Zašto je neophodno izaći na izbore (čak i kad nemaš za koga da glasaš)

Lista razloga zbog kojih je besmisleno izlaziti na izbore je dugačka koliko i lista deluzivnih očekivanja da će izbori nešto suštinski promeniti ili lista logičkih grešaka u Težini lanaca vol1. & vol2. Kao što je šaljivo-edukativni sajt krekt još ranije zamijetio – ljudska rasa još nije kadra da dosegne demokratske privilegije i koristi ih prema uputstvu. Demokratska ideja se zasniva na racionalnom ponašanju a čovek je generalno, sve samo ne racionalno biće zbog zilion faktora, koji su predmet dubokih sociološko-psihološko-neuronaučnih studija. S tim u vezi, sam čin izbora deluje poprilično groteksno jer ljudi svoj „dragoceni“ glas jako jako često daju ubeđeni u sopstvenu slobodu izbora, a stvarnost, zapravo, je nešto drugačija. Skroz drugačija, bolje reći.

Ljudi su konformističko krdo gnuova koji se povinuju izreci „Kud svi Turci, tu i mali Mujo“, jer je tako lakše za mozak, a i šta će okolina reći. Predvođeni naizgled logikom „mora masa bolje znati od pojedinca“ u istoriji su se lako stvarale slike masovnog zig-hajlovanja nedvosmislenom  užasu ili čoporativnog zamandaljivanja prozora zbog pomračenja sunca. Zašto bi onda neintrospektivni i povodljivi glasač, kakvih je brat-bratu više od pola, glasao drugačije od svog oca i matere, komšije ili naseobine u kojoj se mresti. Uostalom, ako je Ešov eksperiment ubedio ljude u očigledne trivijalne manipulacije tipa linija od 5 cm je kraća od one od 4 cm, zašto bi čovek onda bio racionalniji kad su u pitanju teže opservabilno merljive kategorije, tj političari.

Nebavljenje politikom se još iz helenističkog perioda smatra za predvorje bivanja idiotom, a nije zgoreg još jedared pomenuti Bertolda Brehta koji veli da je politička nepismenost prečica ka društvenoj kataklizmi. Naravno, danas politika teško da može da nađe previše zajedničkih tačaka sa politikom iz perioda antičke Grčke – jer marketing je kao i makar kap sirćeta u buretu vina, na kraju će to uvek biti sirće, tj marketing. Naravno, u tim okolnostima, izbori su uglavnom privid demokratije i u ukrasni papir upakovana statistička demagogija da tvoj udeo od nula zapeta dosta nula pa tek onda neki broj različit od nule, ima nekog uticaja na konačni rezultat.

Ipak, izbori se mogu posmatrati i mimo klasične, mahom neistinite priče da volja naroda određuje njegovu dalju sudbinu kroz izbor onoga što misle da je valjano. Čovek je evolutivno sazreo baš iz razloga što je umeo da svoje potrebe artikuliše i da shvati distinkciju između ponuđenih mu stvari. Stoga jedan od ključnih razloga koji skoro 50 posto apstinenata navodi a to je „svi su oni isti“ ne samo da ne pije vodu već predstavlja degradiranje vrste kojoj pripadamo. Ne, jebote, nisu svi isti, uvek postoje bar nijanse, uostalom Buridanov magarac je samo teorijski ekstrem nikad dostignut u praksi. Roditelji nikad podjednako ne vole decu svoju, uvek ti je jednog roditelja žalije kad crkne nego drugog (tj žao ti je sebe u tim prilikama, al nije to tema) i brate u kafiću nikad konobaru ne kažeš svejedno mi je nego izabereš sa liste sranja koje ćeš da preplatiš mnogostruko.

Dakle, kad kažeš „svi su isti“ mećeš ekvivalenciju gde joj mesto nije. Nema dileme da je politička ponuda barem kod nas (ali eto zamisli i da si Amer pa imaš Trampa ili Hilari ako Berni izduva – dakle, između Scile i Haribde) takva da izbor izgleda kao čantra sa jajima iz koje od gomile jako sličnih treba izabrati jedno koje će razvaliti protivničko u uskršnjem nadmetanju, ali to je i poenta priče, tražiš ono sa (po tvom mišljenju) manje slabih tačaka.

Drugi apstinentski argument koji s privim deluje sinergetski je „nemam za koga da glasam, neću da glasam za manje zlo“. Haha, ne seri da nemaš, dragi biraču istančanog ukusa sticanog pokolenjima u saloncima iz kruga dvojke. Jebiga, kod politike imaš dve opcije – ili napraviš opciju po svojoj meri pa tako glasaš sam za sebe ili glasaš za manje zlo. Mislim, parlamentarizam postoji u Srbiji cirka 25 godina – nešto se ne sećam da se to nekad glasalo ZA nekog. Naravno, ovde izuzimam vaši i gnjide opisane u pasusu o konformizmu, oni uvek tripuju da glasaju ZA. Znači, izbori su zapravo sistem eliminacije lošijeg da bi se došlo do najmanje lošeg rešenja i to treba prihvatiti kao činjenično stanje, jer čak i neki zaista kvalitetni političari i stručnjaci (da kažemo da ih kod nas ima čak dva ili tri) moraju zbog neophodnog kvantiteta za uspeh biti okruženi legijom opskurnih likova prišljamčenih ideji samo sa ciljem da porodici na leto umesto letovanja u Prčnju priušte Lefkadu. Hoću reći, nemoguće je napraviti vladu sa bar 5 ljudi na mestu a nekmoli ceo sistem.  Ta posledica svakako visoko korelira sa apstiniranjem od političke involviranosti mase u izbornom procesu u kom pojedinac svesno prepušta da se ispod kamena izmigolje humanoidne strukture koje funkcinišu po sistemu „kad nećeonaj ko bi trebalo, hoću ja“ tipa ovo:

Ili ovo:

Generalno, ovakvih šaljivih performanasa majke prirode će svakako biti ma koliko se logika koprcala da izađe na površinu ali sama ta mantra „resistance is futile“ je čak pre govnarska nego pomirljiva i kao takva svakako vonja nečovještvom. Stoga dolazimo do još jednog apsurda, da inertnošću aminujemo da svako interpretira statistiku iz ugla koji je najpozitivniji po subjekta, što je objašnjeno recimo ovde:

Jedna stvar, međutim, ne valja u ovom videu. Nisam siguran ko stoji iza Opozicionara ali je nefer stavljanje u isti koš glasača stranaka koje “neće preći cenzus” i onih koji glasaju za Tita, Vlada Divca, Đokovića, Tarzaniju, Anakina Skajvokera, Džona Snoua ili pak precrtavaju sve takmace uz fotkanje izbornog listića i kačenje na društvenim mrežama i crtanje muškog spolovila u erekciji. Ovi drugi su samo infantilni.