Iz Principa
Moja insomnija se ponavlja svake godine, traje sedam dana i stvar je čiste stohastike. Prošle godine smo se družili u junu a ove godine je navratila početkom aprila. Ljudi se previše tripuju oko nesanice, unervoze se, piju mlaku vodu, slušaju Koltrejna, broje ovce i rade vaskolike druge glupe radnje umesto da budu skroz kul. Ne moš da zaspiš? Pa šta. Postoji toliko dojajnih stvari koje možeš da radiš dok ostala stoka spava. Recimo uživanje u blagodetima xl mape u Herojima, sa podzemljem i vodom. Milina. Pokušaj provociranja Borisa Malagurskog do tog nivoa da mu zatitra jabučica i od muke klikne na dugme KRIVIČNA PRIJAVA (pičko, tuži me jer sam sad reko da si pička lolo). Jopet milina. Čitanje postova na stranici ISUS. Apostolska nirvana. Dakle, toliko toga dojajnog može da se radi, tako da u takvim situacijama samo treba pustiti mašti na volju. Naravno, jedina stvar koja se ne sme je smaranje bivše pičetine sms-ovima sa poezijom Majakovskog, to je za Dekija Kešolovca i članove nevladinih organizacija. Muškarci svoj telefon bacaju u kantu. I ja sam ga bacio.
Iako je april i pola 3 ujutru, bilo je toplo pa sam rešio da zablejim na klupi u parku ispred zgrade. Kad bi neko sproveo anketu sa pitanjem da li znate gde se nalazi park Luke Ćelovića, dobilo bi se tačno 0 ispravnih odgovora. Već na pitanje gde je Picin park, verovatno bi bilo jedno 3 miliona onih sa odgovorom „hehehe čuj znam li JEBO TAMO DVAJS PUTA“. Inače, isti park je pitanju.
[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Samo bez snega.[/typography]
Rubikova kocka u rukama, dve kese gumenih bombona u džepovima, ergonomska klupa koja čini da sam leđima okrenut ka ruglu od zgrade ekonomskog faksa i prijatan prolećni vetar. Red bombona, red pokušaja da se složi glupa kocka i vreme je baš lepo klizilo. Standardne dve nesrećnice su kao i uvek špartale ulicom Gavrila Principa i pojavljivale se na ćošku parka na svakih 10 minuta. Kao su nešto razgovarale. Kog li kurca kurve pričaju u trenucima dokolice, baš sam se uvek pitao. Muče li njih problemi Bulove algebre i da li doživljavaju solipsizam kao filozofsku doktrinu ili potencijalni matriks u koji si smo svi involvirani a nemamo pojma. Pre će biti da razmišljaju o tome koliki će nivo smrada imati sledeća kita koju zgutaju ko brufen u nedelju posle pijančenja. Dok sam ja lagano izlazio iz njihovih linearnih misaonih procesa, jedna od njih je našla žrtvu a druga je laganim korakom krenula u mom pravcu.
– Slobodno?
– Jašta more, nije meni guzica velika, gle kolika klupa. Trudio sam se da budem ljubazan i normalan uprkos prizoru koji u isto vreme tera na smeh i na povraćanje epskih razmera. Veći karijes na gornjoj jedinici ne postoji na planeti, a ni neobičnija paž frizura, verovatno stilizovana tupim srpom. Al je mirisala lepo.
– Volim i ja bombone.
– Oprosti, uglavnom sam ljubazniji. Izvoli. Ne, ja stvarno ne znam ko može da stavi kitu u ovakvu ruku, jebote, ima pola Vojvodine pod noktima. Al su zato nalakirani. kulturiška, nema šta.
– Oćeš da jebeš? Deluješ finiji od moje uobičajene klijentele, za tebe 1000 dinara. Pušenje 700.
– Neću, fala.
– Muči te kocka, a? Meni treba 14 sekundi da je sklopim.
– Hahahhaah šta bre?
– Oš se kladimo.
– Ma daj bre, znaš ti šta je četr… u šta ćemo?
– Ako sklopim za 14 il manje, jebeš i plaćaš 1000, ako bude duže ja tebi dam 100 evra.
– LOL ti baš nisi pri čistoj svesti, ovo će biti najlakše zarađene pare ikad. Ona mi pruži neki sat da merim vreme a ja joj dadoh kocku. Jednom i ja da zaradim od kocke, hehe, super fora, poslaću je Savezu aforističara Srbije. Spremna? Jesi, kreći…
– Etogac. Šta kaže vreme?
Nikad ne treba zaboraviti zlatno pravilo da ako je nešto isuviše lako, sigurno je pogrešno. 9,44 sekunde. Složio sam facu ko Aca Šapić ispred instrument table Erbasovog aeroplana. Ništa nije logično. Kako sam pogledao pogled ka kurvi, tako sam video njen osmeh zadovoljstva. Čak se i onaj karijes smejao sam za sebe. U pičku materinu, da l ću i posle ovog pričati kako držim reč po svaku cenu?
– Ne znam šta da ti kažem sem svaka čast, ovo su magije petog nivoa. Nebitno, aj da ti dam 2000 bez seksa, stvarno žur…
– Neću 2. Oću 1000 i da jebeš. Opklada je opklada.
Ima li šta gore od političara koji ne ostvare svoja obećanja i od žena koje ih ostvare. Teško.
– Nemamo gde. Kod kuće me čeka žena sa troje dece. Ona ima lak san i tešku ruku, iz Resnika je jebiga, ubiće nas oboje…
– Laži mamu. Svejedno, za 5 minuta možemo i u jedan haustor, meni je to ko druga kuća, imam tamo čak i rešo za kafu.
– Ama, neš biti jebana, uzimaj 2000 i pali.
– JE L IMA NEKIH PROBLEMA? Neki lik nam je prilazio. Do jaja, makro. Definitivno je bilo bolje da sam sa Nemcima osvajao svet u Civilizaciji, jebo me park, koji normalan čovek izlazi napolje u pola 3 ujutru? Koji normalan čovek uopšte izlazi napolje, tačnije. U trenutku kad se približio na metar od mene, preoznao sam ga uprkos što je preživao žvaku ko Aleks Ferguson i nosio slušalice u ušima.
– Gavrilo? To si zaista ti jebote. Nisi umro od tuberkuloze pre 96 godina?
– Kurac Habzburzima, jači sam od njihovih cijanida, sve su pokušali, nisam se dao. Šta kažeš, kako izgledam za jednog čoveka od 120 godina?
– Moćno, brkovi su i dalje tu a bosančeroski naglasak je iščilio.
– Savamala promeni čoveka, a i družim se sa kul ljudima, pritom ne mislim na Zipa Jomu i Gorčina Stojanovića. Usput pazim na ove rugobe, uzmem procenat i imam ulicu sa sopstvenim imenom u kojoj šljakam, šta čoveku više treba?
– A šta ćeš sa činjenicom da si indirektno odgovoran za smrt 17 miliona ljudi, a pičko, zbog tebe mi pradeda ostao siroče, jebemliti furunu?
– Ae ne seri, to je sve bilo zbog ljubavi, samo sam joj ispunio želju i održao reč.
– Kome?
– Ma toj nekoj mojoj kurvi, jebiga, pitala me koliku bih ludost uradio zbog nje i ja započnem rat. Posle me, kao i svaka kurva ispalila i otišla s drugim, a ja mardeljao šatro zbog ubeđenja i nacionalizma. Realno nisam znao gde teram. Nemoj nikad da se zaljubiš i kurvama daješ reč, nema veće robije od toga.
– Istina. Oš gumenu?
– Neću, podseća me na tu kurvu, ona je jela te gumene. Nikad ne veruj ženama koje jedu gumene bombone.
– Istina, Gavro, kako verovati nekom ko jede uželatinjene goveđe papke. muda, kožu i kosti. Šta slušaš to, daj jednu slušku?
– Eeeee, na ovo svršavam godinama, samo njih slušam, malo su pederikosi al jebu…
– Ne seeeeri, pa ovo mi bre omiljena stvar, ajmo sad refren zajedno. Pa kaže… TVAAAAJLT OUMENZ IN MAJ LAAAAAAAJF, DEN AJ HIR JO NEJM PARAMPARAM… To Gavro, u kurac te ljubim!
– Reci koja ironija, Gavrilo Princip sluša Franc Ferdinand. Iz principa. Kapiraš, iz PRINCIPA hahaha.
– U PRINCIPU te kapiram, matori, hahaha… Ok, jadne su nam fore.
– Da, totalno Dejan Pataković – Ošišani jež stajl. Nikad ne veruj ženama koje se pale na aforizme i igru reči.
– Istina. Jebote, jesi izvalio da je svanulo? I što ova tvoja radnica sve vreme stoji pored nas, pusti je da ide. Alo, sestro, aj lepo kući, pošteno si sve odradila, evo 2 soma za tebe.
– Ostavi te pare, ona je tu zato što sam joj ja rekao da ostane. Nikad ne veruj ženi koja ode.
– Ti baš imaš problema sa poverenjem u žene, je l i to stvar principa ili fabričko podešavanje?
– Nikad ne veruj principima, to su glupe stvari, nikad ne veruj ženama koje pričaju da imaju principe, baš će ih na tebi slomiti. Idem sad, druže, fino smo popričali. Budi dobar.
– Oću, Gavro, navrati nekad.
Gavrilo i kurva su se lagano udaljavali, kocka je bila složena, ostatke bombona sam bacio u kantu a pare nisam potrošio. Lepa noć… Sad kao treba da ide onaj deo gde se ja budim, al u principu se ovo stvarno dogodilo.
