Prepiska sredom: Sasvim običan maj

Ariel ponedeljak 15:44

Oktroisani O,

Pre svega, malo objašnjenje za one verne čitaoce koji osetiše prazninu u svojim životima jer prošle nedelje ostadoše uskraćeni za dozu britke društveno-političke analize na sajtu čiji je slogan „pišemo gluposti“. Jbg narode, prošle nedelje nismo uspeli da se prepišemo, a vi ostali jbg ove nedelje nastavljamo. Razlozi su kao i uvek banalni i svakodnevni, što će reći obojici se stotina kuraca izdogađala na ličnom planu, što je eto makar dobar šlagvort za neku homo pošalicu.

Homo pošalice me neumitno navode na temu pesme Evrovizije – koju ću uvek zvati Evrovizija jer to je čru, za razliku od ovog korporativno-neoliberalnog Eurosong (inače jesi provalio taj prelazak V u U koji su nonšalalalantno svi prihvatili, iz Evro u Euro, boktejebo, šta bi Kesić i ostali negovatelji srpskog jezika rekli na to?). Nije da je Evrovozija kao događaj nešto naročito bitna kada se posmatra prosto kao godišnji festival pop muzike. Priča o živopisnim učesnicima, o kontroverzno dodeljenim poenima, o pobedničkom Švedu i tome da li je pokrao Dejvida Getu, sve to ima neodoljiv zadah lanjskog snega već dva dana posle samog događaja. Ali zato, kao koncept, kao ideja, kao spektakl, Evrovizija je bespogovorno značajan fenomen našeg doba, za šta ne treba druga potvrda od one najdirektnije, narodne: milioni širom Evrope se svakog maja pobožno okupljaju da isprate finale.

Zašto smo spremni da odvojimo par sati života i možda par stotina dinara računa za mob da gledamo nešto u suštini efemerno i frivolno, gde je muzika u 90 odsto slučajeva sranjčuga – i u toj proceni se slaže 90 odsto svih ljudi od berlinskog hipstera što vozi rolere po Krojcbergu do plovdivskog šibicara što dere turske gastarbajtere? Naravno, jer je za 90 odsto nas to zabavno, pa sad nebitno da li uživamo iskreno ili ironijski ili gledamo prosto da bismo hejtovali – televizije prenose, mediji prate, a smsovi stižu.

Ali baš tu Evrovizija postaje bitna, jer očigledno taj spektakl efemerne pop muzike nešto ubada kako treba – a ja bih rekao da ubada to što je u svoj svojoj kičastosti i nabrekloj pseudo-glamuroznosti zapravo jedna čista priča bez prevare: pop sveden na ono što je njegova esencija i što mu ime sugeriše – puka zabava za narod, koju taj isti panevropski narod nepogrešivo prepoznaje kao svoju. I tako zapravo pokazuje koliko smo slični, indirektno ispunjavajuću svoju proklamovanu ideološku svrhu o kojoj je kalkulisano pevao Toto Kutunjo i naravno, pobedio.

Moglo bi se o tome pričati još dosta, o tome kako je nastala, šta je bila ideja, a šta je danas ideologija, šta znači za Evropu kakva je danas i šta govori o nama… Ali već sam se zahuktao pa bi bio red da malo prepustim tebi tastaturu.

Ox utorak 12:44

Petparački A,

Pisali smo već o „čistim“ pojavnim oblicima kapitalističke estrade, inače esencijalne za taj sistem, posebno kada u jednačini „hleba i igara“ ponestane ovog prvog za plebs da bi kapitalisti ostalo dovoljno za dužu jahtu i dugonogiju kurvu. Tada sam ja tvrdio da je i profesionalni komercijalni sportski spektakl takođe to što ti u slučaju Evrovizije zoveš „čistom pričom bez prevare“. Sve se tu zna – i koliko košta ulaznica, i kome novci idu u džepove, i da posle devedesetominutnog šutanja lopte od strane 22 milionera ti nećeš biti manje prekarijat – i to je kul. Hoćeš da platiš ulaznicu, izvoli. Jednako je tako dobrovoljno i slanje SMS-a da na Evroviziji pobedi debela pevaljka opasana čaršavom jer nema haljine u njenom broju ili transvestit obložen jeftinom aluminijumskom folijom. I jednako je dobrovoljno i gledanje tog programa, koje je istovremeno učešće u spektaklu i stvaranje ekonomske logike za njega – jer ljudi gledaju, reklame se prodaju, TV prava se naplaćuju i tako dalje.

E sad, evo gde se ne slažemo. Bilo bi divno opuštajuće gledati tih par sati godišnje i reći xexe vidi žena sa bradom se nešto dere evo SMS baš bih volo da pobedi. Ali nisam uopšte siguran da najveći broj ljudi, kako ti tvrdiš, kapira Evroviziju kao vrhunski televizijski format i sranje od muzike, kao „puku zabavu za narod“. Jer seti se kako se zapene kad krene MOLITVA MESTO REČI SAMO IME TVOJE, nabreknu žile kenjare, zacrvene se guše od pevanja sa našom Marijom, same teku suze radosnice i kad peva to isto na finskom, pa mi ćemo njima jebati mater jer mi smo bolji, Marija i Nolo za srbsku dominaciju svetom ili oni nesrećni Azerbejdžanci što su napravili najozbiljniji politički projekat od pobede na Evroviziji ili evo ti sada aktuelno Dejan Ilić na Peščaniku pokušava da dokaže da li je ova naša pesma iskreno koristila gej-kolorit tokom nastupa ili je to ipak bilo neiskreno u kojem slučaju je Dejan Ilić ozbiljno najeđen jer ljudska prava uvek i svugde i tako dalje.

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]pravi borac za ljudska prava, a ne oni crnci po Baltimoru[/typography]

Da, čini mi se da je loženje na Evroviziju ipak daleko veće nego što misliš i da je nivo loženja direktno srazmeran dubini fekalija u koju su potopljeni građani-gledaoci pojedine zemlje učesnice. Što, da se razumemo, nije ekskluzivna odlika tog natpevavanja, nego fenomen možeš da pratiš svuda, od vojne parade do Rolan Garosa.

Ariel utorak 15:52

Ljudi se lože, šta će. Kažeš da je to „dobrovoljno“, ali ja na to kažem da je „volja“, pa tako i „dobra volja“ precenjena. U toliko stvari (sa)učestvujemo zbog pritisaka koje nismo ni sami svesni – pritisaka okoline, pritisaka nemanja izbora, pritisaka šesnaes popijenih vinjaka – da je jako upitno koliko bilo šta biramo sopstvenom voljom. Mislim, postojanje slobodne volje je filozofsko pitanje prvog reda koje prevazilazi jednu prepisku, ali ono što sa sigurnošću mogu da tvrdim jeste da je u ovom dobu i društvu u kojem živimo iluzija slobode izbora jača nego ikada ranije. Kada promeniš kanal, nisi promenio medij. Čak i ako promeniš medij, nisi izašao iz matrice konzumenta informacija koje ti neko pakuje i servira. Jer uvek zapravo tražiš nešto što će te „ložiti“, nešto sa čime možeš da se identifikuješ ili makar nešto što će te zabaviti i popuniti ti vreme. Problem je, dakle, u tebi i tvojoj, lakanovski rečeno, čežnji za onime što ti fali.

Jedini izlaz za prosečnog Jovana je možda da krene da pravi nešto svoje, crta, piše, sadi, gradi – ali za to je sposoban mali procenat ljudi, i ne mislim na inteligenciju ili talenat koliko na ubijenost ustaljenim paradigmama kapitalističke svakodnevice koja cedi i melje i izaziva osećaj bespomoćnosti i nemanja kontrole nad sopstvenom sudbinom. Nije ni čudo da onda ljudi traže krivce. Neki ih nađu u teorijama zavere, a mnogo više u ljudima oko sebe. I onda uzmu da biju ženu.

Ove godine izgleda da u Srbiji idemo na novi rekord u ubijanju žena od strane jače polovine. Da parafraziram Branislava Dimitrijevića, isto sa Peščanika (jebote Tarzanija sad citira Peščanik, pa nije ni čudo da trogloditi misle da nas finansiraju Norveška ambasada i CIA): patrijote razlog traže u tome što su se žene prokurvale pa nam treba više patrijarhata i poštovanja tradicije; libosi ga traže u primitivizmu primitivnog balkanskog primitivca po pitanju vrednosti savremenog (zapadnog) sveta; a levičari u siromaštvu i nedostatku izbora te beznađu koje dovodi do frustracija. Treba u to kao otežavajuće okolnosti ubaciti i lak pristup lakom naoružanju, činjenicu da živimo u maloj zemlji sa fazon sto hiljada zaposlenih u muriji te da svako ima nekog za vezu… Jebemliga šta je odgovor, znaš da naginjem komunjarskoj interpretaciji jer iz iskustva znam da ljuta sirotinja lakše bude besna, ali sam siguran da u Srbiji imamo ozbiljan problem s nasiljem prema ženama i da, paradoksalno za sajt na kojem ovo objavljuemo, sigurno neće škoditi više priče i podizanja svesti o specifično ženskim problemima gde ne mislim na uloške i polomljene nokte, nego na gaze i polomljene kosti. Jebote, treba nam više feminizma.

Ox sreda 9:03

Ne znam da li je primereno zvati feminizmom obično ponavljanje da, je li, nije baš okej ubiti ženu, ni svoju ni tuđu, kao što nije okej ubiti nikog. Razmišljanje o razlozima ovog što mediji zovu talas ubistava žena – zašto? zašto baš sada? – jeste neophodno jer možda se izvuku neki zaključci, možda neki sledeći pandur i tužilac zadrže nasilnika na par godinica u Zabeli. Ali to razmišljanje o uzrocima ovde često ima dozu opravdavanja siledžije/ubice, dok je neuhvatljivi meta-krivac, kao što si pobrojao, ili zapadni razvrat zbog kojeg su nam žene drolje, ili srpski patrijarhat zbog kojeg su nam muškarci zatucani, ili opšte siromaštvo i kapitalizam. Jer kad dođeš do tako banalne dileme – da li smeš ubiti ženu ili ne – odgovor je jebote uvek NE, pa bio ti šumadijski domaćin, obrenovački narko-diler ili Laponac što gaji irvase na granici Norveške i Švedske.

Dakle ponavljati da su oni koji maltretiraju i mlate žene (kao i sve slabije od sebe, ali daj da se skoncentrišemo sad na žene) loši ljudi, da će ih kad-tad dočekati silovanje u komforu zatvorske ćelije, kao i da su ono čega od čega najviše prezaju – obične pičkice. Ponavljati to do iznemoglosti, ali jebeš ti tu Tarzaniju (i Peščanik, uostalom), to treba da gura ova žgadija poput Blica i TV Prve, i da ponavlja, ponavlja, a mi eventualno frustrirane buduće nasilnike možemo pošalicom i komikom da podsetimo na alternativne mete: