O odgovornosti

Pre metar dana mi se zapušio odvod u lavabou. Kombinacija dlačurina i ko zna čega je uspešno odolevala svim narodskim (sirće, soda bikarbona…) i hemijski komercijalnim lekovima (to sve govno a košta ko kokain) pa je zaključan bio jasan – ponovo majstor Mića i njegova dugačka žica (no homo). Da jebiga, nije fora, i on se zove Mića kao i hiljade drugih majstora, i on je isti kao i ostale Miće: voli da popije, voli da pita kakve su komšinice i ima li koja za njega, užasno je neduhovit a trudi se ko Milošević Andrija, opanjkava kolege koji su ošljari dok je on doktor za mehaniku fluida i što je najbitnije – jako je jeftin. Međutim, Mića je kao i svaki Mića prokleto najneodgovornija osoba na svetu. Od prvog poziva do konačnog dolaska, promeni 11 termina, da 8 opravdanja i slaže 34 puta. Čak i sedam dana nakon što se smiluje da dođe, slaže da je ispred ulaza u zgradu iako se u pozadini čuje kasirka koja vraća kusur od unučeta baltik votke. Odgovornost, jebiga. Ono što ne stanuje na ovim prostorima, verovatno nikad i nije, a još verovatnije nikad i neće. Zbog nedostatka nje će svi dizginemo u vodu. I treba.

Odgovornost nije baš pojam koji se lako definiše jer se uglavnom odnosi na neki istranžirani deo integralnog korpusa pa tako imamo: kolektivnu, socijalnu, moralnu ili autoodgovornost, ali ona đuture kad se sve to ujedini definicija uglavnom  zvuči „pa to je ono kad moraš ono jer odgovaraš za ovo inače će se desiti ono drugo što ne želiš“. Klimavo, kao definicija broja ili vremena.

Ako bi me iko pitao da izaberem najbitniju osobinu koja čoveka čini čovekom, to bi bila odgovornost. Odgovorna osoba nije nužno osoba koju možeš da mažeš na hleb umesto abc sira. Tačnije, vrlo često to nije. Takva osoba ti neće dati u zajam pare ako zna da si u kurcu pa mu ih nećeš vratiti do ko zna kad, a vrlo često neće ni kriti razlog pa će umesto inhibiranog „a gde me baš sad nađe, do juče sam imao pune kofe para, sad moram kuću da pravim“ reći “brate, da se ne lažemo, ne dam ti jer si sirotinja“. Njemu se neće desiti da pare za struju pijan ostavi u ciganinovoj trubi u kafani Slomljena štikla moje bivše kurve, ali nikad neće ni kenjati u bunar iz kog mora da zahvati kofu vode. Da postoji odgovorni majstor Mića, on bi rekao „slušaj mali, danas ne mogu jer idem na dva mesta gde mogu da uzmem dosta veće pare, sutra je nedelja, a bog reko da se nedeljom odmara hehe, doći ću u ponedeljak”. I tako bi i bilo.

Jedan od najvećih psihologa Erih From kaže da u trenutku kad osetiš slobodu, na sebe si nabacio i breme odgovornosti, a to implicira da je radijus tvoje slobode veliki taman toliko da ne smanjuje radijus slobode nekog drugog. Premda je to osnovnoškolska matematika, shvatanje tih relacija u realnim okolnostima izgleda često nemoguće. Dovoljno je početi od roditelja koji žive u udžericama, serijski štancuju potomstvo i jebu mater držvi što su gladni i pocepani. Ili od onih drugih roditelja koji čin dolaska bebe na svet taguju kao “ostvarili smo se kao tata/mama” a onda ne mrdnu više kurcem i pitaju se kako je dete kog đavola počelo da gura pajdo u venu sa 16 ili, još gore, lepilo plakate za Dveri.

Osećaj odgovornosti ne može da dođe iz primordijalne supe; za razliku od mnogih stvari u životu koje dolaze igrom brojeva, njegova trajektorija je prilično determinisana i u društvima gde je ona puna prečica i skretanja, rezultati su masovno parkiranje na pešačkim prelazima, kučeća govna po trotoarima kvazielitnih beogradskih krajeva (čuvene dorćolske i vračarske nagazne mine), plastične kese na drveću, i jedan šalter koji radi a 200 ljudi koji čekaju da plate račune poslednjeg radnog dana. Kad na mikroplanovima obitavaju takvi “bole me bre kurac za druge” stavovi, na najvišim nivoima caruje crna rupa odgovornosti.

Zato mi nikad neće biti jasno što se kolektivno čudimo činjenici da ćeš ovde pre naći jednoroga koji štancuje govna u duginim bojama nego političara koji će stati iznad svoje greške i reći “jebiga, sjebo sam, kriv sam, izvinite, idem”. Nikad se to ovde neće desiti jer se elispoid moći okreće tako da pokazuje samo jednu stranu, kao Mesec, dok ona tamna strana gde stoji odgovornost kao protivteža iste te moći ne postoji. I ja sam stvarno ubeđen da se Gašić i Lončar apsolutno ne foliraju kad pričaju da ne osećaju odgovornost zbog smrti sedmoro sudržavljana. Oni su ušuškani u začaranom krugu blaženog neznanja i odgovornost posmatraju kao što krokodil gleda u šemu nuklearnog reaktora. To je bukvalno ono “ne znaš da ne znaš” i nemaš nikakav odnos prema tome.

A i ko bi im zamerio. Zamisli da kao ministar i prvi u hijerarhiji svoje grane moraš da budeš odgovoran jer si lobirao za postavljanje državnih sekretara, pa onda si odgovoran i za ljude koji su i oni postavili, pa i za one posle njih, pa i za one posle ovih što dolaze posle njih, pa sve tamo do onog poslednjeg činovnika kome je dužnost da dnevno triput oplajvazi štambilj po a4 hariji. E zamisli da on ne uradi svoj posao pa se lanac odgovornosti zadrma i dođe sve do tebe i prospe ti kafu. Psovao bi naglas, naravno. A zamisli tek kako se taj lanac zadrma kad neko pogine?

The price of greatness is responsibility.

Bogoljub Gagić Churchill