Ako ne možeš da ih pobediš, pridruži im se – masovno učlanjivanje u SNS

U martu ove godine se dogodila istorijska promena. Komunistička Patrija Kine je svrgnuta na drugo mesto najbrojnijih političkih partija sveta, od strane indijskog džagernota Bharatiya Janata Party. Tačka prestizanja je bila na nestvarnih 87 miliona članova, a za nekih sedam meseci (do danas) članstvo Gandijevih socijalista je naraslo na bolesnih 110 miliona. Pre samo godinu dana imali su 35 miliona članova. Naravno, ne treba ni napominjati da je ova partija prošle godine dobila nadpolovičnu većinu u indijskom parlamentu i da je u stranku pohrlilo i kuso i repato.

Procentualno gledano, Janata parija okuplja 8,6 posto stanovnika zemlje, što je ogroman procenat s obzirom na uređenje Indije i činjenice da postoji jedno 300 miliona Indijaca koji još nisu otkrili čari jedenja iz tanjira, da u ruralnim predelima živi čak 70 posto stanovnika i da prosečan Indijac ima 24 godine (dakle, broj maloletnika je epohalan). Ipak, sa  gledišta procenata indijske socijal-konzervativ- demokrate-gandijevci-štagod da su mogu samo da se sagnu Komunističkoj Partiji Jugoslavije koja je u godini nakon Titove smrti upumpala u sebe sve što je mogla i došla do bezmalo deset posto partijskog stanovništva (oko 2.2 miliona članova na 23 miliona građana), te je svaki sedmi punoletnik imao crvenu knjižicu sa Titovim likom. Nakon toga sledi lagani raspad KPJ i raspodela drugova članova kojegde, a najčešće u SPS koji u svoje zlatno doba (početkom devedesetih) ima pola miliona članova.

Danas u Srbiji navodno 1,5 miliona građana pripada nekoj partiji (osim Maje Gojković, ona sigurno pripada bar 4,5 jer je zaboravila da pogasi članstva negde sigurno) a svevladajuća SNS je sredinom godine prešla 500 000 članova. S obzirom na njihov rastući trend i činjenicu da su za poslenjih par godina utrostručili brojku, ovaj broj je vrlo verovatno prešišao 550 hiljada i vrlo moguće da će uskoro doći do 600 tisuća.

Uzimajući sve te fakte u obzir kao i onaj krucijalni da „bez članske knjižice SNS-a nema posla u državnoj službi“ postavlja se pitanje kolika je maksimalna brojka članova srpske napredne stranke nakon čijeg dostignuća će se sav vodonik pretvoriti u helijum a SNS će implodirati u supernovu i pretvoriti se u belog patuljka ili smežurano bivolje mudo. Ukoliko pitate bilo koju osobu stariju od 45 godina šta bi trebalo da bude životna filozofija svake jedinke, odgovoriće vam da je to „bespoštedna borba do mesta u državnoj službi“. I zaista, što bi bilo drugačije, sa državnom (javnom, lokalnom, sve je to isti čabar) foteljom se uplovljava u bezbrižnu luku dok mozak, krava i tibetansko goveče mirno preživaju i u hladovini ispod palme na obali zaleđene sibirske reke.

Ako je prvi i jedini aksiom „zaposli se u državnoj službi i da te vidi bog“, onda bi trebalo proveriti koliki su kapaciteti iste te državne službe. Zanimljivo, država Srbija nije kadra da prebroji sve zaposlene u državnoj upravi, što možda deluje kao loš vic ali kad se malo bolje razmisli, skroz je logičan razlog što se tako nelogične stvari dešavaju. Jedna od takvih nelogičnosti je i izjava bivšeg ministra finansija Lazara Krstića (s obzirom da je dete Jejlovac koje je progutalo dosta helijuma uopšte bilo ministar, to mu onda dođe kvadratura iracionalizacije): „Ne postoji šansa da otkrijemo koliko ljudi radi u javnom sektoru“. Tako da su trenutne spekulacije takve da u javnom sektoru leba i kiselu vodu zarađuje oko 800 hiljada ljudi, uz mogućnost greške od ko zna koliko.

I šta onda s tim brojem?

S obzirom da je učlanjenje u stranku preduslov dobijanja posla u državnoj službi, ergo više od dve trećine trenutno zaposlenih na državnim jaslama čine pripadnici SNS-a. Takođe, pošto je stranačka obaveza da svakog novog člana progura do radnog mesta (jebiga, glas na izborima košta), daljim učlanjivanjem u SNS će se smanjiti broj radnih mesta koja pripadaju drugim strankama (SPS  + ostali koalicioni satrapi + po lokalu gomila iz drugih stranaka) i sve tako dokle broj članova SNS-a i maksimalnog broja zaposlenih o državnom trošku ne bude izjednačen. Dakle, osam stotina hiljada. E tek tu počinju perturbacije.

Iz lagodne „ajde u sns, ima mesta u Aleksovom debelom crevu za sve lojalne“ dolazimo u situaciju da kad broj članova stranke pređe broj radnih mesta nastane usko grlo. Doduše ako je broj stranačkih ljudi tipa za hiljadu veći od broja radnih mesta, usko grlo je i dalje dovoljno labavo; jednostavno, hiljadu evolutivno najmanje sposobnih će dobiti zahvalnicu i poster Tomine ožmikure u prirodnoj veličini a na njihovo mesto će doći hiljadu sposobnijih. Međutim, ako se usko grlo napuni desetinama ili još bolje stotinama hiljada novih članova, počeće borba do iznemoglosti.

Protivnika možeš sjebati delovanjem iznutra. Međutim, krtičarenje je davno provaljena rabota i ne naročito svrsishodna. Stoga spoljni pritisak do implozije deluje kudikamo efikasnije, a da protivnik to čak i ne primeti (osim ako Babić ne predstavi na sednici SNS odbora ua nauku potencijalne opasnosti od masovnog učlanjivanja, što je dobar lol). Ipak, o tačnom broju koji je neophodan da se SNS uruši u sebe možemo ipak da damo samo „educated guess“. Nameće se rešenje koje kaže da će kolaps nastati kad na svako pojedinačno radno mesto budu jurišala dva stranačka barjaktara.

Što znači 1 600 000 SNS-ovaca je potrebno za nastanak supernove. Zanimljivo je da se trenutni broj pripadnika svih stranaka u Srbiji procenje na oko milion i po, što znači da u ovoj brojci ima nešto. Stoga, prvi zadatak sledećeg dana nek vam bude odlazak do najbližeg lokalnog odbora SNS-a gde ćete potpisati pristupnicu i platiti prvu apanažu. Nek implozija počne. Još samo milion koraka do cilja.