Rori Galager – od underdoga do boga

Legenda kaže da je na pitanje – „Kakav je osećaj biti najbolji gitarista na svetu?“ – Džimi Hendriks odgovorio – „Ne znam, idite to pitajte Rorija Galagera…“. Legenda ili intervju posle Vudstoka.
Da nije Džimijeve skromnosti, mnogi danas ne bi ni čuli za Rorija.

Još sa devet godina Rori je počeo da drka neki ukelele. Kao i svaka sirotinja, naročito ona irska, slična našoj – za željene instrumente se nije imalo para. Rezultat upornog drkanja (instrumenta) došao je tri godina kasnije, kada je osvojio lokalno takmičenje talenata, a od novca koji je osvojio, logično, kupio je svoju prvu akustaru i prvu električnu gitaru. Bile su drešine, ali to nije smetalo ovom Ircu da se predano posveti razvoju svog talenta.

Sa petnaest godina već je postao ozbiljan muzičar. Pozvan je da tezgari širom Irske, što je značilo – može da se cirka, a da keva ne kenja dok se baulja po kujni pijan, da se u dalekom gradu, u kom se svira sad i nikad više – pojebe nešto debelo (s malim sisama, najgori kombo) za šta niko neće saznati i naravno, da se vremenom skupi kinta za normalnu gitaru.

Ta normalna gitara je bila Fender Stratocater iz 1961. godine i ostala je sa Rorijem do njegovog kraja. Rori je otišao prerano, jer je prerano počeo da sjebava svoj organizam kombinacijom viskija i tableta za umirenje bolova. Kombinacija koja mu je razorila jetru je došla Roriju glave u 47. godini života.
Posle prvih uspeha i tezgi, Rori je zbog svog enormnog muzičkog talenta lako savladavao svaki instrument do kojeg bi došao i koje je sada mogao da priušti. Svirajući recimo sa svojom prvom autorskom grupom – Taste, nije bio redak slučaj da usred nekog džezi džemovanja, Rori zbaci gitaru sa sebe i opegla neku improvizaciju recimo na – saksu. Srećom, to je sve ostalo zabeleženo te danas možemo u tome uživati na youtube-u.

Hitovi poput „Tatoo’d lady“, „A million miles away“, „Bad penny“, „Philby“ ili balade poput „I fall apart“, „For the last time“ samo su vrh ledenog brega hitova ovog boga gitare, međutim, iz nepozantih razloga u našim krajevima Rori je totalno zaboravljen i skoro slabo ispraćen.

Samo pravi poznavaoci rok muzike susreli su se Galagerom. Ostalima je nekako promakao između Džimija Pejdža, Hendriksa, Kleptona, Dvejna Almana i drugih na koje su se sekli i čije su lick-ove bezmudo i besomučno svirali u svojim sobama. U Grčkoj je recimo proglašen za božanstvo! Za najvišeg boga gitare! I danas se pamte njegovi nastupi, energija, virtuoznost. A ne smemo zaboraviti da je i Klepton svojevremeno bio zarobljen od strane jednog grčkog mafijaša koji je imao svoju kafanu i skupio ljude da tezgare u njoj, kao i širom Grčke (tako da se ne može reći da nisu imali priliku jednako da slušaju i dobrano uporede jednog i drugog). Klepton je iz Grčke pobegao glavom bez obzira, u strahu za život, ostavivši svoju gitaru i pojačalo, dok je Rori bio bolje sreće – da odande ode kao nedodirljivo božanstvo.

Kod nas – samo oni koju su bili gladni roka, bluza, samo su oni i došli do Rorija. Na zapadu je sasvim druga priča. Zapravo – Rori je bio idol legendama poput Sleša, Džonija Mara iz Smitsa, Gersu iz Mejdena, Geriju Muru, Bonamasi… Taj spisak je beskonačno dug, tako da nema svrhe nabrajati.
Rorijeva gitara se od natopljenog znoja koji se s Rorija slivao iz večeri u veče vremenom potpuno ogluila, do golog drveta. Da jedete kafetin svako veče, a ne sve ono što je Rori žvakao uz viski i vama bi krv i znoj postali kiseli. Znoj je pojeo svu boju i lak sa tela i vrata gitare. Nagrižena i izubijana, danas je jedan od najpoželjnijih objekata u svetu gitarskog kolekcionarstva. Fender je u svom Custom Shop-u iskoristio taj momenat i napravio repliku njegovog Strat-a ne bi li je uvaljivao pajserima za 5, 6 soma dolara. Uspešan posao, jer ko god ne zna da svira, on pokupuje najskuplju opremu da bi zvučao bolje, umesto da vežba ili ako nema talenta, da bude iskren prema sebi i batali.

Kao klinac, prvi put sam video snimak Rorijevog nastupa iz 1975. (live at Montreux). Neko je zaboravio tu video kasetu na lokalnom terenu za basket (zaboravio je taj i više, ali u raspodeli plena meni je zapala kaseta koju niko nije hteo), i s obzirom na naslov glavne numere – “Tattoo’d Lady”, koja je bila ispisana na omotu, misleći da je u pitanju neki pornić otrčao sam kući polu-ukrućenog kurca otpozdravljajući komšiluk usput.

Umesto istetovirane kurave, bio je to seks druge vrste, energičan gitarski nastup. Otrčao sam do tavana da prekopam kroz stotinu kaseta i ploča ima li šta još od gospodina Rorija Galagera i na svoju sreću bilo je podosta materijala.

Osetio sam se kao da mi je u rok ili bluz azbuci falilo neko od najfrekventnijih slova, te sam nepismeno do tada bauljao svetom električne gitare. Da nisam imao prilike da slušam uvod uživo izvođene Milion miles away, ne bih kasnije ni znao da je to lopnuo i iskoristio za solo Gilmo(u)r u jednom od najvećih hitova Pink Floyd-a.

Zaključak, ako niste čuli za čoveka, nije razlog da sada ne čujete čoveka. Naravno, ukusi se razlikuju, prevazilaze, a dolazi i do regresije u nekim slučajevima (kao u slučaju Dareta iz osnovne, koji danas seče vene na „Brzija“ (Brzog) i priljubljuje fotku Nataše Bekvalac na muda i perineum, a nekad je šestarom urezivao sebi na kapke – Metallica (tj. Mettalica, jer je tako pogrešno bilo ispisano na bugarskoj kaseti)), no to nije razlog da ne odvojite uho za ovog vrsnog gitaristu. Nisu svi dani za svaku vrstu muzike, ali nekad će da legne.

Tekst poslao čitalac Frušante. Pošalji ga i ti na naš fan pejdž i obogati se.