Preporuka: „Plodovi zemlje“, Knut Hamsun
Duga, duga staza preko močvari u šumu, – ko ju je ugazio? Muškarac, čovek, prvi koji se našao tu. Za njega još nije bilo staze. (…) Tako je nastao put kroz široku utrinu koja nije nikome pripadala, kroz ničiju zemlju.
Prosečni konzument kulture u Srbiji (a svi, hteli ne hteli, konzumenti su nekakve kulture) misli da se za 15 dinara na trafici dobijaju vrhunske novine, a onda popodne pošalje dva SMS-a da bi izbacio Đankarla iz kuće Velikog brata. Sasvim je realna bojazan da je taj čovek, od svih dobitnika Nobelove nagrade za književnost, pročitao samo nešto od onog čike što je tu nagradu dobio 1961. godine. Kog si još nobelovca čitao? Kami? Hemingvej? Beket? To je sve bilo u lektiri. Neki Švabo, Hese, Gras? Pamuk? Garantujem da za većinu nobelovaca nisi ni čuo, kao ni ja. Ako je među njima Knut Hamsun, velika je to šteta, rupa koja se odmah mora pokrpiti.
Ovo gore u masnim slovima je početak „Plodova zemlje“ (Markens Grøde). Čovek ide kroz vukojebinu, da bi sebi stvorio dom i normalan život. Hoće da radi, da ima porodicu koja neće oskudevati. I to je otprilike to. Ubrzo će Isak (tako se zove čovek) biti okružen komšilukom koji bi takođe normalan život, ali ako može bez motike. Ljudi su tadašnji norveški isti kao ljudi današnji svuda – kenjaju o normalnom, dostojanstvenom životu, a ustvari robuju statusnim željama. Za njih pivo nije pivo, ako nije popijeno na Obilićevom vencu i ne košta 350 dinara. Tek tada oni uživaju u pivu. Za njih novac nema upotrebnu vrednost nego je vrednost sam po sebi, kao kod Baje Patka. Za razliku od Isaka koji taj blesavi svet gleda, ali ne razume, jedan drugi lik, bivši lokalni glavešina Gajsler, taj izvitopereni svet itekako shvata i ceo život ga podjebava. Evo Gajslerovog monologa u koji staje poenta „Plodova“:
Kad čovek pomisli da ovi ovde od sredstava prave svrhu, pa se time još ponose! Bolesni su i ludi, oni i ne rade, i ne znaju šta je plug. Znaju samo za kocku. Pa da li bar imaju kakve zasluge – kad se lepo satrše tim svojim ludostima? Pogledaj ih, zar sve što imaju ne stavljaju na kocku? Pogreška je samo utoliko što igra nije obest, čak ni smelost, ne, nego strah. Znaš li šta je to kocka? To je strah koji čoveku znoj potera na čelo, eto šta je to. Pogreška je što oni neće da idu u korak sa životom, već hoće da budu brži nego život, oni teraju, gone, oni sami sebe kao klince uteruju u život. A onda im slabine kažu: stoj! – Nešto je kvrcnulo, izlaz traži, stoj, stoj, slabine! I život ih tad prelomi, učtivo, ali pouzdano. I onda nastaje kuknjava nad životom, bes protiv života. Svak kako mu se svidi, neko ima razloga da kuka, drugi nemaju, ali niko ne bi smeo da besni protiv života. Ne bi trebalo o životu suditi svirepo i strogo i pravedno, trebalo bi biti milostiv prema njemu i braniti ga: pomisli samo s kime sve život mora da se kocka?
Ovi redovi inače stilski potpuno odudaraju od knjige koja je pisana jednostavno, toliko prosto da podseća na pismeni zadatak prosečnog đaka OŠ „DesankaMaksimović“ iz Požarevca na temu „Jesen u mom kraju“. To naravno ne znači da je Hamsun retardiran i nedorastao nego upravo suprotno – što reče Bukovski, iole razumljivo se može pisati tek posle pedesete godine. Kada je 1917. objavio „Plodove zemlje“, Hamsun je imao blizu šezdeset. Tri godine kasnije dobio je Nobela. Dve decenije kasnije je postao žestoki nacista i Hitlerov fan. Mrzeo je britansku imperiju i komunizam, i Nemce je video kao oslobodioce slobodnog sveta. Krajem rata je čak posvetio tekst tek upokojenom Hitleru.
Osim naopakih ljudi, knjiga razrađuje još jednu stravičnu dilemu – čedomorstvo. O tome neću, da ne bih spojlovao. Inače, preporučiti knjigu tebi, čitaoče Tarzanije, ustvari je pičkin dim jer je ti ionako nećeš pročitati. Ali ako ipak odvojiš vremena za Hamsuna, ovde te upozoravam da „rnja“ ustvari znači „zečija usna“, a šta to znači guglaj. Jebenih 150 strana sam se pitao šta je to rnja, dok mi se nije kazalo samo. I ako pročitaš, javi kako je bilo.
