazak grupe kupa Uefa, prolazak u dvomeču sa jakim Dnjiprom pa muško kidanje sa CSKA.

Posle toga, Emeghara se odlično prodao u Rumuniju, u Politehniku iz Temišvara, gde je nastavio sa sjajnim partijama i bio jedan od najboljih igrača rumunske lige, koja je u tom periodu pretila da postane čak i ozbiljna evropska liga. To mu je zavredilo transfer u Steauu. Ipak, Ifeani nije dobro svario svoj transfer u veliki klub, čemu su ključno doprinele povrede i problemi sa srcem.

SREDINA

Žuka

Jedan od velikih kvaliteta Partizanove igre u ovom poslednjem periodu dominacije srpskim fudbalom, je bio taj što su manje više uvek na sredini imali ljude koji su bili suštinski defanzivni vezni, čvrsti, posvećeni pre svega odbrani svoje polovine, beskompromisni ali i ljudi koji su znali da urade nešto sa loptom i koji su stoga mogli da budu faktor u tranziciji iz odbrane u napad. Pored Žuke, dobar primer toga je i malo voljeni Milan Smiljanić. Ako se zanemare njegovi jezivi javni napadi najseljačkijeg grobarizma, mislim da ćemo se složiti da je reč o jednom veoma solidnom igraču. Sa druge strane Zvezda je tu uglavnom trpala mesare koji su na toj poziciji mogli da naprave najmanje sranja. Konačna posledica svega toga je da u poslednjih 6,7 godina igra Zvezde uglavnom liči na svinjac beznađa a igra Partizana uglavnom ipak liči na nešto.

Žuka je još jedan pogodak Partizanovog menadžmenta. Verovatno nije došao za mali novac, s obzirom na to da nije stigao mlad a imao je i fin brazilski pedigre, sa nekoliko celih sezona u prvoj brazilskoj ligi, u timovima poput Internacionala, Botafoga i Fluminensea. Partizanu je uloženo vratio kroz sjajne igre. U dve sezone je osvojio dve duple krune i to su jedini trofeji u njegovoj karijeri. Takođe je vratio i prodajom u Deportivo u kojem je odigrao jednu dobru sezonu, posle čega njegova karijera, prirodno, usled i godina, kreće silaznom putanjom. Danas igra u izvesnom Novo Hamburgu, klubu iz njegove rodne brazilske države Rio Grande do Sul, u kojoj je puno ljudi nemačkog porekla, što se oslikava i u imenu Žukinog novog kluba.

Erik Đemba Đemba

Đemba je skoro završio svoju kratku romansu sa FK Partizanom. Čuli su se glasovi da su nadležni u klubu nezadovoljni njegovim zalaganjem pre svega. Ako nas je vreme nešto naučilo to je da jednostrane izjave njuški koje vode naše klubove uzimamo sa ogromnom rezervom. Sigurno je da strani igrači, pogotovu afrički u mnogo slučajeva jesu ispadali indolentni, neprofesionalci ali smo previše puta i čuli za priče u kojima figuriraju neisplaćene zarade, u ekstremnijoj zvezdaškoj varijanti i neplaćene kirije, zakucavanja za klupu zarad ovog ili onog, šikaniranja saigrača i tako dalje.

Đemba je već u duelu sa Ludogorecom pokazao da je jedan od najboljih stranaca koji se pojavio u našem fudbalu ikada. Neki se sprdaju sa njegovom epizodom u Mančesteru. On svakako nije bio novi Roj Kin ali čovek koji dobije šansu da zaigra za jebeni Mančester Junajted makar i u zaustavnom vremenu Liga Kupa, predstavlja boga fudbala za bilo koje drvo trenutno prisutno u rusterima Jelen Super Lige, sa izuzetkom Ninkovića. Šteta što se poklopilo da je Erik u Beograd došao u sezoni kada je Partizan odlučio da isprati svog večitog rivala od prekoputa, u konceptu pravljenja jalove, beskrvne, fudbalski retardirane ekipe. Da je bio član neke ekipe Partizana u prethodnih nekoliko godina, mogao je da ostavi ozbiljan pečat u srpskom fudbalu. Recimo, najbolji period svoje karijere je ostvario u periodu od 08-12 u danskom Odenzeu.

Dakle, ostao je četiri godine u jednom ne baš tako velikom klubu, gde para ima manje više kao u Partizanu. Nije pokazao tradicionalne afričke sklonosti ka fudbalskom nomadizmu, makar i u gore, i bio je jedan od najboljih igrača pristojne danske lige. Ali u Odenzeu teško da je bilo situacija gde on mora da sedi na klupi u do jaja bitnom meču kao ovde, jer neko mora da igra po izvesnoj političko-kriminalno-burazerskoj varijanti. Za reprezentaciju Kameruna odigrao 24 meča.

Almami Moreira

Veliki ljubimac Partizanovih navijača, u Partizan je stigao kao ime poznato uglavnom nešto zagriženijim menadžerlijama. On je kao klinac počeo u Boavisti, zanimljivom timu, crno belom gradskom rivalu Porta, koji je početkom nultih bio veoma jak u Portugalu i čak uzeo titulu. Posle su otišli u kurac. U prvoj polovini prošle dekade, bio je jedan od glavnih igrača Standarda, mada ipak treba reći da Standard tada još nije bio toliki faktor u belgijskom fudbalu kao kasnije kada im je zaigrao vihorni Lane. Igrao je jednu sezonu u Hamburgeru i onda je usledila veoma problematična godina u Rusiji, čupanje karijere igranjem za jadni Aveš i onda kao i tako često, spremni njuh Partizanove uprave, koja je osetila igrača kome pada vrednost, kome treba klub iole pristojan a koji zna fudbal. Almami dobija desetku i u naredne četiri godine biva verovatno najbolji igrač Partizana, ključan faktor u nizu ostvarenih uspeha Partizana.

Grobare je posebno kupio bombom u zaustavnom vremenu protiv Zvezde i golom protiv Apoela, nedugo pošto mu je umrla majka. Još jedan do jaja kvalitet Partizana je što zna kada da pusti igrača. Moreira je dao šta je imao i posle je otišao u Kinu, a karijera mu je ubrzo tako naglo propala da je dospeo u Vojvodinu. Inače je nastupao za mladu reprezentaciju Portugala ali je poreklom iz Gvinee Bisao, jedne perspektivne zapadnoafričke države u kojoj nijedan predsednik u istoriji nije odslužio pun mandat a poslednjeg je u aprilu 2012, uhapsila vojska. U odsustvu predsednika, zemlju vodi gospodin general Mamadu Kuruma. Ipak, u poznoj fazi karijere, Moreira je odlučio da se aktivira za svoj zavičaj, i da odigra sedam utakmica za reprezentaciju Gvinee Bisao

NAPAD

Prins Tagoe

Čini mi se da je karijera ovog rastamana mogla da bude statistički znatno impresivnija nego što jeste, jer je Tagoe za kratko vreme provedeno u Beogradu pokazao da je stvarno ozbiljan fudbaler.

Ovako, on se dosta muvao po arapskom svetu, onda otišao u Hofenhajm, gde su se pojavili određeni medicinski problemi, ponovo vezani za srce. Dilema oko toga da li Prins ima falično srce ili ne, trajala je gotovo pola godine da bi se na kraju utvrdilo da je sve u redu. Ali to nikako nije bio dobar početak evropske karijere. Delovalo je da je može povratiti u život posle odlične epizode u Partizanu. Na 18 mečeva, postigao je 12 golova za crno bele, od toga dva Crvenoj Zvezdi na JNA, u prvom meču polufinala kupa.

Međutim, posle toga njegova karijera nastavlja da mrljavi. Danas igra u Klub Afrikainu, jednom od dva najveća tuniska kluba, i jednom od većih klubova Afrike generalno. Sa druge strane, u nacionalnom timu je imao sasvim lepu karijeru, sa 7 golova u 36 mečeva, i nastupima na dva svetska prvenstva iako ga je Panini oba puta iskulirao. Imao je i retku čast da u reprezentaciji nastupa pod palicom tria srpskih stručnjaka, Dujković, Rajevac, Plavi.

Lamin Dijara 

Za Dijaru već nisam siguran da je bio neki genijalan ciljani pogodak Partizana, već više dodir sreće. Solidne partije u Zrinjskom sigurno nisu nagoveštavale igrača koji će za 4 godine da postigne kamaru golova, da postane miljenik navijača i strah i trepet za večitog rivala na koga je imao poseban pik.

Dijara je pravi Maksim Cigalko, nema tu neke na oko zapanjujuće fudbalske veštine ali utrpava golove, bez perioda loše forme, bez loše sezone, bez dugih oporavaka od povreda i sličnih sranja. Samo golovi. Igrao je četiri sezone u Partizanu i postigao 75 golova na 151 zvaničnom meču. Nije igrao četiri vezane sezone, jednu je otišao na pozajmicu u Al Šabab gde je polomio nogu. Posle takve povrede, većina igrača više nikada ne zaigra na pređašnjem nivou a jedna solidna manjina nikada više ne zaigra i na kakvom nivou. Ali ne i Lamin, sezonu posle loma noge, postiže sasvim solidnih 11 golova na 23 meča u prvenstvu.

Mnogi su mislili da će u nekom drugom klubu Dijara propasti, ali je i tu demantovao ljude. Prelazi u sasvim solidni turski Antalijaspor gde u dve sezone postiže 27 golova na 60 zvaničnih mečeva.

Kleo

Meni najgotivniji stranac koji je igrao u Srbiji. Čovek koji je uneo nešto stvarno novo na naše terene, koji je pružio gledaocima više momenata sjajne inteligencije i fudbalske lucidnosti i par golova koji su se vrteli na Eurosportu, recimo gol protiv Crvene Zvezde ili čuvene daleke makaze protiv Hajduka.

Partizan je uvek imao mnogo manje kočećih skrupula i tripova u svom poslovanju od Zvezde, pa je tako, i u basketu i u fudbalu, uvek znao koga da uzme iz komšiluka. Kleo je, da se podsetimo, prvo igrao za Crvenu Zvezdu i već tu je svakom fudbalski potkovanom čoveku bilo jasno da se radio o dobrom igraču. Ali ne i upravi Zvezde koja mu nije plaćala ni stanarinu a kamoli ugovorne obaveze. Možda i nisu mogli ništa da urade.

U svakom slučaju, Partizan je mogao, doveo je Klea a ovaj im je vratio skoro sam ih uvevši u poslednju Ligu Šampiona. I u grupi je odradio dovoljno, da Partizan i pored jezivog bodovnog učinka, ipak ne okarakteriše svoju kampanju kao potpunu sramotu jer je za izbegavanje toga po meni dovoljno držanje Arsenala u frci, u Londonu, do pred kraj meča, do čega se došlo Kleovim izjednačujućim pogotkom. Naravno, i u prvenstvu je Kleo redovno utrpavao i bio ključan čovek u domaćim trofejima.

Posle je prešao u kineski Gvangdžu, za 4,5 miliona dolara, što je u tom momentu bio najveći transfer kineskog fudbala do tada. I u Kini je igrao odlično, ali su ga povrede i pomalo, nezajažljivost Kineza za još većim imenima i transferima, izbacili iz prvog plana. Proteklu sezonu je odradio pristojno, na pozajmici u japanskoj Kašivi. Treba napomenuti i da ga je autor ovih redova, na jednom pretrpanom beogradskom sajmu knjiga, nehotice odalamio ramenom u prolazu na šta je Brazilac, posle ponuđenog izvinjenja odgovorio obarajućim smeškom i sleganjem ramena. Kleo, sila od čoveka.