Šta je sve droga učinila za čovečanstvo: esid i silicijum

Neki ljudi kažu da je gutanje elesdija iskustvo posle kojeg stvarnost nikada više nećeš gledati na isti način, otkrovenje koje će ti pobuditi kreativnost i neiskorišćene potencijale,  sjediniti te sa energijom celog sveta, vratiti dodoa i učiniti da Tole ode. Ti ljudi su raspali hipici i trebalo bi da im veruješ koliko i naprednjacima da će se u Srbiju sliti STO MILIJARDI evra investicija kad dođu na vlast, za šta nema drugog objašnjenja nego da im je neko sipao esid u Knjaz Miloš na sastanku upravnog odbora.

Ipak, neki malo ozbiljniji ljudi u belim mantilima, crnim odelima i zelenim uniformama su istraživali šta sve esid može još od kada ga je čika Albert Hofman 1938. u pastorali Švajcarske sintetisao od ergotamina, hemikalije dobijene iz ergota, jedne vrste gljive koja raste na raži i koja tako ume s vremena na vreme da na smrt istripuje celo selo. I zaključili su svašta nešto – recimo da esidu imaš da zahvališ za ideje koje su omogućile PC, grafičke interfejse i internete, pa tako i ovu priliku da gubiš vreme na Tarzaniji. Evo kako.

Esid je potentniji nego Željko Samardžić početkom marta – sam Hofman je provalio njegovo psihoaktivno dejstvo tako što je slučajno umočio prste u njega, posle čega je primetio da mu je odjednom mnogo do jaja. U svom prvom kontrolisanom eksperimentu (na sebi) zgutnuo je četvrt miligrama i nije mu bilo dobro ceo dan, pa mu sledećih nedelju dana nije bilo dobro koliko mu je bilo dobro. Kasnije je odredio da je dovoljna doza za izuvanje iz cipela deset puta manja (20 mikrograma) i tako učinio da lizanje papira zauvek dobije drugačiju konotaciju.

Dalji eksperimenti su pokazali da esid ne škodi mozgu, osim ako nisi već lud da se njime udaraš svaki dan, mada ni tada ne izaziva fizičku zavisnost, baš kao ni ostali psihodelici. Tako se na početku uredno prodavao kao psihijatrijski lek, od strane farmaceutske kuće za koju je Hofman radio – danas poznatije kao Novartis (po tome što su prodali vakcina protiv H1N1 gripa dovoljno da sada i njihovi laboratorijski tehničari u svojim vikendicama u Davosu imaju bidee iz kojih u dupe šikljaju čiste suze jednoroga). U to doba doktori – pa čak i psihijatri – su još uvek bili pravi mužjaci, pa su mnogi lično probali ovu novu švicarsku čaroliju da bi proverili kako tačno šljaka. Kada su uspeli da nad kaleidoskopskim zmijama iz više dimenzije u koje su im se pretvorile vijuge povrate kontrolu dovoljno da mogu da otvore usta i proizvedu zvuk, povikali su: “Pa ovo je do jaja! Dajte ovo svima!”

Ameri, vazda orni za svakakve čudesne novotarije, su i krenuli da ga daju svima. Toliko su dobro krenuli da prosto poželimo da smo tada bili prisutni i recimo depresivni, ili može alkosi. Doktori su koristili esid za lečenje anksioznosti, depresije, zavisnosti od alkohola, bivanja Dejanom Cukićem i ostalih psihičkih poremećaja koji onesposobljavaju čoveka za normalan život. U jednom eksperimentu na alkosima, jedna terapija tripom je bila dovoljna da 50% njih ostane suvo. U drugom je esid podeljen pacijentima sa terminalnim oboljenjima, kojima je uklonio strah od konačnog i pružio duševni mir. U trećem je jedan mladić shvatio da je sva materija u stvari energija svedena na sporu vibraciju, da nema smrti, život je samo san i mi smo maštanja sebe samih.

Doktori su koristili esid i u slobodno vreme, sipajući dozice ortaćima u diner-parti punč, pa je tako nova droga prilično brzo procurela i do vulgaris bagre koja je počela da se davi u njoj od San Dijega do Sijetla. “Time” je objavljivao pohvalne članke o čudu LSD-ja, Keri Grant je objašnjavao domaćicama kako najvoli da zgutne tab ili dva i da se tako lakše nosi sa Holivudom jer može da se nosi u pičku materinu taj Holivud kad Keri Grant zguta tab – i sve je delovalo kao da bi moglo da bude mnogo carski za generacije koje dolaze.

Ali, generacije koje dolaze su, kao i uvek, zasrale stvar. Zbog hipičkastog glupiranja i nepodnošljivo predugih gitarskih solaža Ameri su 1966. zabranili LSD kao narušivača porodičnih vrednosti i protestantske čednosti, uprkos svim istraživanjima koja su pokazala da ovo konkretno pojebavanje mozga ima kojekakve pozitivne efekte. Za njima su, kao i uvek, usledili svi ostali, pa tako danas moramo da lažemo roditelje da su ti mali kartončići sa smajlijima u stvari sličice koje smo dobili u žvakama. Dobro, moglo bi se reći i da su američka vojska i njena snajka CIA imali nekog udela u tome, pre svega zato što se tamo našao neko normalan da nalupa šamare čmarovima koji su “istraživali mogućnosti manipulacije tuđim umovima” tako što su (između ostalog) esidom dozirali ljude bez njihovog znanja u okviru ozloglašenog MK ULTRA projekta, u kome je navodno bio i Ken Kejsi i neki drugi rodonačelnici hipi pokreta – što znači da je CIA stvorila hipike LOL! U svakom slučaju, kada je esid zabranjen, navodno su prestali i eksperimenti, ali očevici tvrde da američka vojska i dalje u nekom magacinu čuva dovoljno kiseline da uvede doba Vodolije.

Samo što taj eksperimentalni video rad nećemo skoro gledati, jer Ameri dobro znaju da je esid učinio za njih nešto što ne žele da dopuste nikom drugom: grunuo im je razvoj informatičkih tehnologija napred u stilu hipersvemirskog skoka. Fazon je u tome što je žarište LSD kulture bilo u Kaliforniji, a primila se, kao što je i red, naročito među studentarijom. I baš kada je tripovanje dostiglo orgazam sredinom šezdesetih godina, krenula je i lavina inovacija na tamošnjim tehničkim univerzitetima koja je za sobom ostavila Silicijumsku dolinu. I stvarno, face kao što su internet legenda Džon Gudvin, izumitelj kompjuterskog miša Daglas Engelbar ili Stjuart Brend,  baja koji je uveo pojam “PC”, otvoreno pričaju o tome da su u danima prpl hejza sa kolegama gutali kiselo kao krastavčiće i da im je to što su non-stop bili odvaljeni od života omogućilo da sagledaju vanzemaljske stvari koje ni danas niko prav u mozak u suštini ne razume, kao što su arhitektura mikroprocesora i tehnologije virtuelne stvarnosti. Sumnja se i da je Bil Gejts bio gutač, mada to nikada nije priznao, nego je samo devojački prefrigano napućio usne – pa tako zvanična titula kralja silicijumskih psihonauta ide Stivu Jebenom Džobsu, koji nije krio da je umakao u kiselinu na svojim putešestvijima u Indiju i da mu je to mnogo pomoglo da skapira neke stvari. Recimo, kako da napravi firmu koja će 35 godina kasnije biti najvrednija na američkom tržištu.