Golgota odlaska po hleb jednog podrumskog pacova
Jedna od stvari koje najviše prezirem u svom slabićkom životu kućne stenice jeste kada dođe vreme za narušavanje mog ustaljenog poretka, načina življenja u četri zida, narušavanje bitisanja u savršenoj harmoniji mraka, prašine, ludila, iliti – odlazak napolje. I među svim odlascima napolje, odlazak napolje koji mi je najmrskiji je upravo onaj odvratni, odurni, tegobni – odlazak u prodavnicu. Čak i nužne dnevne radinosti poput ručavanja i defekacije uznemiravaju hibernaciju mog mladog nihilističkog bića koje ponajviše želi, zgrčeno u fetusni položaj, plakati gorkim suzama silovane maloletnice. Kada dođe taj kobni trenutak u kome se neizostavno moram suočiti sa nemilosrdnom oštricom stvarnosti, potrebna je čitava psihološka, (a bogumi i fizička) priprema za kobno sučeljavanje sa spoljnim svetom.
Počnimo, pre svega, od fizičkih priprema. Pošto nisam (najmanje) šest dana promolio nos napolje, to je svakako značilo da se nisam ni kupao. Dakle, ne mirišem baš najprijatnije.
Aromu prirodnog „mužjačkog“ znoja maskira dah koji zaudara na sinoćnu sardinu, kosa mi je masna i to ću pokušati da zamaskiram tako što ću je očešljati (?) plastičnim češljem na koji se uhvatila prašina. Obući ću svakako drugu odeću, koja nema fleke od cvekle i paste za zube po sebi, ali takođe nije ni čista (jer ne ide da na znojno telo oblačim čistu odeću…ma koga zezam, ja NEMAM čistu odeću). Pošto više dana nisam izlazio napolje, ne znam kakvo je vreme, tj. kolika je temperatura (džaba guglam, pokazuje mi vedro u Miokusu, ali meni to ništa ne znači), te oblačim, razume se – dve majice, duks, jaknu, što više slojeva, sve preko prljave odeće, da bih izgledao što manje neprikladno i da bih što manje pravog sebe pokazao, razume se (dok moj smrad prodre do prodavačice kroz mojih sedam slojeva odeće, ja ću već biti daleko!!!!). Svakako se neću ljubiti te stoga nema potrebe za kaladontom i svom tom mučnom dentalnom procedurom.
Pre polaska, gledam se u ogledalo. Grozomorno izgledam, ali hleb „Sava“ se mora kupiti… Krećem u emocionalni nepovrat!
U liftu svoje poluporušene zgrade još jednom bacam pogled u ogledalo – imam nešto zeleno između zuba, uklanjam to rubom majice i stupam napolje ništavno i otuđeno u svet inferiorne žgadije tek maturiralih gimnazijalaca.
Na samom izlasku iz zgrade nalaze se dve ljudeskare koje rade u prodavnici obuće koja se nalazi tu, u prizemlju, ali se oni nikada ne nalaze u njoj, već na samim vratima, pušeći, odmeravajući dupeta prolaznica i blokirajući stanarima zgrade ulaz i izlaz. Oni su moja prva prepreka. Stojim iza njih, misleći da će već shvatiti da treba da se pomere, ali oni su toliko zaneti razgovorom o prošlonedeljnoj epizodi „Ćirilice“ Milomira Marića, da me i ne primećuju. Posle izvesne stanke, nakašljem se i govorim „Izvinite“, ali ni na to oni ne reaguju. Tada se jadnički probijam između njih, trudeći se da sklopim najučtiviji izraz lica, a suštinski mrzeći prokleti okot iz kog su se izlegli.
Sad sam na ulici, i prvo što konstatujem je da sam se definitivno pretoplo obukao, te mi se niz vrat sliva dvostruki znoj: prvi od toplote, a drugi od nervoze. Majsko sunce nagriza moje usahle rožnjače dok koračam betonom mozaično ukrašenim zgaženim opušcima, ispljuvanim žvakama i reklamnim flajerima za ženske italijanske čarape. Probijam se tako kroz mase užurbanih ljudi, grčevito stežući poslednjih dvesta dinara u znojavoj ruci, sa bolnim izrazom na požutelom licu. Moram egzistirati bar do sledećeg semafora posle kojeg ću naići na najbliži Maksi. Prvi pešački prelaz – ljudi koji staju ispred drugih dok čekaju zeleno svetlo na pešačkom prelazu posebna su vrsta patoloških bolesnika. Šta kao, JA ĆU PRE TEBE DA ČEKAM ZELENO, MENI SE VIŠE ŽURI! Da, kul, ali isti ti ljudi kada zeleno svetlo konačno zasija – STOJE. STOJE U MESTU, tako da moraš da ih obilaziš da bi nastavio svojim putem. Nisam siguran iz kog razloga se ovako ponašaju, ali moja skromna pretpostavka je da su drčni i bezobrazni samo dok je teoretski prelazak ulice u pitanju. Kada u praksi treba da se pređe ulica, ti isti drčni oklevaju jer se plaše da ći biti pregaženi i brutalno usmrćeni od strane nekog bezbrižnog vozača koji je odlučio da u poslednjem trenutku ipak prođe kroz zeleno za pešake.
Elem, kada se već zakorači na pešački prelaz, priča je potpuno druga. Tada svako gazi preko svakoga, baba sa štakama preko unuka, dete preko majke, svako udara i naleće sledeći samo i isključivo svoju pravolinijsku putanju i ne odstupajući nimalo, ne mareći ne samo hoće li povrediti druge, već ni sebe.
Konačno, prešao sam ulicu. Do prodavnice još malo. Poslednjom snagom probijam se dalje, tu je autobuska stanica, a na obližnjoj zgradi su i radovi, pa se moje putešestvije stavlja na novi izazov – proći sve ljude koji čekaju prevoz, kroz sve prosjake, kroz sve majstore koji polivaju šmrkom asfalt i doći konačno, konačno do – prodavnice.
Ulazim, radujući se tom zatvorenom prostoru kao spasu od užasa spoljnjeg sveta, ali tamo me čekaju nove muke.
Pošto izgledam ko klošar (ili bar narkoman), prodavačica pažljivo motri na mene svojim pogledom iskusne hipernadrndane kasirke, ne bih li slučajno stavio kesicu kečapa u džep bez da platim.
Ona ne samo da motri, nego me pomalo i prati, držeći ruke visoko stisnute u znak neodobravanja (mog postojanja, valjda).
Ja se pod uticajem njenog osuđivačkog pogleda zbunjujem, pa ne znam po šta sam došao i nekoliko minuta tumaram besciljno, zaboravivši da ni korpu nisam uzeo (jer AKO NEMAŠ KORPU, DOŠO SI DA KRADEŠ). Ali korpa mi i ne treba, nisam došao da polagano razgledam artikle slušajući evergrinove Kemala Montena.
Imam spisak sranja koja treba da kupim uredno zapisanih na poleđini kolokvijuma iz komparativne heuristike. Posle pola sata mog i preznojavanja kasirki se pridružuje i kolega koji je obustavio svoj temeljit i častan posao raspakivanja kartona mleka samo da bi sprečio moju eventualnu krađu. Tada konačno uzimam jedan lebac, sto grama parizera, supu u kesici i krećem na kasu.
Nadrndana prodavačica se vraća, prokucava mi moje dragocena namirnice i dalje me držeći na oku (TO ŠTO SI KUPIO LEBAC NE ZNAČI DA NISI UKRAO MARGARIN!!). Naravno, ne pakuje mi u kesu, jer joj je ionako svega dosta, em je kasirka, em policajac, ne može ona još i da stavlja lebac u kesu! Plaćam joj, na šta mi kaže: OSTAĆU TI DUŽNA PET DINARA, NEMAMO SITNO. Ja klimam glavom i smešim se dok mi se znoj sliva sa čela, mrzeći i lebac i podrigušu i kasirku i kleti slučaj koji me je naterao da izađem napolje.
Vraćam se u svoju vrtaču ponora, gde me čeka pedantno torentirana drama brilijantnog kinematografskog ostvarenja rumunske B produkcije. Otvaram loznički ajvar (sumnjive svežine) koji mi je pre par meseci donela mater i mešam ga sa duvan čvarcima, razmišljajući o novom otužnom danu u ovom samoubilištu od garsonjere, gde svaki momenat optimizma i ambicije nestaje onoliko brzo koliko kasirki osmeh sa lica kad me ugleda.
