Postoje filmovi koje masa debelo prenaduva, za koje imaš utisak da su svi sem tebe gledali i izoduševljavali se, pa u nekom trenutku i ti skineš yifi 1080p da propisno ispoštuješ tu, očigledno epsku, mozgoraznoseću kidačinu. Klikneš play, i narednih dva sata i četrdeset minuta zrači te plitka splačina klišea puna materijala za cover fotke gimnazijalki. Dva sata i četrdeset minuta si bliži momentu svoje smrti, ni zbog čega. Osećaš se prevareno, opljačkano.
Ali postoje i filmovi koji su na sasvim suprotnom polu od tog. Mali, skromni, nenametljivi, koji tavore u oblivionu dok neko slučajno ne nabasa na njih, pa ostane skucan na stolici još dugo nakon odjavne špice, od količine naprasne radijacije kvaliteta. RTS-ov televizijski film “Mala šala” je jedan od takvih.
Glavni lik je Tihomir (Lazar Ristovski), povučeni srednjoškolski profesor koji vodi bedan, crvlji život.
Živi u stanu svoje tašte, džangrizave veštice koja ga mrzi, u hladnom braku, radi posao gde je šikaniran od gorih od sebe, od onih koji nisu u pravu, a čija izdrkavanja mora da guta kako ne bi ostao bez plate, koja je opet mala i nedovoljna… Dakle jedan poražen čovek, ogrezao u teskobnu, sumornu kolotečinu, koja ga je izgrizla i oglodala mu svu životnost, snove i ideale, i svela ga na jednu popišanu ljušturu.
Zaplet počinje kada njegovi pajtosi Tihi i Prle odluče da se “malo našale” i ubede ga da odigra loto kombinaciju koja je u emisiji od pre par meseci, a koju su snimili na kasetu, donela sedmicu. Plan je bio da se okupe i puste mu krišom taj stari snimak, kako bi pomislio da je zapravo izvukao sedmicu u živom prenosu. To im uspeva, i Tisa, kako mu je nadimak, sada odjednom oseti nalet prokrvljenosti, oseti opet sopstvenu žilu kucavicu, budi se iz dugogodišnje smrdljive učaurenosti koja ga je poništila kao biće i raduje se novoj šansi, za novi početak. “Ima Boga!” – kako sam kaže.
Naravno, prekasno će saznati da je to sve zapravo bila šala, a ono što se dogodi u međuvremenu možete odgledati sami – film je okačen na Jutjubu, traje sat vremena.
Scenario je pisao Siniša Kovačević, a uloga Tihomira je možda i uloga života Lazara Ristovskog. Film jeste mali i iznenađujuće nezapažen, ali se ja zaista ne sećam da je Ristovski negde bio ovako ubedljiv i autentičan. Sporedne uloge su vešto napisane da u ograničenom vremenu koje im je dato sasvim jasno oslikaju i svoj lik i njihov odnos sa glavnim junakom, pa je generalni utisak da se pred tobom zaista miče gomila bića od krvi i mesa, a ne samo obličja koja izgovaraju svoj deo lošeg teksta da popune televizijsko vreme do prajm tajma.
Retko se može videti, bar kod nas, da jedno ovako malo delo zadire tako duboko i postavlja velika pitanja o slobodi i identitetu, i to sve kroz krajnje nepretenciozne, prozaične scene i likove. Iz tog razloga – preporuka.