KLF: najznačajniji projekat u istoriji pop muzike

U redu, svi lezite na pod i samo mirno.

Večeras u Areni nastupaju Snow, C&C Music Factory, La Bouche, Snap, Ace of Base i tako još par (uglavnom loše i s nedostajućim delovima) animiranih leševa zaostalih sa krvavih plesnih podijuma i top lista devedesetih. Ipak, jedna rupa u tom nekad-mega-zvezdanom lajnapu je bolno očigledna svakome ko je uživo pratio te top liste.

Nema kraljeva. Nema profesora. Nema benda koji je došao, naštancao nisku bisernih broj 1 hitova samo da bi sve frljnuo u svinjac i nestao samouništavajući se kao vanzemaljski brod koji je skapirao da se masno zajebao što je došao na planetu majmuna. Ukratko, nema KLF-a.

I neće ga ni biti, jer KLF nije više moguć, kao što više nije moguća Amerika koja suvereno vlada svetom, kao što nije moguće da se ponovo snime Srećni Ljudi. Nema nazad, samo napred u neizvesnost i ne jebote ne vraćaju se devedesete i neće se vratiti pa da se svakog vikenda Arena napuni sve do druge galerije znojavim masama nostalgičara u kapa trenerkama dok brut mešan s malicijom pravi toksični oblak nad Novim Beogradom. Majke mi, da sam dobio po jednu lego kocku svaki put kad sam u poslednjih par godina čuo ili pročitao „vraćaju se devedesete“ do sada bih mogao da izgradim lajfsajz maketu Beograda na vodi i da mi pretekne dovoljno za kuću gotivniju nego što je napravio onaj gik iz Top Gira.

Kada bi se stvarno vratile devedesete, to bi bilo do jaja jer bismo makar imali neke ideološke reference koje su konkretizovane, manifestovane u globalnoj i lokalnoj politici pa bi više ljudi znalo gde da se okrene i zapuca ka neprijatelju, i to ne muzičkom ili supkulturnom, jer sve muzike i sve supkulture su validne na neki način, nego ka onom jedinom, klasnom. Ali kako sad stvari stoje, oko nas je gomila voštanih figura koje se, kad zagrebeš, otkrivaju kao amorfne mase što postoje samo da usisaju što više tvari u svoju narastajuću bezobličnost i besmisao. Jer njihova svrha postojanja se svodi samo na što više, što brže, uvijaju to u oblandu pragmatičnosti, zovu to „srednji put”, „normalnost“, prodaju nam lepo upakovano sve što već imamo i što nam ne treba, sve što je obično i dosadno, jer to je ono što želi „pristojan svet“ , to je ona bahata banalnost mediokriteta koja otvara prostor populistima i omogućava im da narastu i nagoje se kao vampirske krmače. Ne samo da pokradu materijalno, nego i da zatru duhovno.

I zato je danas, više nego ikada ranije, muzika alat u službi Mašine, one iste o kojoj su pevali Flojdi, protiv koje Morelo i De la Roša rejdžuju, o kojoj je pisao Grant Morison nazivajući je Spoljnom Crkvom i koju su svesno probali da subvertiraju i garažni rokeri i pankeri i reperi. Jer u pop muzici danas ima para više nego ikada ranije, jer je neposrednije povezana s publikom više nego ikada ranije – putem svedostupnosti jućuba i snagom samo još jednog klika, kao i zahvaljujući činjenici da se sada najviše para zarađuje lajv nastupima.

A u jednom blještavom trenutku pre 20 godina to nije bilo tako. I za par blještavih trenutaka je delovalo da će se zauvek promeniti, jer sistem je prezupčio, u stvari, aktivno je prezupčen od strane dva čoveka pod imenom KLF (u stvari The KLF, ali me mrzi da to pišem u celom tekstu).

KLF stvari su bile kidalice s kojima nema rasprave, producirane, inženjerisane s mašinski genijalnom preciznošću, tako da bukvalno pogode sve prave note, uzimajući postojeće sastojke sa svih strana, stvarajući prvu pravu globalnu muzičku magiju sinkretičkim ritualom ispisanim kroz note i bitove. Tuvanci. Motorhed i Hendriks. Glen Hjudžz. Crkveni korali. Kantri pevanje Temi Vajnet. Saharinske melodije Petjule Klark i ABBA. Afrika Bambaata brejkbit. Pulsirajući pumpajući esid haus bit. Tribalni bit. Slojevi sačinjeni od referenci, remiksa i čiste krađe koji na najprostiji način, kroz muziku, taj najapstraktniji i samim tim najneposredniji oblik umetnosti, pokazuju šta je tačno postmodernizam – a u velikoj meri i zašto je performans sasvim validna umetnička kategorija.

Marina Abramovič je najuspešnija umetnica performansa na svetu zato što je uspela da tim svojim načinom izražaja dotakne suštinu umetnosti, makar jednu od njenih suština – da kod „konzumenta“, gledaoca, stvori osećaj saučesništva u delu, podstičući ga na interpretaciju i samim tim na promišljanje sebe i definišućih parametara sopstvenog postojanja. Marina u tim trenucima daje celu sebe, pretvara svoje telo i um u umetnost i sve je to stravica, ali mora ovde biti rečeno da to sve nije ni osamnaesti deo performansa koji je KLF priredio celim svojim postojanjem i siguran sam da ona to dobro zna dok sebi noću pušta Last Train to Transcentral i preti pesnicom u prazno k nebesima.

Performans zvani KLF počinje ovako: Bil Dramond i Džimi Kouti se sreću u WEA diskografskoj kući gde je Dramond menadžer Koutijevom bendu. Dva minuta kasnije se kapiraju kao dva brata, zahvaljujući pre svega činjenici da su obojica luđi od memoara Đanija Ćurčića, ali u velikoj meri i zbog zajedničke opsednutosti knjigom Illuminatus! Roberta Šija i Roberta A. Vilsona, jednom od onih knjiga koja već decenijama pluta tik ispod mejnstrima, u jatu sa mutantima kao što su Vilijam Barouz ili Filip K. Dik, knjigama koje izazivaj taj neponovljivi osećaj inicijacije, tajnog bratstva, među svima koji ih pročitaju i koji se prepoznaju međusobno.

Illuminatus! je delo koje u najmanju ruku zaslužuje poseban tekst ili 700, jer u tih 700 strana je nabijeno materijala i ideja za otprilike 700 knjiga, ali za sada ćemo se zadržati na jako surovoj redukciji i reći da svojom formom i sadržinom predstavlja principe diskordijanizma, ideje haosa kao pozitivne sile oličene u boginji Eris, kao pokretaču i suštini života kakav jedino vredi živeti – ispunjenog uživanjem, neobaveznog, ukratko, lagodnog – sve to umotano u roman o teoriji zavere u kojoj se vrte stotine likova upletenih u sled događaja koji može da se prati samo na psilocibinu. Illuminatus! je i parabola i paradoks – knjiga koja daje odgovore na najvažnija pitanja istovremeno uspevajući da bude kolosalna sprdnja koja ne kaže ništa.

Dramond i Kouti su primili transmisiju Illuminatusa! i čuli zov Eris, čije reči su pružile novi smisao i oblik njihovim razuđenim idejama i razakanim mozgovima. Koristeći svoje eklektično poznavanje muzike, krenuli su da eksperimentišu sa svime novime što čuju i što im se svidi, sa prostom idejom da potkopaju simboličke temelje pop industrije. Nazvali su se Justified Ancients of Mu Mu, prema pravom tajnom imenu Iluminata (bar kako se tvrdi u knjizi) i snimili su hip-hop album. 1987. U sred Engleske. I nazvali ga What the Fuck is Going On.

Radili su na kompjuterima i semplerima, sa ritam mašinama, repovali i stihovima jebali majku milosnu majčici Britaniji dok su krađom semplova sa svih strana jebali majku industriji i zaštiti autorskih prava. Kada im je sud naredio da unište sve neprodate kopije albuma (tužili su ih ABBA-ini advokati) otišli su u Stokholm da probaju ko ljudi da se dogovore sa Švedima, ali su ih ovi iskulirali, pa su Dramond i Kouti spalili deo ploča, a deo bacili u Severno more i okrenuli se pravljenju tehno mjuze bez bubnjeva, za afterparti čil. Tako su se nonšalantno prešaltali sa pionira sempla u rodonačelnike ambijentale, trens hausa i esid hausa, koji su svi praktično potekli iz Koutijevih DJ sesija sa Aleksom Patersonom (The Orb) i Polom Oukenfoldom.

Sledeći korak je morao da bude daleko konkretniji, iskreniji, i pošto je reč o najfejkerskijoj industriji na svetu, potpuno isfejkovan. Prenoseći u stvarnost, na metaforičkom nivou, osnovni zaplet Illuminatusa! u kome se grupa diskordijanaca infiltrira među Justified Ancients of Mu Mu da bi ih srušila iznutra, Dramond i Kouti su rešili da se infiltriraju u muzičku industriju pravo na vrh, tako što će da naprave hit koji će stići do prvog mesta britanske top liste. Uzeli su tri poznate melodije, između ostalih temu iz Dr. Who serije, smiksali ih u jednu i dali publici da ždere ono što najviše voli: ono što poznaje. Nazvali su se Timelords i izdali idiotski novelti singl, koji je uredno par nedelja kasnije stigao do prvog mesta britanske top liste.

Kouti i Dramond su toliko obrnuli igricu da su napisali knjigu o tome kako napraviti hit, u kojoj su se doduše ogradili da će ona postati prevaziđena već za par godina, mada je u tom trenutku provereno radila (a ima i ti neki Edelweiss i Scooter koji su prodali milione albuma bukvalno primenjujući tu formulu – doduše raspali Scooter očigledno vlaži na KLF, jer ih je i direktno semplovao svaki čas). Postoji video snimak u kome njih dvojica polusmoreno pregledaju ploče i bukvalno kažu „sad ćemo da napravimo naš sledeći broj 1 hit“ pa odaberu jednu da skinu bit sa nje. Možda će vam rezultat tog malog poduhvata biti poznat.

I onda se zarolalo. 1991. i 1992. KLF su bili fabrika hitova koji su cepali densflorove klubova od Detroita do Jokohame i dominirali top listama tadašnjeg Euro MTV-a i UK Top 40-a. Tako sam i ja čuo za njih, kad je praktično ceo svet čuo za njih. KLF je za mene nepatvoreni zvuk devedesetih, ono najbolje što je proizvela muzika te ere, iako sam tada slušao grandž, hardkor, ist koust rep, Sepulturu i Slejer, jer jebiga, Sepultura i Slejer. Ali čak i tada, okružen neugasivim plamenom zapaljenog dizela, kada je moja tinejdžerska potreba za kontrakulturnim identitetom bila jača od želje za dobrim zezanjem i tako najlakše oličena u muzičkom izboru koji je govorio da si andergraund, da si šatro ono što bi rok trebalo da predstavlja, da nisi mejnstrim, kada je pomeranje dupeta na bilo kakav dens bit bio razlog da te većina izopšti iz koterije KST-a i Akademije u ravni sa slemovanjem uz Judge ili šutku uz Bauhaus, ta tri magična slova grunuta nebeskim crnačkim ženskim glasom na početku spota su ipak bila razlog da se pojača MTV do daske.

Jer čak i meni u tim glupim godinama je bilo jasno da tu ima nešto više. Skapirao sam tačno šta je to tek jedno petnaest godina kasnije, kad sam pročitao Illuminatus! trilogiju. Odeveni u kultističke odore, ne pokazujući lica, okruženi ikonografijom diskordijanizma, KLF su bili subliminalna poruka ubačena pravo u zenicu zveri u koju svi hipnotisano gledamo. Reči su im bile lupetanje koje je zapravo imalo smisao, muzika im je bila mešpajz stvari koje niko normalan ne bi stavio u isto uvo, i stalno su ponavljali iste teme i motive, ali je to zvučalo kao čista dionizijska energija zabave i nepatvorene gotive bez ijedne pogrešne note, koju stvarno možeš da slušaš zauvek.

I onda, na vrhuncu slave, kao dobitnici BRIT nagrade za najbolji sastav 1992, KLF su pokazali da su mnogo više od nekog sastava – da su pravi situacionistički kolektiv koji spaja diskordijanstvo i specifično radikalni marksizam Gi Debora. Prigrlivši spektakl da bi ga raščinili i ispišali se po njemu, Dramond i Kouti su na dodeli nagrada izveli verziju svog monster hit singla 3 A.M. Eternal sa grajndkor bendom Extreme Noise Terror, na zapanjenje i topljenje faca i ušiju prisutnog muzičkog establišmenta. Dramond je na kraju pucao mašinkom (s ćorcima) u okupljene. Na kraju terora objavljeno je da je KLF napustio muzičku industriju, u stilu Elvisovih odjava, a iza njih je ostala samo mrtva ovca na ulazu u salu.