Bili smo kod Kristijana na izložbi i bilo nam je dobro fizički
Kiki Golubović nikada Lesandrić se za kratko vreme ustanovio kao najveća sila na sceni srpskog, a bogamu i regionalnog, naivnog slikarstva. S tim što Kiki, naravno, nije nimalo naivan ni po čemu pa tako ni po svom slikarstvu, kome prilazi sa istim žarom s kojim je prilazio lomljenju seizmoidnih kostiju. Budući da smo izuzetni pratioci i poštovaoci lika i dela poslednjeg viteza staaarog beograckog asfalta, čim nam je na fejzbuk fidu iskočila notifikacija da Kiki organizuje izložbu svojih probranih vizuelnih radova, istog trenutka smo ubacili kompakt disk Nihata Kantića Šiketa u plejer redakcijskog punta nabavljenog namenskom donacijom norveške ambasade i krenuli da gutamo kilometre k Novom Sadu, osim dela redakcije koji već živi u srpskoj Leptokariji.
Sedam dana kasnije, kada se zapravo događala izložba, izbauljali smo na nemilosrdno julsko sunce iz Miki Miletove gajbe, još uvek svesno i namenski strejt jer Kiki je protiv droge jbg ne mož čovek biti savršen, i zaputili se u simpatični faux-old skul lokal stranog imena nešto eksčejndž nešto, koji drži simpatični crni brat s Jamajke sa sve dredovima i neodređenom aurom zastarele interpolove poternice.
Kiki nas je dočekao u ful šefovski belom od pete do glave, okružen sa dva bodigarda, verovatno ortaka iz detinjstva koji jebiga nisu uspeli da svoje mladalačke ludorije i zbirne četiri decenije u tvorzi konvertuju u kulturni kapital, i sa tridesetak radova koji predstavljaju esenciju kristijanizma jednako dobro kao i bilo kojih drugih tridesetak radova iz Kristijanovog opusa od preko 5000 slika, kako on sam kaže, dovoljnih da se napravi izložba duž autoputa odavde (mesta izložbe) do Beške.
[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Generični smješan komentar na fotku izostaje jer nismo ludi da se zajebavamo.[/typography]
Ako se izuzme ne baš prijatnih 78 stepeni u potkrovlju elitnog lokala, atmosfera je bila odlična. Verovatno se nikad u istoriji tako malog prostora nije desio veći intergalaktički susret jedno 20 različitih supkultura. Tako smo videli par gospođa, za koje se na keca izvaljuje da kulturne manifestacije posećuju iz čiste ljubavi prema umetnosti, pa sigurno i ne znaju za Kristijanov život izvan njegovog stvaralačkog bića. Zatim majke sa bebama, hostesu od 45 godina i hosta od 60 koji deluje da je u jako bliskom srodstvu sa familijom Salamanka iz Novog Meksika, klince od 15 kojima je gas da prvi u ekipi prespavaju u pritvorskoj stanici Ministarstva unutrašnjih dela, nekolicinu splavarskih posetiteljki i čitavu familiju nabildovanih burazera. Prvi put smo doživeli vizuelni susret sa prebildovanim istetoviranih hipsterom savršeno počupanih obrva, majice koja dezenski prati tattoo koncept na telu i uskih pantalona koje ističu muškost.
U gomili tela i mirisa koji su vremenom postajali sve oporiji zbog rada znojnih žlezda, dominirao je Kiki kojem su kao pravoj rokenroli svi prilazili zarad fotografisanja, što je trend koji smo mi prvi započeli, moramo neskromno priznati. Kristijan je bio bezuslovno ljubazan i čuku vremena se slikao sa svima redom. Damama je ljubio ruke a s mužjacima je merio bicepse, pozirao s pesnicama i odobravao palčevima. Kad je izložba došla do kulminacije, neko se setio da je moguće otvoriti prozor.
Na osnovu svega što smo videli na ovom radosnom okupljanju zaključili smo najmanje dve stvari – prvo, Kiki je mnogo tru, što jbg i nije neko iznenađenje, i drugo, to što on crta nije brate nimalo loše. Naš najstariji i najćelaviji član je imao to zadovoljstvo da vodi neobavezan razgovor sa Kikijem o takvim sitnicama kao što su ranjavanje tri čoveka, nameštanje 14-godišnje zatvorske kazne i sedenje na krompirima, a Kristijan je za vreme cele diskusije držao sadržaj i formu svoje priče na nivou na kom ih je držao za vreme četvoročasovne sage kod Milomira Marića. Naš najstariji predstavnik doduše ima malo manje veza u DB-u (poznaje samo gosn Miljana, pozz Miljane jel vam se sviđaju tekstovi o Srebrenici?) i malo manje kulenja u studiju, ali Kiki je brate Kiki i na Peconijevoj televiziji i u kafiću neizgovorljivog imena gazde jamajčanskog porekla.
[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Čovek je zagonetka.[/typography]
Što se tiče druge stavke, kvaliteta toga što on radi, pomislićeš da možda nismo relevantni da prosuđujemo jer nas jutrom ne budi Vivaldi nego Semir Cerić Koke, al išli smo kao redakcija na Kišu metaka što je realno kulturno relevantnije za ovo podneblje nego četristo Tasovaca. A i volimo da gledamo u lepe slike, ko može da kaže da ne voli.
Naravno, lepota je uvek u oku posmatrača osim ako posmatrač nije Bata Kan Kan, što srećom više ne može da bude slučaj jer je umro, tako da je lepota uvek u oku posmatrača. Ali, nije procena toga šta je umetnički uspelo samo do estetskog, iako jebiga mnogi ljudi dobacuju samo dotle, što ipak znači da lepotu prvo treba uzeti u obzir. S te strane, Kikiju se ne može mnogo prigovoriti, čovek ide na siguricu, na sirov dil. Kao što uvek mora da potegne brojke kada nešto objašnjava – jer brojke, matematika, su simbolički supstitut za tačno – tako je krenuo sa geometrijom kada se izražava vizuelno, jer geometrijski oblici, preseci i prave linije su reptilskom mozgu koji svi delimo prijatne kao izražaj reda i šablona iliti paterna, a mozgu prijaju šabloni jer za prepoznavanje šablona je i evoluirao u inteligentno biće.
Teme koje bira su raznovrsne, ali svaka vuče koren iz neke priče iz autorovog života. O roditeljima, o prijateljima, o ženama, o događajima, dakle sve je to autobiografija u slikama i sve to je ono što, bez obzira na medij, čini suštinu kvalitetne umetnosti. Ili što bi rekao Pi Didi: kip it ril. Kikijev sveden izbor boja – crvene, bele i crne, sa tek ponekim retkim iznenađujućim indigo detaljem ili žuto-sivom fotkom ukomponovanom u crtež – je takođe jednako jednostavan a moćan, kao vinjakolada ili moskvič, i izaziva slično vibrirajuće zadovoljstvo kao ta dva.
[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Portret Milorada Pavića[/typography]
Naravno, sve ovo su naše opservacije, ali nismo nikako mogli da dozvolimo da ostane na tome. Tako smo, kao što već pomenusmo, skupili muda na gomilu i prišli domaćinu umetniku da ga priupitamo par stvari, ne toliko za zdravlje jer deluje brate kao bufalo u punoj snazi, nego da mu bacimo par prijava koje bi ga nagnale da nam ispriča nešto više o svojim slikama. I vala ispričao nam je – manje-više sve što smo već znali gledajući njegove prethodne priče o njegovim slikama na jućubu. Ko nije video, može ovde da pogleda i da se oseti isto kao i mi na izložbi, samo bez prilike da stisne ruku umetnika u znoju lica svog.
Neki zaključak i naravoučenije iz cele priče bi bio jednostavan i već odavno anticipiran: bez obzira na to da li umetnik ranije poznat kao Kiki stvarno ima 5800 slika koje bi mogle da se poređaju od centra Novog Sada do Beške; bez obzira na to da li je lajt motiv pravde koji se provlači kroz njegove slike samo njegova prva asocijacija na nepravedne kazne za valjanje gudre umesto pravednih za izrokavanje svojih kolega sa asfalta ili je reč o nekom dubljem promišljaju života i stanja čovekovog; bez obzira na to da li je iskreno rešio da bude civil jer u tome vidi priliku da unovči svoju kriminalno stečenu popularnost na legalne načine, prodajući slike i maje i CD-ove (sve je na izložbi bilo na prodaju, mada se autor suzdržao da kaže cene radova kada smo ga pitali, kapiramo da nas nije procenio kao ozbiljne kupce, pitamo se samo kako je znao xexe) ili se folira iz istih razloga; bez obzira na sve, Kiki pravi zanimljive i estetski uspele slike, ima priču za apsolutno jebeno svaku i dosledno i neumorno šalje poruku da je moguće i potrebno reformisati se kao čovek i kao kriminalac. Što sve možemo samo da podržimo uz jedno gromoglasno SAMO NAPRED KIKI, SAMO NAPRED OBILIĆ!
[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Fotka dela redakcije sa Kikijem, ne da bismo se kurčili nego više kao ilustracija fizičkih gabarita naših autora u odnosu na Kikija te posredno i poruka svima koji pričaju da hoće da nam se najebu mame uživo. Kepšn: DOĐITE, NEĆETE SE VRATITI[/typography]
