Generacija bez sadašnjosti

Pokojni deda je često govorio: „Treba živeti dok smo živi. Ko zna šta ćemo i kako ćemo posle.“ A onda je umro. Ne znam kakve ovo veze ima sa bilo čime, ali učinilo mi se dobro da tako počnem ovu kratku, ali intimnu ispovest.

Kako mrzim kad me keva probudi sa kafom u rano popodne. Sto puta sam joj rekao da ću pozvoniti kada budem želeo kafu u krevetu, ali ne vredi. Žena tera po svome. Uzalud sam kupio mesingano zvonce u prodavnici predmeta iz domaće radinosti. U pravu je bio ćale kad mi je rekao: „sine, sa ženama – samo oštro“. Šteta samo što on sam to nikada nije primenjivao. Pička jedna.

Pošto me je već probudila iz najslađeg sna, šta je, tu je, očitao sam joj kratku bukvicu i dohvatio strip koji sam počeo da čitam sinoć, kad se razišla ekipa. Dobra strana situacije u kojoj imaš četiri umrežena računara u sobi je to što često dolaze ortaci da cepate PES. To je ujedno i loša strana, ali jebi ga, ne može sve u životu da bude idealno. Ali jebena kafa može! Opet je stavila samo kašičicu šećera, iako sam joj hiljadu puta rekao da stavi kašičicu i po. Ima neku svoju filozofiju po kojoj ne valja unositi mnogo šećera, pa je primenjuje na meni.

Onda sam se još malo razvlačio po krevetu i usput opet napušio onog blogera što misli da je izmislio Internet. Ko ga jebe. Redovno mu ostavljam sarkastične komentare pod pseudonimom Atila Fejspalm Bič Božiji.

Bacio sam pogled na Infostud, tek koliko da još neki put uzaludno pošaljem svoj CV na mejl adrese koje počinju sa office@. To mi je već preraslo u hobi, od kako sam pre dve godine završio fakultet i počeo da konkurišem. Nulla dies sine CV, rekao bi Plinije da je živeo u savremenoj Srbiji. Doduše, onda bi to verovatno rekao jednostavnije, na srpskom: Jebeš dan kad ne pošalješ CV ni na jedan namešteni konkurs.

Ne znam ni koji sam moj završavao taj fakultet, kad od njega nema nikakve vajde. U stvari znam. Dojadilo mi je da mi keva zvoca svakog dana: „tvoji drugari su završili fakultete odavno, već se poženili i imaju po dvoje-troje dece, a ti si još apsolvent“. Mislim, u redu je kevo, dovoljno je da mi kažeš jednom-dva puta, a ne svakog dana. I tako sedam godina uzastopno. Stvarno je uporna. Da sam upola kao ona, gde bi mi bio kraj… Ovako, evo me ovde, izležavam se i ispovedam vam se, kao autentični predstavnik generacije bez sadašnjosti. Blago onima pre nas, generaciji bez budućnosti. Oni su makar živeli kada je trebalo. Ali, nisam to hteo da kažem.

U stvari, hteo sam da kažem da je sve sranje. Da pojasnim: sranje je to što u ovoj zemlji ne možeš ništa da postigneš poštenim radom. A sve teže možeš i nepoštenim, koliko vidim. Samo hapse, hapse, hapse. I šta čovek da radi kad mu dosadi blejanje sa ortacima? Da ode u igraonicu i otkine neke klince od Kauntera, normalno.

Ispred ulaza u podzemni prolaz u kome je igraonica „Vremožder“ bilo je neuobičajeno živahno za to doba dana. Gomila ortaka se okupila i nešto raspravljala. Desno od ulaza stajala su dvojica pandura i takođe su se nešto domunđavali. Kada sam zakoračio na stepenište, jedan od njih me je zaustavio, bahatim:

– Kuda, omladinac?

– U igraonicu, normalno. Neću valjda na metro?

Njemu to izgleda nije zvučalo duhovito kao meni, jer me je uhvatio za ruku, zavrnuo mi je iza leđa i vratio me nazad.

– Nema ulaska u igraonicu, tamo se dogodio težak zločin pre pola sata. ’Ajde, šetaj!

Svratio sam do grupice okupljene nasuprot pandurima, ne bih li saznao šta se stvarno desilo.

– Ništa, brate, mali Uki izbo neku dvojicu likova jer nisu hteli da ga puste da igra na petici. I likovi iskrvarili na smrt.

– Šta, samo zato ih je izbo?

– Kako SAMO ZATO, brate, pa i moja baba iz Sopota zna da mali Uki igra samo na petici.

Petica je, za neupućene, računar broj pet, koji je iz nekog razloga važio za srećan. Svi ljubitelji Kauntera u Vremožderu su hteli da igraju baš na njemu, a mali Uki ponajviše. Za njega je to izgleda bilo pitanje života ili smrti.

– Dobro, a gde je on?

– Zapalio, verovatno se već negde uštekao. Kurac će da ga nađu.

Propade moja ideja o opuštenom popodnevu. Nezadovoljan zbog toga, krenuo sam kući peške, da ubijem bar deo  vremena koje sam planirao da provedem praveći masakr u igraonici. Ali ne pravi, kao taj mali debil, nego virtuelni. Psovao sam mu majku dok sam se mimoilazio sa ljudima različitih uzrasta, polova, rodova i imovinskih stanja. Bilo ih je mladih, sa nekim meni odavno neshvatljivim sjajem u očima, starijih, kojima se videlo da znaju, bilo je i onih kojima se iz aviona videlo da u džepu nemaju ni kinte, a i onih koji su držali gomile para na računu i kartici. Jedino što im je bilo zajedničko bilo je to što nisu imali ama baš nijedne dodirne tačke sa mnom. Nisam mogao da se poistovetim ni sa jednim od njih.

Dok sam prolazio kroz naš haustor, začuo sam nešto nalik na šapat. Osvrnuo sam se, a vrata zajedničke prostorije su se otvorila na moje oči. Šapat se ponovio. Govorio je moje ime. Pomislio sam da sam najzad skroz odlepio. A i bilo je vreme, stvarno sam mnogo igrao igrice u poslednjih nekoliko meseci. Međutim, par sekundi kasnije, iza vrata se promolila prvo senka, pa zatim i ružna nosina i glavudža malog Ukija:

– Brate, dobro si stigao više, čekam te već sat vremena!

– Šta si to uradio, idiote mali?

– Jebi ga, brate, vidim ti po faci da već sve znaš. Ne znam ni ja, jebote, nešto su mi kenjala ta dvojica i puk’o mi je film. Samo se sećam da sam izvadio nož i sledeće – oni leže tamo nepomični i krkljaju. Zapalio sam odmah ovamo.

– Izgleda da smo se mimoišli. I šta ćeš sad?

– Mislio sam da mi središ neke papire, da zapalim preko.

– Gde preko bre? Kakve papire? Jesi ti lud?! U stvari, šta i ja pitam gluposti.

– Brate, nemoj to da mi radiš, molim te! Mislio sam da na tebe mogu da se oslonim. Ti si mi idol, jebote!

– Dobro ’ajde, budi tu! Ne mrdaj! Probaću nešto da uradim. Je l’ te neko video kad si ulazio u ulaz?

– Valjda nije, otkud znam, brate. ’Ajde požuri, molim te, frka mi je!

– Hoću.

Mali Uki je u meni iz nekog samo njemu znanog razloga video neku vrstu uzora, starijeg brata koga je imao, dok mu nije poginuo u nekom od onih građanskih ratova i bombardovanja, ne znam više ni kom. A kako i da znam, kad ih je bio pun kurac dok smo bili klinci.

Popeo sam se stepenicama, da usput još malo sredim misli pre nego što uđem u kuću. Očekivao sam da će keva još sa vrata početi da me smara sa pitanjima ko je koga ubio u našoj igraonici. Te vesti se neverovatno brzo šire od kako svaki penzos u kraju ima mobilni. Normalno, bio sam u pravu. Još sa vrata je počela da mi krešti o tome kako ne treba više da idem tamo i kako idući  put i sam mogu da budem žrtva. I još je nešto počela da tupi, ali onda sam je prekinuo:

– Kevo, zovi pandure. Znam gde je ubica!

– Otkud znaš? Gde je?

– U ostavi. Ne kod nas u kući, bre, šta tripuješ! U onoj zajedničkoj, dole.

Pola sata kasnije, dok sam kroz prozor gledao kako murija odvodi malog Ukija i usput ga delje od batina, razmišljao sam o tome gde sve ovo društvo greši. Pošto sam pobrojao čitav niz kardinalnih grešaka, to mi je dosadilo pa sam pozvao trojicu ortaka da igramo PES. Prvo smo pretresli aktuelne teme, malog Ukija („ma pusti budalu, ko ga jebe“) i sportske vesti, a zatim smo odigrali tradicionalni blejački turnir. Razbio sam ih kao panduri onog malog majmuna.