Apsolventska kriza – prazan hod u večito studiranje
Nije redak slučaj da studije koje traju četiri godine, i sadrže recimo 36 ispita, pojedinac pokušava da savlada kroz period koji se proteže i do jedne decenije. Od toga prvih trideset su položeni u trajanju redovne četiri godine, dok je za preostalih šest potrebno još toliko. Jedan srednjoškolski profesor starog kova svojevremeno je izjavio da dovoljno uporan debil može da završi fakultet, ali da on ima problem sa sasvim normalnom decom koja ne mogu da se nateraju da savladaju gradivo srednje škole, i tako sebe automatski unazađuju do statusa debila. Na podli i bolan način nagriza sujetu pojedinca činjenica da ne uspeva da preskoči prepreke dizajnirane na taj način, da ih i prosečan igrač uz dovoljno vežbe može preskočiti. Dolazi do čudnih promena, roditelji su sve stariji, neki drugari već mlate debele pare za ovo vreme i mesto, neki drugari imaju ozbiljne veze, neke kolege su već završile i sada kuju svoje buduće akademske karijere po masterima u Barseloni ili Amsterdamu. Neke od starih potpaljivačica tvoje mašte iz tinejdžerskih dana sada uspavljuju malog, glavatog sedam kilograma teškog patašonca, a ti? Ti si i dalje đak.
Dobar dan tugo, evo vraćam ti se ja
Za ljude koji nisu studirali u svom gradu, istek redovnog trajanja studija posebno je bolan. Posle četiri godine samoupravljanja, druženja i zajebancije, vraćaju se babi, dedi i tetki u prordičnoj kući nadomak Bora. Porodična kasa je ispražnjena, legitimnih razloga za nastavak lelemudisanja po Beogradu, Novom Sadu ili Nišu više nema, te je vreme da se pođe nazad, i ukoliko je moguće u miru privedu kraju preostali poslovi. O tome kakav je mir u pitanju, nešto kasnije u sklopu ovog teksta. Raspada se ekipa, i rasipa na sve strane po mapi Srbije poput Zmajevih kugli. Za domorodce je ova situacija takođe bedak. Nema više ekipa i njihovih jazbina, gde se moglo pobeći od pritiska i provoditi vreme sa ljudima koji ti odgovaraju. Razgranata mreža prijatelja i poznanika se kida. Kako bi rekao Željko Osmi mart u jednoj od svojih legendarnih patetičnih balada: “Nikog nema u Beogradu, ništa se ne dešava”. Deo beogradske neradne, apsolventske omladina više nema utočište u iznajmnjenim stanovima svojih vršnjaka iz provincije. Pasivni i bez dinara, mesto za pražnjenje limenki i prženje džoksova pronalaze u zapišanim, tamnim hodnicima BIGZ-a, ili nekom jeftinom ugostiteljskom objektu koji posluje u zoni sive ekonomije.
Prazan hod
Period trajanja redovnih studija i najvećeg poštovaoca discipline jajarenja tera da se bar malo pokrene. Deo predavanja je obavezan, postoje tesitiranja tokom semestra kao u srednjim školama. Hteo ne hteo, nešto će raditi. Obaveze studenta su da pohađa predavanja, sprema kolokvijume, izrađuje seminarske, socijalizuje se sa kolegama, juri cavulje, polaže ispite. Obaveza apsolventa je da završi više to govno, i skine se sa grbače matorcima. Jedan konkretan, jasno definisan cilj, nešto što treba da bude prioritet u životu apsolventa, a sve ostale njegove aktivnosti i planovi treba da se povinuju ovom primarnom cilju. Baš ovde se lako upada u zamku. Što je broj obaveza manji, i što su one određenije, to se lakše upada u višemesečni ciklus mlaćenja mudima i razmišljanja o nepravdi društva, i podsvesno sabotira bilo koja vrsta delovanja. Ukoliko je predavanje koje je počinjalo u osam sada odslušano, nema potrebe ustajati u šest, pa zašto ne bi ustali tek u jedan. Ukoliko se provodilo po pet do sedam sati dnevno angažujući se oko studija dok je redovno studiranje trajalo, sada imamo mnogo više vremena, pa zašto bismo danas radili bilo šta, možemo sutra ili za koji dan. Delom zbog zasićenosti, delom zbog gubljenja interesovanja za struku, delom zbog surovog oslobađanja od stare zablude da će nam diploma sigurno pomoći da se oslobodimo iz kandži kurtonskog bivstva, koja kod nekoga pre, kod nekoga kasnije dolazi dostizanjem nekog minimalnog nivoa zrelosti, jednostavno počinje da se ne radi apsolutno ništa. Ne rađenje ničega manifestuje se kroz praktikovanje ništavnih aktivnosti.
Mali primer iz trenutno najpopularnije online igre League of Legends. (Nisu u pitanju zvanični statistički podaci, već puka opservacija autora.) Na serverima namenjenim istočnom i severnom delu Evrope, najveći broj igrača dolazi iz Poljske, njih prate ostali slovenski centralonoevropski narodi, odnosno Česi i Slovaci, pretežno Česi, zatim Grci, balkanske horde, Finci, Nemci i Skandinavci koji pretežno igraju na zapadnim serverima i braća Rumuni. U noćnim gejming seansama na prelazima između jednog radnog dana na sledeći, u periodima od ponoći do nekih pet časova ujutru često su najbrojniji Balkanci, među kojima dominiraju Srbi između 18 i 25 i više godina starosti. Šta ti ljudi rade, i da li uopšte nešto rade? Kada smo kod rada …
Posao
Neradnička psiha stvorila je efikasan odbrambeni mehanizam. Trebaju mi pare, možda bih trebao da se zaposlim, ali ne želim da se zaposlim, jer onda ću da batalim fakultet. Ovo je donekle tačno, i postoji mali milion primera apsolvenata koji nikada nisu diplomirali, jer su otišli na brod, ili uleteli u profitabilnu semikriminalnu priču šljake na NISovoj pumpi devedesetih godina. Sa druge strane, nekolicina malih Trampova gazi uporedo posao i studije, neki jer su ambiciozni, neki jer jednostavno moraju. Problem sa apsolventskim poslovima je taj što ne donose veliku količinu prihoda, a ni ne ostavljaju prostor za dovršavanje studija. Kao većina poslova koji su u ponudi ljudima bez konekcija u Srbiji, predstavljaju neisplativ zombi grind. Vikend posliće ili poslove na obezbeđenju objekata, koji ostavljaju vremena za učenje, u realnosti nije tako lako pronaći. Pošto ne posedujemo svi psihofizičke predispozicije da radi ostvarivanja materijalne dobiti povredimo čoveka nožem u Beograđanki, radićemo šta možemo, ili nećemo raditi ništa. Ne raditi ništa, uvek otvorena opcija, koja sa sobom vuče posledice u vidu pritisak porodice, rodbine i prijatelja. Čak i kada familija ima para, niko ne želi da mu dete bude gmaz. Dete su odgajali da bude produktivan i sposoban član društva, a ne da slaže Konak knjeginje Ljubice u Majnkraftu.
Uz pasivnost i nenaklonost okruženja lako dolazi do pojave griže savesti i pada samopouzdanja. Kako je to jednostavno sročio jedan nekadašnji pripadnik beogradske rokenrol subkulture: “To da kradeš bogu dane i da si jebeni luzer ne mora niko sa strane da ti kaže, uz minimalnu dozu samosvesti znaćeš to i sam.” Ako već nećeš da lepiš deklaracije ili mutiš koktele deset sati dnevno u dvadeset petoj godini, ostaje na raspolaganju stara, primitivna metoda borbe sa samim sobom. Svakoga dana, četiri bloka od po četrdeset pet minuta, sa međupauzama od petnaest. Prisiljavaš se, učiš nešto i bacaš pogled na jebeni sat. Kada dan prođe možeš se tešiti činjenicom da si napravio bar neki progres.
Teškaši
Teškaši, trutovi, ili džombe su oni ispiti koje linijom manjeg otpora ostavljamo za kraj, oni ispiti koje proizvode horde večitih studenata i pune kasu Univerziteta iz godine u godinu. U zavisnosti od broja takvih ispita na jednoj studentskoj grupi, nazivaju ih prva petorka, sveto Trojstvo, dve kule, fantastična četvorka, četiri asa, ona tri. Polaganjima ovih ispita u svim rokovima prisustvoje pedesetak osooba čak i na malim grupama. Tu su klinci koji žive u zabludi da će položiti, žene sa više sitne dece, žene sa odraslom decom, propali umetnici, ljudi koji su uspeli da se ostvare u nekoj drugoj delatnosti, ali još nisu uspeli da završe fakultet, klasični klošari, supružnici i rodbina onih koji polažu, prekookeanski gastarbajteri koji na svakih dve godine troše oko tri hiljade dolara ne bi li mogli da izađu na ispit u Srbiji i mnoge druge napaćene duše. Broj neuspelih polaganja je kod većine prisutnih odavno dvocifren. Atmosfera se može uporediti sa onom u koncentracionim logorima, neposredno pre zatvaranja zatočenika u gasnu komoru. Na pet ili šest ljudi kojima profa poželi više sreće u sledećem kolu, jedna već davno zgažena njuška uspeva da položi ispit, teškom mukom uspeva da zadrži dostojanstvo dok ne napusti prostoriju, a onda se na hodniku hitro hvata za mobilni telefon.
KEVO, JOŠ SAMO TRI! JOŠ SAMO TRI, KEVOOO!
