Zaboravljeni docenti Jelen Super Lige

Ono što u poslednjih petnestak godina krasi fudbalsku scenu Srbije je svakako dovodjenje i pravljenje igrača ekstra klase, koji bi trebalo da svoje fudbalsko umeće prikazuju na borilištima od Subotice pa do Niša. Svakakvi nadimci tu padaju, Jović-Falkao, Žuka-Gatuzo, Basta-Nedved, i poput kamena oko vrata davljenika vuku te, možda u potencijalu i vrhunske fudblere, ka dnu. Naravno uz te nadimke imamo i top stručnjake, recimo ćelavog prepotentka Nikolića ili non-stop našibanog idiota Lalatovića koji ni majstorima fudbala poput Nebule Joksimovića ne bi uspeli da izvuku 1% talenta. Ipak, da tamno fudbalsko nebo Srbije može biti obasjano svetlošću, pokazuje činjenica da je tu i tamo na ovim livadama loptu pikao i poneki docent…

Blagoj Georgiev

Blagoj Georgiev poznatiji kao Blago Pires, fudbalskoj javnosti u Srbiji je predstavljen u sezoni 2006/7, kao pozajmljen igrač Slavije iz Sofije. Sećam se da je došao na pripreme poluspreman, i na jednom od mečeva uradio najprostiju biciklicu ala Mića Taksista iz Radničkog Žagubica što je kod navijača izazvalo ovacije uz opraštanje drevnog neprijateljstva “iako je bugarin, zna sa loptom.”

U principu, vi kada pogledate fizionomiju ovog čoveka, mislim da vam je jasno da je i ona bitno uticala na to da bude dobro prihvaćen od strane publike. Klasična glava iz kraja, koja pozajmi od ribe 300-400 eura jer ima neku šemu za vutru i posle kada nema da joj vrati, blokira je na fejzbuku.

Mogao je brat Blago da pokriva dosta pozicija u sredini, tipa oba krila, centralnog i ofanzivnog veznog, pa možda čak i polušpica. U Zvezdi nije zablistao, pružio je par solidnih partija i na dvadeset tekmi postigao 2 komada. Jebi ga, kapiram da je shvatio koliki je organizaciono-finansijski gigant Crvena Zvezda i samo se stopio sa sivilom.

Vikipedija kaže da je ekstra pobožan, a slika koja ide u prilog može ga čak i rangirati kao jednog od Isusovih ratnika.

Za reprezentaciju Bugarske je odigrao pedesetak tekmi, i nadavo se golova fudbalskim velikanima poput Srbije, Crne Gore, Malte i Kipra. Posle Zvezde odlazi u Duizburg, pa u Čečeniju i Amkar. Sada gine za boje Rubina iz Kazanja.

Simon Vukčević

Ubojita levica Partizana, Simon, je svakako jedna od glava koje su imale potencijal da igraju poput igrača nekog visokog srednjeg kalibra, poput recimo Kerika, ali su fudbalski bogovi njegovu sudbinu ipak odlučili da pošalju ka autstradi teške borbe od Portugala preko Ukrajine do Grčke. Simon je bio miljenik Grobara, kao što je manje više i svaki mladi igrač koji pokaže koliku-toliku želju ukombinovanu sa malo većim skilom.

Kakva je glava bio Simon, pokazuje ovaj fragment intervjua dat za jedan domaći list, objavljen 03.09.2009. godine:

Kako reaguje tvoja djevojka na toliki broj obožavateljki?
Sigurno joj nije svejedno, ali ima razumjevanja i sve više povjerenja u mene. Kada sam stigao iz Njemačke stalno mi je zvonio telefon, pa je ona poludila i bacila ga. Moji drugovi kad uzmu da mi čitaju imenik uvjek mogu naći nešto zanimljivo, haha. One đevojke koje hoće da se upoznaju sa mnom upisujem kao „Hoće ga plava 1“, „hoće ga crna“, „hoće ga Milica 2“, hoće ga i ova…

Otprilike, Simon je taj keršme džiber fazon furao na terenu, ali je za razliku od igrača tipa Nemanja Rnić, mogao da ga potkrepi određenim fudbalskim majstorstvom. Slobodnjak na ivici šesnaesterca ispred severa, derbi, pored lopte samo on. Sa juga se ori „daj gol Simone, Simone, Simone“ (grobarska kreativa). Elem, dal je lopta bila u mreži ili ne je nebitno, to je ono što bi svaki igrač mogao da poželi u svojoj karijeri…

Posle Partizana odlazi u Saturn gde se nije baš proslavio, a i trener Vladimir Vajs je za njega izjavio da „nema manire.“ Medju nama, mislim da Vladimir jede govna, video sam u Trokaderu jednom Simona, svim devojkama je kupovao one rakije u epruveti. U Sportingu doživljava renesansu, na sedamdeset sedam tekmi postiže trinaest golova. Odlazi u Blekburn, pa doživljava drugu fudbalsku mladost u Vojvodini. Sada je u Grčkoj, mislim da je otvorio neku folkoteku u Paraliji, boli ga kurac.

Branko Bošković

Ako si ciganin, ugledaš ime Branka Boškovića i u stomaku ti ne bude neka toplina, ne toplina kao kada popiješ litar step soka, nego ne znam, kad vidiš da je riba na koju si se do jaja ložio u osnovnoj sada sa nekim štrebdebilom, onda nisi pravi ciganin. Ona neka milina, nije to potpuna radost koja može da ode u euforiju, nego jednostavno eto, lepo ti je, zapalio bi pljugu. Da je sportska fortuna bila makar malo na njegovoj strani, Brane bi imao dosta veću karijeru nego Dejan Stanković, koliko god ga ja poštovao.
Iako je rođen u Bačkoj Topoli, počeo je svoju karijeru u slavnom Mogrenu, za koji je nastupao dve sezone. U decembru 1998-e, drims kam tru, pralazi u klub za koji navija od detnjstva, Crvenu Zvezdu. I tačno, možete da vidite da je on tip čoveka koji to ne govori radi reda, jer je eto dobio bolju ponudu. Pravi hardkor cigan u duši, onaj što je puštao „napred zvezdo, crvena zvezdo“ i zamišljao kako daje gol groblju.

Ako si vanserijski talenat u Srbiji, ok navijači te vole. Ako si vanserijski talenat, igraš više od godinu za klub, boriš se, gineš, navijači te baš vole. Ako si vanserijski talenat, igraš više od godinu za klub, boriš se, gineš, i daš gol na derbiju, ti si prijatelju legenda. Branko je to dočekao jednom prohladnog decembra, kada je u četvrtom minutu rutinskim pogotkom doneo Zvezdi prednost od 1-0.

Da ova priča ne dobije srećan nastavak pobrinula se uprava PSŽ-a, koja ga kupuje od stuba srpstva i onda drži na klupi pune tri godine. Zatim ga šalju pa pozajmicu u Troa, gde igra devetnaest utakmica i ne postiže nijedan gol. Sada igra za Rapid iz Beča, a i dalje je aktivan u repki.

Gojko Kačar

O fudbalskom talentu Gojka Kačara možda i najviše govori jutjub klip koj se zove Gojko Kačar – Next Kaka. Najskuplji igrač u istorji Voše prešao je u Hertu za tri miliona eura, i Bata Kan Kan je tada potpuno renovirao hotel i gardarober. Ono što najviše daje na kvalitetu ovom docentu fudbala je da potpuno jednako može da igra na pozicijama: štoper, zadnji vezni, centralni vezni, ofanzivni vezni, polušpic. Bukvalno u fudbalskoj Evropi u zadnjih dvadesetak godina, jako malo igrača može da se pohvali tolikom lepezom pozicija koje mogu da pokriju. Za razliku od mladog Rajkovića koji bi se možda i našao na ovom spisku da nije potpuni retard, Kačara su povrede spračile da ostvari karijeru, pa bar približnu kakvu sada ostvaruje Nemanja Matić u Čelziju. Od 2008-e pa naredne dve sezone igra u Herti i postaje poprilično omiljen medju navijačima. Na šezdeset četiri tekme postiže deset komada i tada su se za njega zainteresovali svi veći klubovi Evrope. Ipak pred kraj mandata u Herti, kreću da ga jebu povrede i u Hamburger prelazi već polu-polovan. Hamburg se odlučuje da ga stavi na poziciju gde igra odlično ali se i povređuje, a onda kreće klasična fudbalska nesreća kada i klub polako počinje da te zaboravlja i gomila igrače na tvojoj poziciji. Ipak, plata od 1.8 miliona eura godišnje ga ipak nekako gura u prvi plan i vraća nadu da će ovaj docent opet pokazati svoje veliko umeće.

Leo Lerinc

Godine 2001. igrači Crvene Zvezde su posle poraza tradicionalno krenuli ka severu da se zahvale navijačima. Krenuli su da bacaju svoje dresove u publiku, a tvrdo jezgro zvezdinih delija je dresove vratilo nazad uz transparent “Šta će nam vaši dresovi?”. Samo je jedan ostao na severu kao znak poštovanja za velikog ratnika i docenta fudbala.