Ubijte ubicu, tako je najlakše

Bruks Hatlen je nakon 50 godina pušten iz zatvora. Star i nepripremljen za totalno drugačiji život od onog koji je poznavao, ubrzo po izlasku shvata da je prilagođavanje nečem novom nemoguća misija i ubija se vešanjem. Za mnoge ovo je najemotivniji momenat filma The Shawshank Redemption, ostvarenja za koje će 2 od 3 prosečna gledaoca reći da je Mont Eeverest sedme umetnosti. O Bruksovoj prošlosti u filmu se ne govori mnogo, tačnije ne zna se tačno šta ga je poslalo u zatvor, ali s obzirom na dužinu kazne, sasvim je izvesno da nije optužen za krađu 3 orbita uz pretnju plastičnim pištoljem. Brus Hatlen je bio „loš čovek“, teški prestupnik, najverovatnije i ubica. Ipak, 2 od 3 prosečna gledaoca puste suzu u trenutku kad njegove staračke noge odgurnu stočić i zatitraju dok uže onemogućuje protok krvi do mozga i gasi mu život.

Ipak, realan život često izaziva drugačija osećanja od filma. Devojčica od 15 godina je svirepo ubijena i to je realnost. Realnost je i da nikakva kazna, reči utehe niti bilo šta drugo ne može umanjiti bol porodice. Običan čovek im može uputiti iskreno saučešće i mora se potruditi da im ne oteža već dovoljno težak život. Sve ostalo je na organima vlasti. Po svemu izrečenom i viđenom, maksimalna kazna zatvora od 40 godina za osumnjičenog za ubistvo je izvesna. Da li će to bilo šta promeniti? Neće, smrt je ireverzibilna funkcija, a problemi će ostati isti.

Juče je jedan deo tih problema eskalirao na društvenim mrežama i u medijima. Ko je bar pola sata proveo na netu mogao je da se uveri u ekstremnu kreativnost srpskog življa u pogledu generisanja optimalne metode mučenja do smrti koju bi doživeo ubica nesrećne devojčice. Tačnije, to je toliko daleko otišlo da se neko pametan iz franšize Saw nađe da pokupi to blago i prevede, imao bi scenario za narednih 15 000 filmova. Jezive se stvari mogli pročitati. Sredovečna žena sa malim detetom u krilu i kaver fotkom „kakve su ti misli takav ti je život“ smatra da je najbolje da ga zatvore sa gladnim pacovima, prethodno zaraženim nekom viruščinom, pa da ga ovi ujedno i zaraze i živog pojedu. Momčić od nepunih 16 i dalje obrastao paperjastim brčićima jebe mater državi što je ukinula Dušanov zakonik i moli boga da on lično nađe ubicu pa da mu presudi. Student Bogoslovije smatra da je hrišćanski praštati ali da ubica treba da prođe put iskupljenja u vidu spaljivanja mošnica i sakaćenja unutrašnjih organa, i da je ok da živi ali kao bogalj. Tako izgleda paradigma društva.

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]A postoji i hevi verzija.[/typography] 

E sad, određen broj ljudi možeš i razumeti. Jebiga, svako prvo pođe od sebe, stavi se u tu situaciju da se njemu desi takvo zlo i opisivanje maltretmana ubice predstavlja njegov prirodni štit koji se aktivira u samoodbrani. Međutim, mnogo veći broj ljudi koji su izdominirali na polju groteskne kreativnosti spada u grupu uka-buka likova koji jedu govna po netu a onda opušteno prebace pogled na izlog sa novom Teranova kolekcijom kad dva balavca od 16 godina otimaju torbu babi na ulici. U svakom slučaju, 90 posto scenarista kojima bi Karpenter skinuo kapu će za 3 dana zaboraviti apsolutno sve, dovoljno je samo da se desi kakvo drugo sranje i njihova nepresušna energija će biti kanalisana ka tome.

Nešto je ipak mnogo gore od mase koja savršeno odgovara iskarikiranoj psihologiji mase iz Simpsonovih. Mediji svakako. Ja sam do juče osnovano sumnjao da su urednici Blica, Kurira, Presa, Aloa, Telegrafa likovi kojima je profesija inficirala eritrocite i da oni od bilo kog događaja vide samo reči kao što su „tiraž“, „broj klikova“ ili „cena oglasnog prostora“, a od juče sam i sto posto siguran u to. Pa jebo vas bog da li imate trunku bilo čega što odvaja čoveka od vrste koju je pre par stotina hiljada godina zauvek napustio. Bukvalno sam podlegao uticaju mase i poželeo da ih sve skupa vežem za stolice i mučim ih naizmeničnim puštanjem Leksington benda i nervnog gasa. Naslovi i tekstovi pre svega na internet izdanjima pomenutih medija su takvi da to zaslužuje višemilionsku odštetu porodici žrtve, porodici ubice i svakom čoveku koji je trajno kontaminirao život klikom na njihov link. Uostalom, ovo je verovatno nešto najgore napisano u istoriji novinarstva.

Ukoliko je neko pomislio da ne postoji ništa gore od urednika domaćih tabloida, verovatno je zaboravio gde živi. Ja ne znam stvarno, jesmo kao narod i ovakvi i onakvi i generalno tupavi i neargumentovano hvalisavi i busadžije u grudi kad je to najmanje potrebno, ali zaista ne verujem da smo bilo čim zaslužili takav nivo intergalaktičke katastrofe kao što je Nebojša Stefanović na mestu prvog čoveka murije. To niko na svetu ne zaslužuje. Ni Tijanin ubica. Čovek mrtav ladan sebi daje za pravo da u izveštaju o akciji hapšenja ode toliko daleko u teritoriju pravosuđa da pomene nešto kao što je smrtna kazna, koja kao ne postoji jer jebiga moramo da se povinujemo prokletoj Evropi ali da se on pita, on bi ipak tu protero autobus i malo se oglušio o zakon. Ko tebe bre bilo šta pita van tvojih ingerencija, plagijatoru pokvareni? I naravno da posle toga desetine hiljada likova po netu interpretira Hamurabijev zakon i želi njegovu striktnu primenu. I naravno da govnarski Blic posle toga kurvinski objavljuje anketu „Da li ste za ponovno uvođenje smrtne kazne?“ gde fala bogu preko 80 posto odgovori FAK JEA TAMAN DA SE ŠKOLUJEM ZA DŽELATA JEBO OVO RADNO PRAVO, SMARA.

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Dobra penzija, socijalno, plus beneficirani radni staž zbog krvavog posla.[/typography] 

Ali sve ovo je zapravo samo mikroproblem istovetan kao i gomila prošlih i budućih mikroproblema. Peticija da se skupi 100 000 fanova na fejsu koji će snagom mase ubediti srpsko pravosuđe da vrati smrtnu kaznu neće uspeti (mada je broj odavno premašio 100k što je svakako red alert samo po sebi). Ubica će otići na robiju i ako je verovati Telegrafu, izdržaće kaznu do prvog rođendana kad će ga razjarena bulumenta zatvorenika zauvek gurnuti u mešalicu za beton, fragment po fragment. Čak i ako kojim čudom odleži svojih 40 projektovanih godina robije, to što od njega ostane tad će moći samo da se obesi kao Bruks Hatlen.

A sve je to greška. Greška na makroplanu. Možda nije vreme da se to kaže baš sad ali svaki čovek zaslužuje drugu šansu. To je evolutivni iskorak i u neku ruku nepisano pravilo kom treba da težimo. Za čitaoce sa IQ-om manjim od 80, ako im je tako lakše, to je čak i hrišćanski. Ma kakav čovek bio, ma kakvo zlo učinio, dužni smo kao društvo da PROBAMO da mu pomognemo. Jer sama činjenica da smo ljudska bića a ne operativni sistem znači da smo rođeni kao tabula rasa sa određenim genetski predefinisanim parametrima, koji se u zavisnosti od spoljnih faktora tokom života mogu razviti u zilion mogućih varijacija. Kao male, roditelji nas uče metodom nagrade i kazne. Uradiš dobru stvar – čokolada. Srećan si. Gurneš babinu iglu za pletenje u šteker – batine. Kazna. Da naučiš da ne smeš, da zapamtiš zauvek. Do treće-četvrte godine se izgradi bazična ličnost svakog čoveka, nesvesno upijamo moralne principe i zakone, tako da većinu sranja koju zagovnamo kao odrasli možemo pripisati lošoj instalaciji sistema u detinjstvu. Ali kad odrasteš niko ne evaluira tvoja sranja u zavisnosti od tvojih početno usvojenih premisa. Prepušten si svetu takav kakav jesi, dobar ili zao, pametan ili glup, sistem ima svoj ustrojen poredak i na tebi je da probaš da ne načiniš grešku. Ako načiniš, ti si škart. A škart se baca u đubre. Škart se šalje na električnu stolicu ili doživotnu robiju. Prema škartu se odnosimo sa dubokim prezirom, mrzimo njegovo postojanje i činimo sve da neutrališemo njegov nesnosni smrad. Najbolje da sam nestane, da se ubije jer je jednostavnoi škart i ne treba nam. Nažalost.

Kaznena politika pravosudnog sistema se zasniva otprilike na 2 principa: prevencija daljih zločina i proces rehabilitacije. Teorijski idealno. U praksi to izgleda ovako: lik siluje ženu – osude ga na 3 godine – u zatvoru ga tuku ko konja, dave u mokraći i jebu u dupe – posle godinu i po Nikolić ga amnestira zajedno sa još 1000 kriminalaca – posle 6 dana od izslaska iz zatvora lik opet siluje ženu – osude ga na 5 godina – u zatvoru ga opet kolege natačinju na kolac, čuvari gledaju i smeju se, viču EVRI GO EVRI GO kad 10 zatvorenika počne da ga gengbenguje – lik odsluži kaznu, izađe i posle 7 dana siluje nepokretnu babu i ubije troje ljudi. I tako traje ciklični proces radnji sve dok se ne pretvori u vreću mesa i kostiju lišenu bilo kakve konekcije sa realnošću i ne ugine negde u zatvorskom krugu kao poslednja strvina. Prevencija fejlovala, od rehabilitacije ni traga.

Zašto ne bi moglo drugačije? Zašto prevencija i rehabilitacija ne bi bila dva paralelna procesa? Zašto država ne bi odvojila deo budžeta koji upumpava recimo u sistem odbrane (od čega više jebeno?) i ne zaposli veći broj ljudi koji će se na adekvatan način brinuti o zatvorenicima i pokušati da za vreme izdržavanja kazne promene deo njihove svesti i načine ih potencijalno prihvatljivim članovima društva? Zašto svaki drugi zatvorski čuvar reketira zatvorenike i deluje kao da mu je životna želja da postane čuvar u Gvantanamu? Da li bi bilo moguće da konačno shvatimo da biti čovek znači imati šansu da učiš celog života čak i ako teško grešiš? Da li bi bilo moguće da se obrazovni sistem promeni iz korena jer je odavno zastareo i kao krajnji produkt izbacuje potencijalnog prevaranta nateranog da štreba a ne čoveka osposobljenog da misli? Da li naš ministar obrazovanja može na sednici Vlade da isuče kitu, lupi njome o astal i traži veći budžet za obrazovanje. I ministar posle njega kad ovaj ne uspe. I onaj posle. I onaj posle onog posle. Jedan će uspeti. Jednom ćemo valjda i mi imati Vladu koja će da ukapira da je ulaganje novca u obrazovanje zapravo najveća ušteda budžeta, veća od svih smanjenja plata i penzija i dizanja cene struje. Možda ne odmah, ali na duži rok svakako. Kvalitetan odnos prema deci sutra će stvoriti kvalitetne odrasle ljude. Taj kvalitetan i moralno prosvetljen čovek će svakako imati manju verovatnoću da sutra napravi zločin i završi kao škart. Onaj ko ipak napravi zločin će dobiti kolektivan i zaseban program rehabilitacije u ustanovi gde mu čuvar neće pišati u usta a gde ga drugi zatvorenici neće silovati grabuljama, već će sve biti pokušano da se taj osposobi i postane neko ko može da doprinese društvu a ne da 15 godina u zatvoru jede besplatno na račun poreskih obveznika, izađe iz zatvora i ponovo uradi još goru stvar.

[typography font=”Cantarell” size=”12″ size_format=”px”]Aj da to ipak ne budem ja, nije fer da se zameram šefu.[/typography] 

Zato je najlakše ubiti ubicu. Za ovim aktuelnim verovatno i niko ne bi žalio sem članova njegove porodice. Direktnu egzekuciju će svakako izbeći, međutim, za njega je život na skoro svaki način sem bukvalnog završen, ali možda će jednog dana potencijalni ubica neke druge devojčice biti sistemski mnogo ranije sprečen u svojoj suludoj ideji pa će i on i devojčica nastaviti da žive normalnim životom, baš onakvim kakvim nije mogao da živi Bruks Hatlen. Ubijanjem ubijanja se ne prekida ubijanje.

 

Tagovi:

ubicežrtve