Prepiska sredom: kolektivne krive Drine

Ox, nedelja 19:38

Antiatletski A,

koliko god ne pratio fudbal, morao si videti kukaču na travi Poljuda, em je bila onolika, em ceo svet priča o njoj. Da ne gubimo sad vreme na aksiome o povampirenom ustaštvu i o tome da u našem komšiluku žive ljudi koji misle da je ok voršipovati svastiku i pogušiti par miliona ljudi – nad tom hrvatskom zgodom se uostalom, najviše tobože sablažnjava, a ustvari seiri internet-Srbadija koja inače smatra da je ok rehabilitovati nacističkog doglavnika sa đojzlucima. (Jedino ću ovde da podsetim na Dežulovićev tekst koji štošta kaže o ironiji da je kukasti krst isrctan baš na legendarnoj splitskoj travi.

Nešto drugo me zanima. Hoće li neumoljiva korumpirana Uefa kazniti… pa koga zapravo? Fudbalski tim sastavljen od bogatih šutača lopte koji, za razliku od naših govana, tu loptu pristojno šutaju i u reprezentativnom dresu? Amorfnu masu famoznih ljubitelja fudbala koji, verujem, većinom iz ljubavi prema igri i nešto malo benignog patriotizma žele da vide svoj tim na Evropskom prvenstvu? Fudbalski savez Hrvatske i latentnog ustašu Davora Šukera? Hoće li, dakle, zbog toga što je jedna ili nekoliko budala – pa makar to bilo i u dosluhu sa nekakvim ekonomom stadiona – prosula hemikaliju u obliku kukastog krsta sada biti uskraćeni svi u Hrvatskoj koje taj fudbal zanima? I treba li tako kolektivno kažnjavati?

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Nego kako nego treba.[/typography]

Jer nije slaba pamet koja uopšte dolazi na ideju – i to ne prvi put – da se igra nacističkim simbolima pala sa Marsa, nego je tu, u društvu, ako ne njegov proizvod, a ono barem pojava koja se toleriše i koja je moguća. Nije, eto, nikome nešto slično palo na pamet ni u kolevci nacizma Nemačkoj, niti u rodnom mestu fašizma Italiji, ali jeste u Hrvatskoj, što će uskoro oduševljeno izglasati light-tuđmana Karamarka za premijera i gromopucatelno slaviti proterivanje Srba iz Krajine, i u kojoj je moguće da viđeni gore citirani žurnalista bude otpušten jer je homofobne gnjide nazvao homofobnim gnjidama. Krivi su svi zajedno – ne pravno gledano, to me ovde ne zanima – krivi jer kad krene „Ajmo Ustaše“ neće se baš naći previše građana koji će svog suseda na stadionu upozoriti da ne bude kreten i prestane da viče, kao što se neće naći ni na srpskom stadionu onih koji bi digli glas protiv Noža, Žice i Srebrenice.

Kad smo kod toga, eto, ide ta okrugla godišnjica masakra, zgodna za podsećanja i rekapitulacije. Unapred mi se želudac uvrće od „argumentacije“ koja će kroz koji dan iskakati iz svakog drugog novinskog članka i televizijskog intervjua, o tome kako možda nije 8.000 nego samo 4.000, kako su i oni nas pre toga i, razume se, kako ne postoji kolektivna krivica, pa ni Srbi ni Srbija nemaju šta da budu krivi što su tamo neki (M)mladići malo klali po Bosni. Nema kolektivne krivice i šlus, ne smarajte nas više sa Srebrenicom – zar ne misliš da je to zgodan način da kažeš kako te zapravo baš boli kurac u kakvom društvu živiš?

Ariel, ponedeljak 22:45

Ah, kolektivna krivica. Koju, ako ne tako preterano pažljivo iščitamo neki sažetak Junga i Jaspersa o Švabama posle drugog sveckog rata, treba razlikovati od kolektivne odgovornosti. U svakom slučaju, radi se o omiljenoj mantri omiljenih protivnika svega što je pravo, zdravo i serbsko tj. ekipi iz Fonda za humanitarno pravo, Žena u crnom i ostalih Teofila Pančića. Ipak, to što dotične borce za Drug(ačij)u Srbiju mrzi većina Srbalja i to što najaktivnije protiv njih ustaju fašistoidni propali abortusi koji nemaju pametnija posla niti perspektivu da će ga imati, pa izbacuju svoje frustracije šaljući komentare na srbin.info, ili u ekstremniji slučajevima upadajući na tribine i umetničke hepeninge, ne znači da su dotični borci za ljucka prava baš u pravu kada trljaju nos ovom napaćenom narodu već evo skoro deceniju i po te kako je u Srebrenici bio genocid (jer eto, tako je zvanično okarakterisan), te Srbi krivi te ostali manje krivi, te suočite se više aupičkumaterinu.

Mislim, gadno pojednostavljujem jer me više mrzi da pričam o ovoj temi jebote od 2001, ali mora se ipak o tome pričati ma koliko mrsko bilo, jer očigledno je da ta tema nikada neće biti na zadovoljavajući način razjašnjena ni u Srbiji ni u Hrvackoj ni Ubosni. Tako da evo, ukratko: kolektivna krivica je osećaj krivice nakon što je počinjen zločin u ime tvoga identiteta. Kada mombrili u plavom dresu prebiju nekog nesretnika na smrt i nabiju ga u kontejner i poliju kerozinom, tebi može da bude gadno da nosiš plavi dres, jer kapiraš da će gomila ljudi da ga opravdano poveže i asocira sa trogloditskim zločinom. Možeš i da osetiš frustraciju, bes na mombrile što ti kaljaju plavi dres, rezignaciju… Sve su to manifestacije osećaja krivice koji te hvata jer je nešto učinjeno u ime tvog identiteta, u ovom slučaju oličenog u plavom dresu. Dakle, kolektivna krivica je pre svega psihološki i psihoanalitički fenomen i kao takvog bi ga trebalo tretirati – s tim što je to jelte zajebano tj. niko baš nema pojma kako psihoanalitički tretirati grupu, a kamoli čitavu naciju. O naciji pričam jer je, gle čuda, u poslednje vreme, u našem bližem okruženju, najzastupljeniji kolektivni identitet u čije ime su činjeni zločini – nacionalni, mada religijski tu bogami opet upada u trku kao najiskusniji igrač sa ol tajm haj skorom koji se meri drugim redom veličine. Uostalom, u onoj našoj balkanskoj krvavoj kaši su te dve priče bile isprepletane.

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]još od 1989, ovaj 1389.[/typography]

Kolektivna odgovornost je nešto drugo, to je pojam koji je problematičan, ono na čemu se insistira u diskursu “istine, odgovornosti i pomirenja” koji su ideološki (privremeni) pobednici 5. oktobra pokušali da Srbiji nametnu posle pada Miloševića zajedno sa neo-liberalnim kapitalizmom – a u Hrvackoj lol nikada nisu ni pokušali boleo ih baš kurac, iako bi vala imali oni itekako zbog čega da osete i krivicu i budu pozvani na odgovornost još od 1945, ali su uspeli da se prešaltaju na pobedničku stranu zahvaljujući tome što je Titove partizane ukenjalo ko Marka Jarića kada je Balkan potpao pod Sovjetsku interesnu sferu dogovorom na Jalti 1943. Nema zbora da kolektivnu krivicu ne osećaju Hrvati, ali je zato brate ne osećaju ni Srbi – i jebiga, u takvoj situaciji je nemoguće polemisati o postojanju kolektivne odgovornosti. I zato mislim da Kandićku i ekipu ne treba prozivati za to (mada ima nekih drugih stvari za koje bi moglo npr. finansiranje), jer su brate jadna i bedna manjina koja nešto viče i nada se još nekim fondovima iz Norveške ili odakle već. A da uđe u zapisnik, mislim da mi Srbi brale koji smo u to vreme  bili dovoljno svesni tj. odrasli da ne drkamo u gaće na roze Pauer Rendžerku, imamo kolektivnu odgovornost za zločin u Srebrenici i za tako još po neki zločin devedesetih kada su ljude izvlačili iz voza i ubijali na osnovu prezimena ili kada su Vukovar oslobodili (od postojanja) bez ikakve potrebe osim vojne nesposobnosti i potpunog rasula u lancu komande – jer kolektivna odgovornost postoji tamo gde postoji “visok nivo ideološke i delatne saglasnosti između režima i podanika u zločinačkom poduhvatu.” Što otprilike opisuje Srbiju devedesetih kakvu sam ja proživeo.

Ox, utorak 00:19

Nije reč, Arijele, o tome da li su Srbi manje ili više krivi od drugih – što ne znači da od toga pitanja bežim, iako za količinu krivice ne postoji kantar verujem da je uvek krivlji onaj ko ima veću batinu, a nju sve do pred kraj rata jesu imali Srbi, a onda su je imali Hrvati pa su pokazali da su ista govna; niti je pitanje da li je nešto genocid – namerno sam u prvoj poruci napisao „masakr“ baš zato da se ne bismo gubili oko pojmova. Jer jebote, zar je stvarno bitno kako nazoveš ubistvo hiljada ljudi svezanih žicom? Kome bi bilo bolje, a kome gore da se to zvanično (sudski) ne zove genocidom nego masovnim ubistvom? Žrtve bi bile manje žrtve, a koljači manje koljači? Ne sme se nasedati na jeftino politikanstvo u kojem su se recimo Srbija i Hrvatska godinama tužile da dokažu „genocid“ druge strane, kao da sva silovanja i smrskane dečije lobanje nisu dovoljno strašne, nego će ih strašnim načiniti klasifikacija koju im sud dodeli.

O ali videćeš kakav nas rekord kvazi-pravne argumentacije običnih govana i „nacionalno osvešćenih“ istoričara i mislilaca čeka narednih dana! Bez blama če srpski novinarčići (eno ih već) gurati ovu priču o rezolucijama o Srebrenici. Moš misliti, tražio neko da se o genocidu uči u školama, kakva gadna urota protiv Srbije!

Mediji će dakle odigrati svoju ljigavu ulogu u koju sve dublje i bez blama zaranjaju. I pokušaće da pomognu Premijeru da se jebe, a da mu ne uđe, to jest da u datom slučaju oda poštu svim žrtvama, ali da i dalje malo nacionalistički podvikne, samo da mu popularnost neokrznuta prođe i ovu neprijatnu godišnjicu – jer on je hteo sto za jednoga, i voršipovao ober-koljača iz Srebrenice. Hteo sam da ti skrenem pažnju na jedan posebno govnarski istup novinarčića ovdašnjih: Vučić je na jednom od bezbrojnih iventa kojima blagoizvoli prisustvovati rekao: „Oćekujem da ćemo u avgustu ući sa MMF-om u razgovore posle kojih bi se mogao očekivati boljitak za građane Srbije.“ Dakle u avgustu tek „očekuje“ da počnu razgovori, ali tek kada se isti razgovori završe „mogao“ bi se „očekivati“ boljitak koji će doći ko zna kada, to Vučić ovog puta ne kaže. Znaš kako je glasio naslov na portalu B92? „Biće bolje od avgusta.“

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]”Al sad nisam reko koje godine LOL jebi sirotinju”[/typography] 

Tako da se ovom prilikom krvave majke najebem čitavom B92 i svim ostalim podguznim muvama. Jer, pazi, dok oni terciraju Vučiću možeš reći ok, plaše se da ne izgube posao. Kada oni umesto Vučića dopevavaju i hoće da budu veći demagozi od njega samog – onda su krivi i to kolektivno (da ostanemo u duhu prepiske): oni koji u tome učestvuju jer učestvuju, oni koji ne učestvuju jer ćute. Zgodno bi im bilo da se nekada zamisle, naravno, ako stignu od izveštavanja da li se jadno dete udavilo ili ga je otela crna limuzina, što je ovako baš primerena tema za naslovne strane i prve minute dnevnika.

Ariel, sreda 2:48

Imam teorijicu da je to potisnuto osećanje kolektivne krivice za sranja iz devedesetih jedan od uzroka što se tolika količina “pristojnog” sveta danas hipnitisano prati vesti iz crne hronike i krvavo naslađuje sopstvenim sablažnjavanjem nad čemernim događajima. Nemam podatke da li je tako “svuda u svetu”, ali mi se vala čini da je ovde kod nas crna hronika disproporcionalno popularna, čitana i komentarisana odmah tu negde uz vesti o Stanijinim guzovima sačinjenim od silika gela i Bvlgari armature i specifičnog mirisa jarčevine koji se širio od ZmajodŠipovljevog glavića i poslao 90% učesnika Parova na reanimaciju u urgentnom.

Naravno, postoje i drugi uzroci, malo očigledniji ali ne i jasniji. Da citiram elegantno sročenu epistemološku dilemu kojom nas je počastila Mimi Mercedez “da li ova zemlja propada zbog takvih kao ja ili zemlja propala stvara takve kao ja” – isto tako se stalno pitamo da li mediji serviraju pornografiju i horor jer su govna koja idu linijem manjeg otpora pa onda navikavaju i desensitizuju narod, ili narod hoće samo toga pa mediji idu linijom manjeg otpora jer jebiga, zarada, klikovi, oglašivači su sveto trojstvo danas, ko ima vremena i resursa za ozbiljnu analizu, intelektualnu polemiku ili istraživačko novinarstvo – a i ako nećeš ti, uvek ima ko hoće, pa će klikovi i oglašivači i zarada da pređu kod njega. Rekao bih da je veća odgovornost na medijima u svakom slučaju, ali to ne menja činjenicu da su u opštoj sirotinji i oni manje više u situaciji u kojoj je izbor da zaradiš ili da te sutra jednostavno nema. Kada je takav pritisak, svi idemo linijom manjeg otpora. Kao što je prva instiktivna reakcija kod ogromne većine na vesto o ubijenom detetu “mamu mu jebem, hoćemo osvetu, ubij monstruma”, pa tek kada Vučićević i ina govna tabloidna ubace u overdrajv sa monstruoznim naslovima i beskrupuloznim ceđenjem svakog potencijalno šokantnog, uznemirujućeg ili makar pikantnog detalja, kod nekih sledi “mamu vam jebem šta trujete s tim i razvlačite ljude koji su proživeli tragediju”.

Što bi se, u neku ruku moglo reći i za suočavanje sa svim zločinima – osim naravno ako ti nisi zločinac ili psihopata – pa tako i sa zločinima počinjenim u ime tvog identiteta. Emotivna reakcija je organizmu najlakša, mozak ne mora da se opterećuje i troši energiju – a stara kurva vijugava je najveći pojedinačni potrošač energije u organizmu – na promišljanje, finese i uzroke, nego korteks lepo restrikcija, i osloni se na generator tj. gušterski mali mozak. A emotivna reakcija je svaka koja traži pravdu, koja kaže “ubij, zakolji da ubica ne postoji”, koja traži opravdanje za zločin nekog ko je “tvoj”, koja kaže “a šta su oni nama radili” i na kraju, ona najgadnija i najčešća koja kaže “naših je više poginulo”, kao da je broj naših mrtvih neki ačivment ili svota na računu, pa da može da se troši na moralnu superiornost. Mislim, to što su njihova govna bila veća ne znači da naša ne smrde.