– Vodka martini.
– Shaken or stirred?
– Do I look like I give a damn?! (Daniel Craig, Casino Royale)
Verovatno najupečatljivija rečenica u celoj Bond franšizi. Znam, vi više volite Šona Konerija, njegov Bond je duhovitiji, dlakaviji, jebe ribe imena Pusy Galore i Plenty o’ Toole na Mesecu, dok mu iz sata piči laser. Taj Bond iz šezdesetih bi sigurno insistirao da vodka-martini bude “shaken”. Ali današnjeg Bonda to ne zanima. Bond iz ovog doba mora da bude 100% fokusiran, mračan, mrgodan i nadrkan da bi završio posao. Čeka ga ruka sa Le Shiffreom, bole ga kurci kakva je votka. To je Bond današnjeg vremena. A ovo, zaista, jesu posebna vremena.
Svaka generacija, kada joj je bilo teško, od Australopitekusa do tvog ćaleta je sebi izmišljala heroje. Arhetip moći, koji bi sa lakoćom savladavao poteškoće tog konkretnog vremena. Bio istorijska ličnost ili ne, posle modifikacije, taj junak bi negativcima objasnio stvari i nadu održavao živom. Srbi pod Turcima su imali Marka Psihopatu Kraljevića, američka generacija za vreme Velike depresije 20’ih godina čitavu plejadu strip heroja, tvoj deda je imao Tita, ćale Slobu. Devedesetih godina smo imali košarkaše. Niko na njih nije gledao kao na ljude od krvi i mesa, naročito mi, koji smo tada rasli. Za nas su bili mit, mašina za transport zlata od mesta održavanja takmičenja do Beograda. Div(ac) koji gospodari svojim reketom, ćelavi mangup koji ne promašuje trojke, i ludak Danilović koji kuca preko Sabonisa. Marvelovi junaci, Serbian edition. Danas, kada je najpotrebnije, nemamo nikoga.
Ne zelim da ovo pretvorim u jedan običan, kliše tekst o poremećenim vrednostima. Neću da kažem da današnje klinke biraju svoj role-model u silikonom napumpanim pevaljkama, a klinci ga nalaze u Đokoviću. Nisam ja žena sa Prve, pa da vam punim glavu time. A i taj Novak, koliko god ga ja poštovao, nikad neće biti heroj u pravom smislu te reči. Ipak je zbog njegovog ćaleta Višković izgubio šljaku na RTS-u jer nije navijao kako treba. Staljinistički pristup. Novak postaje dogma, tabu, nikako junak. Ipak je buržujsko dete, njegovi držali hotel, ako on nije imao uslova da uspe, ne znam ko je imao. Rečima mog komšije, inače generatora narodnih mudrosti, tenis je skup sport. Ne spemujte članak komentarima da je Novak sa druge planete, molim vas, nismo mi NASA.
Ja nisam heroj. Ja sam slab. Stoka koja radi kako joj se kaže, delom što mora, delom što voli, delom što samo tako zna. Jedan od mnogih, ni po čemu poseban. Nikad nisam uleteo u zapaljenu zgradu da izvadim kuče sa 12. sprata, nikad nisam uradio Hajmlihov zahvat u restoranu debeljku koji se guši od parčeta lazanje, davao krv 874 puta, primio metak umesto nekog, rekao da razredna kazni mene umesto druga koji je napisao “Profulja voli zguza” na tabli. Ne umem da lupim šakom o sto, nije mi poznat koncept “čvrste ruke”. Nama takvima treba jedan, da ga gledamo na televiziji kako se izdrkava nad zapadnjacima, psuje u javnosti, diktira, jebe k’o nezdrav, a ima vremena da raspali roštilj i sa nama popije pivo. Bio on stvaran ili ne. Ovoj generaciji, nazovite me Glorijom Gejnor, trebaju heroji.
Pitanje da li bismo mi tog heroja prihvatili. Mislili bismo da nije dovoljno dobar za nas i da bi svo to kokanje loših momaka, jebanje cava, podizanje morala narodu i izgovaranje zajebanih rečenica mi radili sa više stila. Taj bi heroj prvo sa našim kritikama i prohtevima morao da se bori pa tek onda sa ludim naučnicima koji nose povez preko oka, asteroidima koji hrle ka Zemlji i Amerikancima. Majstori smo u nalaženju mana ljudima koji su naizgled sasvim u redu. Mi, Srbi, smo za svakog iole sposobnog lika koji je hteo da nas vodi bili gori nego kriptonit za Supermena. Pre bi ga skenjali mi nego negativci. Ali on je heroj, on to mora da izdrži. Bez pogovora. Ako izdrži naša sranja tipa, “ma znao sam ga dok su mu tekle sline”, “ne radi se to tako, sinak” i metka u vugla, znali bi smo da je pravi. Bio bi nas dostojan. I slušali bismo ga , nego kako!