Raskrinkavanje – mit o „anti-fudbalu“

Poslednjih nedelju dana donelo je veliki broj sportskih događaja čije je ispraćanje, po prioritetnosti, negde između ćerkine svadbe i novembarskog svinjokolja, a sve je počelo utakmicom polufinala Lige šampiona Atletiko – Čelzi. Kao i uvek kada Murinjova ekipa odigra 0:0, razni poluljudi, naoružani nickovima poput Barcafan97 ili Vlado_Zvornik  sutradan na internet portalima ostavljaju pisani trag svoje misli kao neizbrisivo svedočanstvo o sopstvenom idiotizmu, a fraze poput “antifudbal”, “fudbal bez duše”  i “majka mi sprema sutlijaš” sporadično i besno izleću iz njihovih tastatura. U raspravi im se zdušno pridružuju CR7rules_Priboj i BokiLampard i na njih bacaju govna jednako neprijatnog smrada, samo drukčijeg sadržaja.

Takve diskusije kod normalnog čoveka mogu izazvati samo gađenje i agresivan proliv. Ipak, te diskusije se vode oko jedne stvari o kojoj je u principu vredno diskutovati. Problem je taj što teško i retko možeš naći tekst ozbiljnog sportskog novinara koji će na samouveren, smislen i argumentovan način zauzeti svoj stav i prikloniti se  bilo kojoj od sučeljenih strana. Naročito kod nas u zemlji novinara bezmudaša, gde je tekst na Mondu “Čelzi “defanzivom” do boda -da li je Murinjo ovaj put “preterao”? – GLASAJTE ANKETA VIDEO FOTO”  vrhunac bilo kakvog zauzimanja stava povodom bilo kakvog kontroverznog pitanja koje se tiče fudbala.

Srećom, imamo dar od boga da razumemo i jezike okolnih naroda, te smo u mogućnosti da čitamo i objave portala Index.hr koji to radi daleko ozbiljnije i koji ima autore koji, zamisli, imaju SVOJ STAV, kako o stvarima koje se tiču sporta tako i o onim važnijim, pljuju po svemu čemu stignu i po čemu treba pljuvati, a takođe i ne cenzurišu takve neoprostivo bogohulne reči poput DUPE. E tu se pojavio jedan tekst sa naslovom “Murinjo je zločinac a ne heroj” koji ima, u osnovi, sličnu argumentaciju onoj koju nudi Barcafan97, ali za razliku od njega autor ovog teksta ume da sastavi pismen, artikulisan i logički dosledan niz rečenica te sa njim vredi i raspravljati. Ipak, to je tekst koji u svojoj srži ima pogrešne premise i u kojem je lepo kompresovano sve ono što je pogrešno u vezi sa samoproklamovanim borcima protiv antifudbala i na kojem se najdelotvornije i najplastičnije može pokazati u čemu se sastoji njihova zabluda. O čemu se radi?

Murinjo uništitelj fudbala

Za početak treba citirati dva odlomka iz navedenog teksta (mada valja pročitati i ceo, ali ovde je nekako suština): “Disciplinirani”, “organizirani”, “profesionalni”… to su pridjevi kojima obožavatelji “Posebnog” veličaju Mourinhovu momčad nakon utakmice kod Atletica, ali koliko god navedene odlike bile poželjne, nekako više pristaju kada opisujemo kvalitetne zaštitare ili građevinske radnike, nego sudionike u Igri. Gdje je tu spektakl, atrakcija, odnosno, gdje su tu golovi?, a zatim se autor nadovezuje sa: Istina, sredstva koja Mourinho koristi dovode do cilja (premda ne baš toliko često kao što njegovi obožavatelji ističu, ne zaboravimo da je prvi put otpušten iz Chelseaja, a isto mu se dogodilo i u Realu), ali nitko nije zavolio nogomet zato što je dosadan, negativan i destruktivan sport u kojem je glavna zvijezda trener, ali ne samo zbog svoje kvalitete, nego i egomanije.  

Ovo su krunski argumenti boraca protiv antifudbala – argumenti “fudbala bez duše” i “odbijanja navijača od fudbala”. Počnimo od prvog argumenta – autor tvrdi da je fudbal koji Murinjove ekipe igraju fudbal bez duše jer njegov fudbal nije na “gol više” (zaista ogavna fraza) i jer njegove ekipe imaju kvalitete “koje imaju građevinski radnici”. S ovim argumentom je nekoliko stvari pogrešno – pre svega, fudbal i nije igra isključivo “na gol više”. To je možda fudbal iza zgrade, ali moderni profesionalni fudbal nije igra na gol više, čak ni igra striktno na pobedu, nego igra da postigneš rezultat koji si zamislio, što se nekad može savršeno dobro i bez da postigneš gol na utakmici, što smo lepo videli u revanšu polufinala 2010. Jebeno shvatite da je to igra u kojoj imaš ODBRANU i imaš NAPAD kao dva ravnopravna faktora koja treba pametno da koristiš kako bi ostvario rezultat. “Gol više” nije SUŠTINA fudbala jer ne postoji tako nešto kao što je suština fudbala, to je kao da pričaš o suštini slanine, dal je bolja mesnata il sapunjara, nema tu bolje ili lošije, nije Bog stvorio jednu dobru slaninu i jedan dobar fudbal, već čovek, sam za sebe, stvara ideju dobre slanine ili dobrog fudbala. I iza toga nema ništa “objektivno”.

I to je najjače uporište svakog Barcafana97, OIJOJ VIDE OVOG MURINJA PA ON SE SAMO ZNA BRANIT TO MOŽE I DIJETE MALO. Ne, ne može. Pa ne dobije Almerija ili Osasuna 8 komada od Barse zato što je dostojanstvena ekipa pa igra otvoreno nego zato što jebote nema kako da se brani jer su joj štoperski par klinac iz Kolumbije sa lažnim papirima i 170 cm visoki argentinski Krneta sa ozbiljnom istorijom mentalnih bolesti u porodici. Drugo, uverenje da Murinjove ekipe ne znaju da napadaju je zabluda – tako je Čelzi 2006. bio najefikasniji tim Engleske, Inter 2009. i 2010. najefikasnija ekipa Kalča, a Real 2012. sa preko 120 golova najefikasnija ekipa Evrope.

Murinjove ekipe znaju da napadaju ali ne žele da napadaju onda kada bi se za napadački pristup odlučio samo Boki, šimpanza pomračenog uma. To se dakle događa onda kada moraš da se braniš jer je to očigledno najpametniji način da napraviš rezultat, što znači protiv jačih, bržih ili spremnijih, a što je u godinama za nama u principu obično značilo protiv Barse. U osnovi, zabluda da Murinjove ekipe ne znaju da napadaju postoji samo zato što je on godinama bio manje-više jedini koji je uspevao išta protiv te Barse, i to primenjujući pomenuti metod, te su brojni Barsini navijači i simpatizeri, izazvani nanesenim bolom u dupetu, prepumpali priču o Murinjovoj bunkerici i proglasili ga ubicom igre samo zato što se nije naguzio najjačoj ekipi na svetu i rekao “jebite nas dok smo vrući”.

Problem je takođe taj što autor i njemu slični od fudbala očekuju, kako on sam kaže, spektakl. Ja mislim da onaj ko gleda fudbal zbog spektakla definitivno gleda pogrešan sport jer je fudbal sve samo ne spektakularan i to mi je kao da slušam klasičan ženski argument protiv fudbala “jao bože kako možeš to da gledaš kad se tu ništa NE DEŠAVA, 90 minuta i NIŠTA, ŠTO NE GLEDAŠ KOŠARKU TU BUDE PUNO KOŠEVA”, što je rezon samo nekoga ko apsolutno nema pojma o igri. Uostalom, ako se fudbal gleda zbog spektakla onda je prva ekipa koju bi trebalo zabraniti posle Čelzija, Seltika i Javora, upravo Barselona, a potom i Bajern, jer je ono što oni igraju sve osim spektakla – nešto najbliže spektaklu imaju da ponude Premijer liga i pojedine nasumične (iako doduše jake) evropske ekipe poput Dortmunda, Atletika ili Benfike ili u prethodnim godinama Napolija ili Porta. Ne, opet ponavljam, fudbal nije spektakl po sebi, on nije ništa po sebi, fudbal je samo igra koja se sastoji od skupa pravila i u kojoj možeš pobediti, izgubiti, ili igrati nerešeno, sve drugo nije fudbal po sebi, baš kao i u slučaju bilo koje druge igre. Imaš pravila, imaš cilj i svi načini pomoću kojih možeš da stigneš do cilja su jednako legitimni. Uostalom, upravo ta sloboda i raznovrsnost je jedna od najlepših stvari u fudbalu.

Ono što je, doduše, istina jeste da se igra igra uvek u nekakvom kontekstu. Nije svejedno ni da li igraš domine u finalu prvenstva južnobačkog okruga u Silbašu ili sa dedom sa Alchajmerom. Pa koji je onda kontekst modernog fudbala? Da li je njegov kontekst da se on igra “za navijače”? Ne, on se igra, između ostalog i za navijače, ali se prvenstveno igra za dve stvari: za pare i za rezultat, što su dve stvari koje najčešće direktno uslovljavaju jedna drugu. Naravno da pare, direktno ili indirektno, stižu od navijača, ali onaj ko ozbiljno veruje da će lepa igra da zadovolji više navijača nego pobeda sigurno nije navijač. Siguran sam da će 90 posto navijača Čelzija reći da je zadovoljnije sa ovakvih 0:0 u Madridu nego da su izgubili 2:0 a igrali “za gol više”. Uostalom, i Junajted je na primer postao najpopularniji klub na svetu ne zbog toga što su “igrali lepo” nego zbog kombinacije sjajnih rezultata i pametnog marketinga. I za koje onda navijače ekipa treba da igra lep i suicidalan fudbal? Za tuđe, za neutralce? Za MLADE NARAŠTAJE KOJI TREBA DA SE ZALJUBE U FUDBAL? E pa znate šta, jebe mi se za to dal će mladi naraštaji da se zaljube u fudbal, a i Murinju i Simeoneu i Gvardioli i svima njima, to je argument u rangu “kako deca da se zaljube u PRAVU muziku kad nam samo puštaju Cecu”, jer se tako i ovde veruje u neki ideal PRAVOG fudbala, koji stoji, bože moj, nasuprot anti-fudbalu koji ga uništava.

Uostalom, ako se mladi naraštaju zaljube u igru i počnu da je igraju, ono što će da vide na blatnjavim terenima Gospođinaca i Đurđeva je mnogo sličnije “murinjovskoj” ideji čvrstog, prljavog i sirovog fudbala nego vihornim čarolijama inijestanske provenijencije. Jebote ljudi, mi ovde pričamo o polufinalu velikog takmičenja, nema tu spektakla, ako oćeš spektakl gledaj Kvarežmu u Al-Ahliju, kad priča stigne dovde nema tu egzibicija i zajebancije, kidaš, grizeš, krvariš i lomiš kako znaš i umeš samo da prođeš dalje. To je ono što je u ovom momentu najvažnija stvar u modernom fudbalu – fizička sprema, disciplina i mentalna snaga da ne prestaješ da kidaš ni kada imaš 115 minuta utakmice iza sebe i grčeve u svim mišićima na manjoj nadmorskoj visini od dupeta.

I ne razumem šta nije u redu s tim. Zašto tu “nema duše”? Pa jebote, ako je neki tim imao dušu, to je Inter iz 2010, tim koji je murinjovski zamišljena grupa igrača dovedena bukvalno do savršenstva u smislu selekcije, fizičke pripremljenosti, uigranosti i timskog duha. To je tim koji nas je naterao da zavolimo jebenog Materacija ko brata rođenog, a to nije mala stvar. Zašto su kvaliteti Intera bili kvaliteti “građevinskih radnika”? Disciplina, organizacija, lojalnost spojena sa strašću i beskompromisnom željom da se grize i da se pobedi odjednom nije poželjna u fudbalu? Skupina Argentinaca, Holanđana, Italijana, Srba, Kolumbijaca, Brazilaca, Kamerunaca, odraslih u nekim od najzajebanijih četvrti sveta, naučena da pije krv, lomi i gine na terenu za svoj klub i svog trenera nije dovoljno kul za fudbal, sport koji svoje vojnike regrutuje direktno iz radničkih porodica i radničkih kvartova od Liverpula do Johanesburga ? Šta su onda kvaliteti poželjni u fudbalu, da neko dobro dribla i jako šutira? Ne sporim da je to poželjno, ali ako u fudbalu treba da se radi samo o tome, onda ću radije subotom popodne u cirkus da gledam one budale kako bacaju žene sa trapeza i žongliraju fokama, jer bi to za mene bio otprilike taj nivo praznoglave zabave.

Niko nije zavoleo fudbal zbog trenera? Naravno da nije, jer fudbal zavoliš sa 7 godina kada ne znaš ni gaće da obučeš na pravu stranu, a ćale mora satima da ti objašnjava koncept spoljnog dela mreže i zašto, jebote, onaj čovek na golu nosi kačket. Ali jebiga, to ne znači da tvoj pogled na igru ne treba da se menja kako u igru zalaziš dublje i kako je više kapiraš. Fudbal je igra koja sadrži puno više od šuteva i driblinga, ona sadrži i elemente kao što su mozak, disciplina i muda, kao i dobru dozu krljačine i grubijanštine – fudbal je sve to, a ne samo jedna od tih stvari koju je neki nasumični lik novinar odlučio da najviše voli. Ja volim Čelzi više od Barse, ali to ne znači da mislim da Barsa igra antifudbal ili tako neki kurac, ne – to je moje viđenje igre i ja kapiram da je moje, a uvek ću baciti rispekt Barsi jer su najdominantniji tim 21. veka i bez obzira što ne volim da ih vidim nikad neću reći A ŠTA VID OVI SE DODAJU 600 PUTA SVE UNAZAD PA TO MOŽE I MOJ KOMŠA LACIKA KAD POPIJE PETNES PIVA I MRKNE IZMRVLJENI EKSER. Svako može da ima stav prema igri kakav želi, ali misliti da je baš TVOJ stav ispravan i da baš onakav fudbal kakav TI voliš jeste suštinski dobar fudbal a sve ostalo “anti-fudbal”, to je već znak prepotencije, nerazumevanja problema, pa čak neretko i gluposti. 

Bonus: Murinjo arogantni kreten sa velikim budžetom

Autor teksta na Indeksu, doduše, ne pominje argument budžeta, ali on je klasičan argument nezaobilazan u ovim raspravama. On se može odbaciti sa dve različite tvrdnje: prvo, klubovi u kojima nije trošio veliki novac, dakle Porto i Inter, pri čemu je u Interu na kraju, ako se dobro sećam, bio i u plusu posle genijalne trampe Ibrahimović-Eto prilikom koje su zaradili 40 miliona. Te pare nisu sve potrošene jer su u klub dovedeni igrači koje u principu ili niko nije hteo jer su u tom momentu svi mislili da su retardirani ili nisu imali cenu na tržištu, tipa Milito, Snajder, Pandev, Lusio ili Tijago Mota. S Čelzijem i Realom je drugačije, jer je na tim mestima Murinjo zaista imao praktično neograničena sredstva. Ali to ne može biti argument za bilo koga ko ima makar gram razuma više nego prosečni pljosnati crv – šta se tačno očekuje od Murinja, da kaže Realu “neka hvala ekipa, ne treba mi vaših 10 miliona godišnje i 150 miliona za transfere koje želite da mi date da bih stvorio najdominantiji tim današnjice, ja bih radije u Norič jer je to PRAVI fudbal, oduvek sam želeo da treniram Roberta Snodgrasa i Vesa Hulahana”? To je kao da za nekog kažeš “e pa lako je njemu da bude dobar plivač kad je rođen u Australiji gde ima bazen na svakih 30 ljudi, nek ide u Mozambik da trenira cele godine plivajući u govnima od nosoroga pa da vidimo dal će biti tako dobar.” To je idiotizam. Takođe, Barselona je klub koji daje više para za plate svojih igrača nego bilo koji klub na svetu, pa to opet nije argument koji imalo obezvređuje njihov kvalitet i dominaciju koju su imali.

Što se tiče arogancije, to je verovatno jedina tačka optužnice po kojoj valjda niko razuman ne može reći da Murinjo nije kriv. Jebiga, arogantan je čovek, napuvan maksimalno, i vrlo vrlo loš gubitnik. Ali, koliko je njegova arogancija deo njegove ličnosti, toliko je i deo igre koju igra sa svima ostalima i provokacija na koju oni najpametniji treneri, novinari i navijači neće nasesti, ali gomila gluperdi hoće. Što i jeste Murinjov cilj, privlačenje pažnje je uvek bilo nešto što je on sjajno radio, a s obzirom na to da je uvek vodio ekipe pune igrača vrlo interesantnih medijima, to je bilo i neophodno, kako bi se što manje pažnje u medijima obraćalo na to što je Teri za vikend karao brata Paola Fereire ili što je Pepe zubima zaklao desno krilo Hetafea u revanšu kupa.

I to je igra koja još uvek uspeva, igra koju igra i sada, neposredno pred utakmicu sa Liverpulom, spemujući medije izjavama kako izvodi rezervni tim. Istina, to nije samo igra, jer daleko od toga da Murinjov ego nije zaista ogroman. Ali zašto je i to tako velik problem? Da li je bolje imati nadrkanog trenera sa stavom “najbolji sam pušite mi kurac” ili trenera u fazonu “utakmica je bila fer i korektna, eto mi smo pobedili, više sreće protivniku drugi put, sportski pozdrav gledaocima kraj malih ekrana”? Šta od ta dva ima više “duše”, ako je to već argument koji se poteže? Prirodna i spontana arogancija je uvek bolja od odglumljene, isprazne i usiljene pristojnosti, naročito kada imaš rezultate kojima možeš da opravdaš tu aroganciju. I uvek sam više voleo iskrene gadove koji iskaču iz šablona nego dosadne sterilne glumce koji ispaljuju prežvakane fraze i tako kupe simpatije uštogljene gospode sa kravatama i njihovih žena sa crvenim loknama.