Srbin u Americi (part I)
– Sorry to disturb you, Mr. Evans, but, we’ve got a situation in the Lazer-tag Arena. Yes, some kid stuck a popcorn up his nose again. Yes, I know it’s third time this month… No. I don’t know, maybe it’s some new meme. What’s a meme? Never mind.
Ok, to je telefonski poziv koji sam mislio da nikad neću da obavim. Da kao vodič u Amusment parku u Wisconsin Dells-u, objašnjavam Evansu, debelom menadžeru, da je neki mali retard hteo da ispadne važan pred drugarima. Kako je došlo do ovoga?
Mislim da je sve krenulo onog trenutka kad nam je prilikom dodele indeksa dekan Pravnog fakulteta nagovestio, doduše bojažljivo, da vežbe i predavanja nisu obavezna. Od tog trenutka, pa do treće godine, na kojoj sam zapeo, mislim da sam na predavanja otišao ukupno četiri puta. Bio sam apsolutno svuda, osim u tom amfiteatru. Klasični osumnjičeni: kafić, kladža, kafana, pivnice, klubovi. Pa onda kratkotrajan izlet u wing-chun treninge, prekinut kada mi je Zoki Surduličanin rasklatio donju desnu četvorku. Čak i par časova salse, zbog jedne Maje. Svuda sem tog prokletog amfiteatra, osim kad su ispiti, naravno. Davao sam ih, nije da nisam, magično i volšebno lovio budžete. Sve do treće godine, tog sparnog juna kada je Smiljko Paravina iz Naslednog rekao istorijsko ’’NE’’ mom dugotrajnom lađenju jaja. Samofinansiranje, najverovatnije. Još jedno leto bez mora. I život promenjen iz korena.
Osrednje sam domišljat, dovoljno da shvatim da ću tu diplomu dobiti jednog dana. Kad, tad, svi obnove ponekad.Moj način života je bio problem. Traženje od Mirka i Slavice 15 soma svakog meseca iako su im plate mizerija. Taj beskrajan niz izlazaka na brucošijade iako imam par sedih, praćenja NBA utakmica do 5 ujutru, bauljanja posle pijanke do prodavnice za Šveps, jer me samo on vadi. Shvatio sam da će vrlo brzo proleteti vreme, a ja ću biti mator, debeo, ćelav, nositi Kappa šuškavac i zelene patike i gunđati likovima iz kladže da mi ne gužvaju listu. Pa čak i da ne gledamo toliko daleko, celo leto ću provesti u ovom vašljivom gradu, odigrati par fudbala, smoriti se i piti pivo svako veče. Osim toga, opasniji sam po budžet mojih leti, prokleti bazeni nabili cene kao da smo u Kankunu, a i volim strana piva. Šta ću, avanturista po prirodi. U svakom slučaju, nešto se moralo menjati.
A promena je došla sasvim slučajno, kolega je pravio sedeljku na kome mi je rečeno da će biti ženskog sveta i dosta besplatne cirke. Planirao sam da igram na kartu ’’Pijem jer me smradina oborila, podaj mi se, meni misterioznom, lepotice iz Bojnika’’. Umesto studentkinja pojavilo se desetak random likova, a kao njihov predvonik, izvesni Cile. Cile, kog su spopadali jednim te istim pitanjem cele večeri ’’KAKVA JE AMERIKA, BAJO?’’. Cile, prototip alfa-mužjaka, ako tako nešto uopšte postoji, stamena prilika DIF-ovca za kog apsolutno znaš da je mrak skinuo još u osnovnoj na ekskurziji, proteklih šest meseci proveo je tako što je radio kao spasilac na bazenima tamo negde kod Vašingtona. Zli jezici su palacali da je koketirao sa šanerstvom, te da jeb’o gazdinu ženu pa ga ovaj šibao baštenskim crevom, slične gluposti. Sve to masi zaznojenih i pripitih pavijana nije bilo bitno. Divili smo se njegovom novom aparatu, te slike sa Rajonom Rondom, te gledao US-open, te kupio ovo, te doneo kući toliko i toliko para. I oduševljavali se. TO JE TO, MATORI, IDEM I JA, HIK, KAD ĆU AKO NE SAD VIDI ME KAKO SAM MLAD JEDNO SI TI A DRUGO SAM JAAA… Uostalom, šta je on bolji od mene, HIK, sposobniji sam sigurno četrdeset puta, engleski znam, HIK, super, još je nastavnica Sunčica u osnovnoj pričala da imam sjajan akcenat, znam past continuous tense, we were drinking gin, uuu, ne seri da ste kupili rum, DAVAJ.
Kad sam se probudio u svojoj sobi, glava je bila teža nego obično, pored kreveta je stajao žuti lavor a iz kujne se čulo kako cimer pristavlja kafu. Verni, odani cimer. Poverio sam mu se kako sam bio smešan sinoć, pričao svima kako ću da zapalim preko bare, JA BOGAT VI GOWNO spika cele večeri. Hah, ja! Lik koji u životu ništa nije završio, počevši od treninga basketa kao klinac do faksa, se hvalisao kako će 5 MESECI provesti u totalno drugoj zemlji. Bez kevinog ajvara. JOŠ SU NAS BOMBARDOVALI !
– A što da ne zapališ? Kul je Amerika, imaš one Work and Travel zajebancije, što da ne, evo vidi ove, Experience, preko njih je išao Cile i još šurnaest ljudi što ih znam.
Rečenica koju nisam očekivao da čujem od cimera, čoveka sa obe noge na zemlji, čoveka koji igra 1.10 kvotu ceo život. Čoveka koji poseduje jednu jedinu knjigu i to ’’Drugi kosovski boj’’ Milovana Drecuna. To sigurno ima neku težinu. Zagrlio sam ga najjače moguće, pa opet glavu zaronio u žuti lavor. IĆI ĆU, JEBIGA. Moram. Odnosno, NE MORAM, da svedemo loženje i balkansko busanje na minimum ali bi trebalo. Jer, postaću ogavni sredovečni lik iz kladionice neminovno. Samo, ovaj lik će imati sjajne priče o bambusanju meleskinja.
Narednih par nedelja proteklo je u blejanju po forumima, čitanju iskustava, kontaktiranju ljudi koji se bave ovom Amerikom. Kad sam ih pozvao, sve pet, ljubazni, sve mi objasnili, čak me I pitali kako se zovem i šza studiram, odmah mi bi sumnjivo… U stvari bilo mi je sumnjivo dok oni lično nisu krenuli da me mrače i da me spustaju u realnost, te ne očekuj ovo, te ne zanosi se s onim, ladno mi reče čovek da ću tamo bar pet puta da se zapitam: “a šta mi je ovo trebalo u životu”, recčnica koja mi je odzvanjala prvih petnest dana dok nisam shvatio gde sam. Pomenuše neku granicu poreza od 9500 soma – ej, devet i po soma larado, rođaci, JA TOLIKO NISAM VIDEO NA SLICI, GDE TREBA DA POTPIŠEM?
Nisam znao pre svega toga šta je obrazac DS-160, zvučalo mi je kao nešto iz predstave Mićka Ljubičića, ali znam da ako opet moram da popunjavam to govno da ću jednostavno da se odam dopu. Pa uplata zahteva za vizu u iznosu od 160 dolara. Sreća pa su ovi momci imali neku akciju popust 60% fazon za njihove troškove, a plus što mi se rođendan poklopio sa penzijama babe i dede, nakupilo se nekako. Nisam ostao imun na rečenice koje averidž Srbin izgovara kad traži vizu za neku zemlju : ’’Šta nam sve traže mamicu im, kao da smo stoka, nisam ja Osama, degenerici’’. Delimično, jer sam zaista zadrigli averidž, a delom iz straha da neću proći. Još jedno leto bez mora. Još jedno leto gde će biti opako teško da se nešto opali. Još jedno leto sa režimom buđenje u tri, pa internet do 4 ujutru. A onda, poziv iz agencije.
Na taj glavni razgovor sam išao prilično smiren, verovatno zato što sam već popio dva neka preostala piva iz frižidera, a možda i zbog toga što sam mislio da od cele te priče nema ništa. Problemi su nastali kada su počeli da me nude nekom sumnjivom rakijom i indijskim orasima. Ok, hoćete li da me napijete i vrbujete ili da mi prouzrokujete masivnu erekciju.
– Pa što ne piješ? Domaća je.
– Imam želudačnu kilu.
– Nisi to naveo ovde u dokumentima…
– Hehe, šalio sam se, ja to da ne pomislite da će alkohol da me spreči u obavljanju svakodnevnih zadataka koje postavlja život.
– Ma drugome ti to drugar. Nego, kako bi ocenio svoje socijalne veštine na skali od 1-10?
– Jedna jaka osmica. Pa evo, znamo se već dvadesetak minuta a već mi jedete iz (podrig) ruke.
JESAM LI JA TO JEBENO PODRIGNUO NA NAJVAŽNIJEM RAZGOVORU MOG DOSADAŠNJEG ŽIVOTA. FORTUNO, PLATI MI PIĆE PRE NEGO ŠTO ME OVAKO DOBRO POJEBEŠ. PODSETI ME DA OBUČEM PODVEZICE, USUDE. OK OK OK, PRIGUŠEN JE BIO.
– Šta znaš o Viskonsinu?
– Jel to ono Vesele sedamdesete?
– Uh… Nije tebi lako, druže. Uzmi ove papire, sve ti je objašnjeno. Ti popuni sve i ne zaboravi da naglasiš koju lokaciju bi hteo. E, sad, da li ćeš da je dobiješ, to je drugo pitanje.
Ma rođaci, meni je svaka lokacija dobra, sve je to Amerika, tako da sam stavio Wisconsin, uvek me zanimalo jebote šta se događ u tom Wisconsinu, jeste li provalili da nijedan film ni serija nisu smešteni tamo? Popunio sam šta treba, ispraznio glavu u sačekao da mi se jave. I brate, posle par nedelja, evo njih. Presuda: polazak sa Surčina 25. jula. Presedanje na Ataturk aerodromu (mamu im Otomansku, pa zar sve mora tako da se zove kod vas), pa let za Njujork. Konačna destinacija Wisconsin Dells. Profesija, vodič u Amusement parku.
Kad sam se ujutru probudio u svojoj sobi, glava je bila teža nego obično a pored kreveta je stajao žuti lavor. Sve je ukazivalo da je bilo neke žurke, ali se ničeg nisam sećao. Možda sam i jebao.
– NISI, dobacuje cimer dok kuva kafu.
– Nema veze, jebaću na obali Tihog okeana!
– Care, Wisconsin nije ni blizu Tihog Okena, malo si pomešao.
– Uh, Malo sam više pomešao… Vinjak… Štok… Votka… I šta je ova flaša, piše samo MILOJE 98?
Fast forvard dva meseca. Surčin, pardon, Nikola Tesla, ja i moj Simpsonite kofer. Matorcima sam eksplicitno rekao da ne dolaze, nisam mogao da me smaraju, ćale sa savetima tipa “uvek kurton i nikad crnkinju, tamo su sve trandže” a keva sa suzama i “jedi kašikom i ne bodi se drogom”. Ali imao sam pratnju – u sred priče eto ih iskusna braća iz agencije da provere jel sam po P.S-u. Taman sam hteo da nesuzdržim tešku suzu mužjačku na taj dirljivi gest, kad me postrojiše ko u vojsci.
– Gde ti je ds 2019? (E i meni je drago što vas vidim, ali otkud znam, možda DS do 2019. nestane skroz, u svakom slučaju ispod cenz…)
– Gde je set dokumentacije koji smo ti dali na instruktaži (A čekaj, bila je instruktaža?)
– Gde ti je pasoš? (Polako familijo, ne znam bre gde mi je glava, nego jel imate možda neki kafetin za brata, au jebote, jel ima to u Wisconsenu uopšte?)
Srećom, pasoš sam se setio da ponesem, a fala Toru i Kapetanu Americi, izgleda da sam se setio i da ispresavijam taj njihov ds2019 u njega. Ispratiše me tako na pasošku kontrolu, pa na terminal pa preko bare.
Kada je avion poleteo za trenutak mi je nedostajalo svega. I kevinog ajvara i zadimljene kladže. A najviše tog žutog lavora.
Tekst uredno platila ekipa Experience Work and Travel, plus nam odveli i Zapatu da ga ne gledamo godinu dana.
