Bitan je kraj

– De si, Liče iz kraja.

– E de si, Liče koji je zapalio iz kraja. Samo da znaš, ja više nisam Lik iz kraja, jer kad krenu dvadesete ovako da beže možeš realno da budeš samo Klošar iz kraja. Ali nemoj tako da me zoveš, jer iako slutim to ipak i dalje mislim da sam tru jer kad ovako u kasno leto izađem da prošetam do igrališta sve me sunce ogrije, asfalt se malo zaprži a mene zvekne hormon sreće pa mislim da je baš carski provesti u kraju svih 7 dana vikenda koje moj životni stil garantuje.

– Šta?

– Kažem, mnogo volim da se promuvam po kraju još uvek i da mislim da sam do jaja. Setim se kako je bilo pre 15 godina, skontam da je bilo isto – samo sam imao više obaveza realno – i bude mi bezrazložno drago. Pozdravim klince tu na igralištu, odradim koji zgib sa njima, doduše manje nego oni jer me vuče malo ovaj abdominalni teret, malo posedimo, razmenimo par beznačajnih reči i forica i onda budem ponosan što sam tolko gotivan predstavnik stare garde, pokušavajući da ne mislim na to da sam prestar da budem car što blejim u kraju i lagano postajem klošar.

– Ali i dalje nećeš da te zovem Klošar iz kraja?

– Ne, jer se ovo što ti pričam kod mene odvija na nekom podsvesnom metanivou, to ti je kao kad bi titlovao film pa u njega ubacio puno više nego što ima u samom filmu, tipa kad ona kudrava iz Seksa i grada kaže “Život me ne voli”, ti dodaš još “jer sam glupa kurva” i sad to ima smisla i ti znaš celu priču ali ona konjasta na ekranu o tome realno nema pojma.

– Šta brate?

– A ništa jebo te otac glupi, ajde sedi otvori pivo.

– Aha, pa ajde.

– Otkud ti? Šta ne valja?

– Kako znaš da ne valja?

– Lepo matori, ovde dolaze samo ljudi u nevolji. Kad se zadnji put neko vratio da bleji u kraju jer mu je do jaja? To ti je kao da na sajmu keksa jedeš Petit ili na sajmu kulena odeš u wc i grickaš ono sapunče iz pisoara.

– A dobro, nije baš tako…

– Šta je? Problemi kotkuće? Savka se iznervirala jer stavljaš zelene peškire na gornju policu, a svi znamo da na gornjoj polici stoje isključivo krpe sa cvetnim dezenom?

– Pa jest malo to, ali mislim nije samo to…

– Posao, a? Gazda provalio da se “značajno preduzetničko iskustvo” svodi na šverc lizalica i preprodaju herbarijuma u osnovnoj, a da “odlično poznavanje nemačkog” znači da umeš da nabrojiš zadnju liniju Menhengladbaha?

– A i to jebiga.

– A dobro, ajde šta sad. Aj sad kad si već tu, živeo *kuc*. Oš duvanja malo?

– Ma jok, prestao sam zbog posla otkad sam šefu navaren rekao “majka vam je vrlo ljubazna”.

– Pa to i nije baš nešto neprikladno.

– Jeste ako mu to kažeš za ženu.

– E jebiga šteta, ja mislio da nam nabaviš nešto jbg, ja em sam bankrotiran ko žirant grčkog prosvetnog radnika em su se i dileri po kraju već uozbiljili, niko živi više ne diluje. Eno Stevu Malverzaciju sam video neki dan prodaje kinesku veziju Kirbija, Kibiribi se zove, ma znaš kakva mašina da se usereš, a Žile Cigan juri impozantnu karijeru brisača čaša na nekoj benzinskoj pumpi kod rumunske granice.

– Pa dobro, moraju ljudi, misle na porodice…

– Koje bre porodice? Steva? Samo ako se Kibiribi uda za njega zbog papira. A mislim i što da ne, lep je to usisivač.

– A nemoj tako, ima Žile ženu i klinca.

– Pa dobro, imao sam i ja kornjaču, i šta sad.

– E jebiga sad, nije to baš isto.

– Kako nije, ja hranio kornjaču, pevao joj Žubor voda žuborila, menjao pelene, vodio u bioskop da gleda Gravitaciju, mislim glup film al šta zna kornjača.

– Menjao si kornjači pelene?

– Ma, mislim… nema veze. Nije to ni važno, nego jel ti stvarno misliš da ja i oni nismo isti? Da ja i ti nismo isti?

– Pa i nismo.

– Kako nismo? Jesam ja sedeo ovde otkako su svi otišli, spurnjačio fabriku cigara i pisao knjigu “450 načina da oljuštiš etiketu sa piva”? Evo tu je nacrt *maše umašćenim notesom iz koga ispadaju stranice*. A jesi se ti poženio, zaposlio i natako halogenke na stojadina? I jesmo sad na kraju obojica ovde, sedimo na stepenicama, psujemo državu i filujemo bešike?

– Jesmo. Ali znaš, nije stvar u tome kako se nešto završi, rezultat je kurac, sam kraj nije bitan, bitan je proces, bitno je kako je došlo do toga. Na primer, ako te neko izbode nije isto dal te izbo nekom nožekanjom dok si branio trudnicu ili keramičkom vevericom jer si mu uvredio hrčka.

– Ma nije jebote, kakav proces, to je sve prevara jedna, sve promene su prevara. Kažu da se i čovek formira tu do četvrte godine i ostaje takav ceo život, što mi doduše i nije potpuno jasno jer ja sam s četri godine pravio skulpture od slinaca, davao im imena i onda ih puštao da se trkaju niz dasku za peglanje, a to realno ne radim već 2-3 godine. Al tako kažu, znaju oni kontam. Teško se menjaju stvari jebiga, tako to ide. I onda ispadne da si na kraju upravo tamo odakle si i krenuo. Evo ti i ova svetiljka na primer, ovo je ista svetiljka kao i pre 15 godina kad smo ovde igrali 10-9 u bulje i krali daske s gradilišta da izgradimo hram Govedarici. Isto svetlo svetli, a ja i ti već matori magarci.

– Pa i nije baš, menjali su sijalicu trista puta u međuvremenu matori.

– Ma ne, jeb… šta si peder takav šta mi sabotiraš poentu.

– Pa šta sad, tako je jebiga.

– Ne, ne kontaš. To ti je isto kao onaj Grk brod što je imao.

– Onazis?

– Kakav Onanis jebem ti mater, mitologija, pa gledaš li ti ikad one šljašteće emisije na Historiju prepune poluinformacija, nategnutih tvrdnji i preterano pojednostavljenih instant teorija? Onaj bre Grk što mu se kao pokvari valjda jedan deo broda pa ga zameni pa onda drugi pa ga zameni i onda kad mu na kraju zameniš sve delove pitanje je dal je taj brod isti il nije?

– Pa nije. Samo izgleda isto al nije isti.

– Pa kako nije jebo mam… Znači sve mu isto, i registracija i natpis mu onaj ostao isti, kako nije isti? Ako nije isti, jel bi išao da opet platiš onaj porez za brodove što se plaća? Bi kurac, ti nisi hteo da uletiš ni 5 dinara za Gricko, bude uvek “nemam to mi je za pogačicu s čvarcima sutra pre solfeđa da podmažem grlo” A JA ZNAM DA NEMAŠ SOLFEĐO UTORKOM AL ĆUTIM ETO KAKAV ORTAK SEDI S TOBOM.

– Ma kakve veze sad ima to s bilo čim?

– Ima tako što si ti kao taj brod, osim što mislim nisi brod. Zamenjuješ delove, al razlike nema nikakve.

– Ne kontam.

– Jel sad blejiš sa ženom a ne sa ekipom? Gledate onog što šapće kerovima i psujete mu mater debilsku?

– Da.

– Jel radiš poso za 20 iljada a ne gudru za 500?

– Da.

– Jesi odustao od diadora treše i sad nosiš patikocipele i lanenu košulju ko da sviraš sintisajzer na brucošijadi?

– Ej alo ovo je vrh šulja.

– Hahah, da. Jesi pre mislio da je komšija Miodrag šupak jer nas je gađao petardama s prozora kad se deremo a sad misliš da ti je šef šupak?

– Jest.

– Eto vidiš, zamenio si delove. A jesi zadovoljniji nego što si bio?

– A ono…

– Nisi. Jel i dalje ustreptiš svaki put kad konobarica ne vrati 9 dinara?

– Pa, jebiga, da.

– Jel i dalje kući sedneš i rifrešuješ desktop pola sata dok čekaš da počne prva tekma s tiketa?

– Valjda.

– Jel i dalje sipaš za 300?

– Pa uglavnom, al to je jer sam uglavnom tu po gradu, pa onda kad zatr…

– Znači ti vozikaš isti onaj brod ko pre 5 godina samo si ga malo osvežio i ti novi delovi su ti malo nalakiraniji? Al on i dalje brekće, mrmori i raspada se a ne može baš daleko ni da stigne s tih 300 kinti što mu sipaš?

– Tako nekako.

– Pa jesmo ja i ti onda isti?

– Nismo jebiga, ja sam ipak menjao delove.

– Jesi, al si ih zamenio jednako starim i lošim delovima. Ili pogrešnim delovima. Ko kad umesto sjebanog motora od juga staviš Palminu glavu – svakako je zabavnije a i popuniće prostor pod haubom, al juga i dalje sigurno nećeš isterati s parkinga. To je bitno, bitan je rezultat, kako se sve završi. Bitan je kraj.

– A ono… nije to isto i dalje. Ja se trudim, burazeru.

– O jebote kolko mašiš poentu uporno. Ništa, drž pivo još jedno. Al matori kad popijemo 10 komada pa se budemo kotrljali po trotoaru, igrali fudbal s flašom i povraćali prolaznicima u torbe, e onda ću da te pitam dal smo isti. Posle 10 piva poenta se ne promašuje. Živeo. *kuc*

– Živeo, jebiga.