Ulični murali koji će vas nasmejati (FOTO)

Spajs iz vajtal tu spejs travel mmm hvala ti Astral prodžekšne što mi pomažeš u ovim teškim trenucima da prihvatim i prevaziđem ružnoću koju mi svet neumorno servira za sve obroke plus marendu, svaki dan. Vaistinu, neke stvari se mogu prihvatiti isključivo uz zdravu dozu izlaženja iz sopstvenog tela. Polufinale evrobasketa 2015. Vulin. Onaj stari ukus Milke, Canić. Radovi uličnog umetnika koji se potpisuje kao Pijanista.

Pretpostavljam da je ovo Džordan, uglavnom zato što piše da je Džordan. Ovaj levo nemam pojma koji je, Pipen možda.

Nuspojava a u stvari poenta ovog Šulginovog koktela koji sam sebi priredio u pripremi za ovaj tekst je da mi se podigne level empatije na +5. Jer samo tako mogu nekako da skapiram zašto bi neko mislio da je skroz do jaja da na garaži u San Dijegu  ili u stvari bilo gde, ikada, nacrta ovo:

I da još okači na Instagram. I da izađe u Blicu jebenom.

Au asi ga šukno Ameru, pa usraću se, što bi rekao idol Pijanistin, Đorđe Čvarkov, samo jel to bilo pre ili pošto ste otišli na pul parti pa u Autbek Stejkhaus? Plus nisi smeo ni da napišeš “kurac”, na srpskom, u San Dijegu. Ali dobro, ajde to što Pijanista bira banalne teme kojima pokazuje svoj brutalno averidž ukus, nije frka čak ni to što mu se sadržaji murala svode manje-više na portret nekog na koga se loži – nego što brate realno ne ume da crta i što to nadoknađuje bandoglavom upornošću, vredno malajući zidove svojim pseudo-kreativnim izlučevinama.

Dobro, čak i to je kul na neki način na koji navijaš za vrednog mrava koji uz ragastov nosi ogrizak od snikersa šezdesesedam puta veći od sebe, dok ne zaključiš da je mrav debil i ne odeš svojim poslom. Ali, kada mrav u svom frenetičnom feromonsku ludilu počne da trči bezglavo naokolo i da ti zaserava buđavim snikersom ragastov i gajbu i Fila papuče, onda ipak moraš nešto da uradiš.

Makar da kažeš mravu “maćori iskuliraj, probaj neki drugi hobi, pogledaj na šta liči taj vrat od basa.”

Al mrav je jebiga mrav i ne ume ništa drugo. Moćni gugl nam je o Pijanisti rekao sledeće: pored toga što nigde nismo našli da svira klavir, lik je bez blama neki asistent na arhitektonskom, a na njegovom instagram zidu, pored galerije radova, posetioci kojima ne iscure oči mogu videti i razne fotke iz njegovog slatkog života – te tako i zaključiti da je stara istina o arhitektama kao najboljim prijateljima bogatih i dalje aktuelna, kao i da čovek brate baš mnogo voli Srbiju i sve ikone srpske, svetovne i duhovne. Naročito kad je po San Dijegu, Old Trafordu, Stounhendžu ili na nekoj jahtici. To sve u stvari znači da, sačuvaj nas Ktulu, on radi ovo jer voli.

(Uzgred – jebote nisam mogao ni da provalim koji tačno je on od plejade mladih blago nabildanih kežual preplanulih yoloa na instagram fidu Pijaniste, svi su toliko isti da sam na kraju ostao ubeđen da je cela priča koncept iza koga stoji grupa autora, nešto poput Benksija.)

Zar je postojala mogućnost da se ne loži na Benksija?

U tom slučaju je fascinantno da se okupila grupa mladih ljudi koja je manje-više jednako lišena talenta koliko je ubeđena u svoju bogomdatost za muralisanje.

Ovaj volim da zovem “Otkrivanje Daning-Krugerovog efekta”

Dalji uvid u radove ukazuje ne samo na upornu nesposobnost ili apsolutnu kurcobolju da se savladaju osnovne proporcije ljudskog lika, nego i razotkriva neke lajt motive koji se provlače kroz čitav opus!

Đovak.

Mnogo vole Đovaka.

Jebiga, trudi se baš da ga nacrta što bolje, kad ga voli.

Ali rezultat je i dalje level muzej voštanih figura u Jagodini.

Ništa što je srpsko nije Pijanisti strano, te tako naravno da je u svom tour de forceu po brošuri DSS-a morao posegnuti za najvećima – pod jedan, kako bi nas sve podsetio da, jeste, Patrijarh Pavle je bio baš popularan, a Đokovića ne gledamo dovoljno; i pod dva, kako bi subjektima svojih portreta dao gušterski pogled iz dubine mračnog ambisa u kome bogovi Haosa pevaju pesmu koja će okončati svet.

Kleknite svi pred razrokim prorokom Apokalipse! Osećate li kako se stvarnost kriiiivi!?

Android Vojvoda Stepa ne želi da se druži s neuverljivijim modelima prve generacije

Jao čoveče, ne jebote. Ne.

Pijanista očigledno ne zna šta je blam, ali zato brate zna kako da nam ga transferiše u slici. Doduše, verovatno mu, sudeći po Instagram fidu, ni okolnosti nisu išle na ruku jer se okružuo enturažem koji ne postizava da odlepi usta od njegove bulje ni na toliko da mu kaže koliki je jebote bolid kad nacrta ubijenu devojčicu kao zombija.

Lik se očigledno baš gasira na to da “kreira urbanu kulturu” (što je tačno doduše, samo što proizvodi loš sadržaj pa se userava u kulturni gulaš svima nama ostalima) i da ono brate igra opasan ples na oštrici sistema, kapiraš, stvara od ikona brendove za nove generacije i generiše sadržaj tako što pokazuje da podržava prave vrednosti! Mislim, pazite ovu rukavicu u lice vlastima da ne kažem establišmentu!

PIŠE ICE BUCKET CHALLENGE HAHA TO BLESAVO PA BOG

Čestitam, bajo, znaš šta si ovim jedino uspeo? Da nacrtaš portret Vučića na škrbavom zidu, to si jedino uspeo. Eto male lekcije iz subverzivne prirode umetnosti, koju si inače mogao naučiti iz otprilike svakog Benksijevog rada: moraš brate i nešto kreativno da doprineseš toj fotki što si je skinuo s neta pa je sada stensiluješ ili po njoj crtaš ili šta već. Moraš da uneseš element koji će se uklopiti u kontekst neposrednog urbanog okruženja ili da daš neku nadogradnju koja će porati subverzivnu posluku – jer to je uglavnom tvoj jedini doprinos kao umetnika koji se odlučio za ovaj specifičan vid izražaja. I ne, nije dovoljno što si to nacrtao na škrbavom zidu i kao xexex kapirate jedva se drži, urušiće se, ako si uopšte dobacio dotle. Ovako samo kopipejstuješ sadržaje mejnstrim kulture i politike, dakle u istom fonu, ali daleko jadnije od onog poremećenog Francuza iz Exit Through the Gift Shop.

Dobro, level empatije mi očigledno ipak nepopravljivo opada sa svakim sledećim đenarogatuzovskim startom nad osećajem za estetsko i umetnički sadržajno, pa pre nego što skroz oteram u kurac i Pijanistu i Vučića, da malo pogledamo na vedriju stranu.

Moglo bi se kao olakšavajuća okolnost reći da je rad mladog Pijaniste samo jedna egzuberanca, izliv životne radosti, povik čoveka koji svima poručuje “EVO ŠTA JE DOBRO U ŽIVOTU!” i želi da ostavi svoj trag odajući počast ljudima koju su to zaslužili!

U stvari, ovo mi je čak gotivno, eto zašto esid treba da se deli svakom ko položi maturski.

I to je u redu, imati idole, lične heroje, ljucke gromade kojima bi opušteno popušio kurac, dobro možda ovo poslednje nije u redu. Ali nikako nije brate u redu da mi zbog toga moramo da sad gledamo travestije na ulicama.

Mislim, kako ja ovo da objasnim deci? Hendriks ili onaj iz Tin Lizija?

Tarzanijina presuda: brutalno everidžisanje podilaženjem najpopulističkijem ukusu u kombinaciji sa zakržljalim talentom i nekom valjda megalomanijom koja te sprečava da proceniš koliki li si tačno si kreten kad stvarno misliš da to što radiš želi da gleda neko ko ti nije aplaudirao još dok si sadržaj svojih pelena razmazivao po zidu sobe.

Kako bismo opisali Pijanistin opus jednom dovitljivom sintagmom: isprazno muralisanje.

Jedina nada za iskupljenje: komercijalni potencijal. Možda je to zapravo sve vreme i plan – posejati po Srbiji ironijski loše radove kako bi se privukle horde dokonih hipstera, a onda kupiš Starbaks franšizu i bog da te vidi! U najboljem od svih svetova, naš Pijanista je zapravo jedna lukava referenca na neočekivano komercijalno uspešan rad one španske babe što je godinama kičicom uneređivala portret sirotog Krista u svojoj lokalnoj crkvi i tako podigla za osam hiljada posto prihode od turizma u malenoj Borhi i ostavila nam mem za vjeki vjekov, amen.

E TAKO SE PROMOVIŠE SRBIJA!