Pesme iz zavetnog kovčega: Izgubljena poezija Gibe Antića
Kao što je poznato, svaki čovek na svetu ima svog brata blizanca, osim onih koji ga nemaju što je vrlo raširena pojava kod ljudi uopšte. Naš poznati pesnik Miroslav Mika Antić nije taj čovek. On je u svoje vreme sastavio dosta lepih fejsbuk statusa za žene i one koji se tako osećaju i tako zasejao mnogu vremensku liniju čarima poezije, baš kao što vredni banatski ratar iz Doboja zaseje kuruza, ode na Dugino poselo pa čini ožeži-ožeži. U isto vreme, ozbiljnom književnošću je harao njegov brat blizanac od rođenog čiče, Dragutin – Giba Antić.
Dok se Mika bavio komercijalom, bario brucoškinje uz gitaru i meku ljutu te sa pokojnim Preletom po Bulbulderu šutirao martinkama provincijalce i ostale Čačane, Giba je noći provodio u znoju lica svog izgarajući u plamu mašte i poezije nad kojom je kritika lučila bidone firnajza. Eli Finci ga je zvao svojim duhovnim kopiletom, Velibor Gligorić je afirmativno gicao obrvama, jedan otrovan Kišov epigram upućen Draganu Jeremiću nakon koga se ovaj ubio kanapom za balirku inspirisao je upravo on, poslovično arogantni Marko Ristić nije podrigivao u njegovom društvu, a Mihiz ga je čak zvao na slavu iako je po veroispovesti bio makedonski Bošnjak.
Kulturna čaršija ga je obožavala, ali kao zvezda padalica, mladi Orfej dvadesetog veka zgasnuo je pod točkovima INA-ine cisterne kod Čoke, što je pobudilo sumnje u već ionako načetoj višenacionalnoj federaciji. Mladi Giba – zovimo ga prosto Gibson – smetao je određenim krugovima u Zagrebu oko Esplanade, HNK-a i Krleže, nisu voleli našeg Gibelina što je i on sam znao, pa je ispevao proročke stihove U ribara mokre gaće / a u gaće riba skače kojima je nagovestio skori raspad Jugoslavije. Ogorčena zbog prerane smrti našeg mladog Gibanice, Bela Krleža je kao Srpkinja iz protesta umrla, pa se Krleža od tuge prejeo đuveča i umro, čime je naneta nenadoknadiva šteta hrvatskoj književnosti, te smo im samim tim šuknuli najstrašnije, dakle prc ujaci.
Nakon Gipčetove smrti, po njemu je nazvano pedeset književnih nagrada, od toga četiri Nobelove, jedna za čitalačku značku i jedna opštine Aleksinac, kao i mnoge osnovne i srednje škole i pamučni kombinat u Bosilegradu. Evo nekoliko stihova kojima otimamo zaboravljeno od memorije.
Kupi čizme
od sedam milja
i počni put
od hiljadu milja
strojevim korakom
do Mošorina
samo požuri,
digla mi se kurčina.
Ja volem tamburu,
ti pilaš fosne,
šta ima veze
što si iz Bosne?
Diljem majskog vrta
Ljuljaju se lale
Ja se setan pitam
Što bi one svakom drugom dale
Osim meni
Nikako meni
Dođe mi da siđem s uma
Ona pleše na sred podijuma
A ja sam
ko odbačen bubreg
srce mi ko teg.
Plavi autobus
vozi na Klisu,
daj mi sisu!
Nedelja popodne,
supa i rindflajš,
u garavom sokaku
Nehru skida kaiš.
Porodično blago, Beban,
neko će bit jeban.
Izuj izuj cipelicu
Počuj počuj prepelicu
Ne misli na našu decu
Dok slivaju ti se po licu
Plavi pičurak,
obično nose,
neko na glavi,
neko na nosu,
a ja volijem moju malu bosu
kada joj šuknem
kroz picinu rosu!
Mala pravi kitnikez
A ja volim snikerz
Ja volim da teram kera
Mala voli da joj jako steram
Nađemo se mi nekako
Sve je lako
Kad si mlad.
Nađi me u januaru
Kod staroga spomenika
Odvedi me u kuću staru
Ispod patinom uramljenih slika
Da ti staramajci stopala mijem
Da ti đedu bradu sedu brijem
Da ti s ocem komovicu pijem
da ti bratu dojavu za Borusiju dam
Da ti sestru dok ti kao anđeo sniješ,
od kurca pocepam.
Dok sneg pada kroz granje gusto,
Negde iznad lipe Subotice,
Čeznem da ti bidim belo lice.
Prdnuo sam, možda se i usro.
Ti krnja srno, anđele načeti,
golube koji ne može da leti,
da li te sanjam baš tako celu,
ili se nadam tvoje senke delu,
ljubavi moja bez leve noge,
krkni još droge.
Većma je novembar,
suza suzu stiže,
hodi k meni bliže,
poštena mi je namera.
Eh što nisam
uložak sa krilcem,
da u tebe skliznem,
da mi vodiš babu na sladoled
posle dijalize.
Da mi vidiš kuću na tri sprata,
sagradio sam je negde kod Orlovata,
gde strina baštu striže
dok striko pušta Šankera
gde deda razvodnu kutiju liže
jer ima Alchajmera.
Nisam tvoja
mala letnja šema,
veruj mi, ovakvog baje nema,
pod nama se ceo grad lomi i uvija
hteo bi strašću da te izubijam
Malo J&B, malo Šardone
jer mala, kao odgovor ne prihvatam ‘ne’
Kako ti je ime, milo moje?
oči su ti veoma lepe boje,
a oblika si okruglog.
Kuća mi je ruglo,
ali voleo bih da je vidiš,
da u njoj sanak o polju maslačka usniš,
i da te jebem grubo.
Moja ljubav nema limita,
ali odavno niko me ne pita,
kako sam, šta radim,
kateter iz bešike silom vadim.
Opraštam ti ešerihiju,
polnih bolesti stihiju,
samo se vrati, u ljubavi vir,
na bobana da mi mažeš aciklovir
Voleo bih da te vidim,
kurac mi je mlad,
ja i ti idemo jedno uz drugo
ko Velja i krizni štab.
Opojan je smrad
tvojih pazuhova,
šašolji mi nozdrvu,
oh kako volim Novi Sad!
Može li čovek postati rob svoje patnje?!
Zavistan, u brlogu da sladostrasno čezne.
Jer to je ovih dana i moja bolest i moj lek,
moje spasenje i moja omča.
Pozdravljam te fanfarama, patnjo…
Pušila je kurac mom kumu.
Kosa boje šafrana,
oštar miris tamjana,
želim te celu,
kako misliš, neprikladno je
da te jebem na opelu?
Imam jednu tajnu
nemoj nikom reći,
kada god te vidim,
kurac mi je veći.
Devojčice u školi nešto stalno šapću,
ko bi im odoleo?
Plave, crne, braon, riđe
a ja, bećar, šta ću?
Uzmem pa im priđem –
mamu vam jebem kurve kako vas nije sramota da šapućete u društvu?
Danas sam te gledao
na šestome času
muzičar te jebao
žasu.
Uzmi me sa sobom, vodi me,
šapći mi na uvo ”plodi me”,
liži mi šlag iz pupka,
ignoriši one gromuljice
Znam da je sramota
kada kurac splasne
da to nije baš divota
u mojoj životnoj dobi.
Ali molim te,
jel možeš da ne držiš poster Zorana Lilića u sobi?
Jašem svoga vranca
prema Deliblatu
daj mi makar prkno
jebem li ti tatu.
Kad zamahneš plavom kosom,
smrači mi se svest,
zašto više ne dozvole
zakonom incest?
Pa šta ako sam malo tamniji?
zar ljubav može uništena biti,
time što su mi roditelji bliski rođaci,
i što krademo šine dok tama plete niti.
Reci ocu da me želiš,
ti njemu moraš da veliš,
da tu pušku skloni,
pa da se parimo ko mufloni.
Dozivam te dozivam,
uzalud ti mašem
dok ti cuke šetaš
s onim odlikašem.
Ne dolazi mi u komšiluk,
srce će mi pući kao stari čiviluk,
a i jebaću mu mamu ćoravu.
Preboleću i to
što se zoveš Borko,
i brke i pazuh
moja Crnogorko!
Napaljen ko tetreb,
snažno ti ga metnem,
rekla si da boli,
ja te nisam čuo,
jebiga
što si napanjila Draganu Mirković toliko.
Imam četri sestre
sve četiri jebem,
ženiti ih ne smem,
al drukčije bi bilo
da se zovem Šefket.
