Neće zlato niđe – do pobede uz poraze

Svaka čast momci, jebi ga. Ovaj tekst je mogao i možda morao početi na hiljadu drugih načina, al ovaj je jedini ispravan. Svaka čast na obaranju rekorda, na timskoj igri i na tome što nastavljate tradiciju “balkona” u mračnim trenucima za ovaj narod. Neće zlato niđe(!?). Pre nego što počnemo “ozbiljnu” analizu ovog prvenstva, moramo malo da politizujemo sve ovo.Zašto? Zato što su oni tako hteli. Najodvratnija stvar koja može da se dogodi sportu je politika, a najodvratnija stvar puta dva je politika apsolutne monarhije, ili što bi rekao neki duhoviti tviteraš “nemoj da sam vas čuo da se smejete Severnoj Koreji”. Povod za ovakve reči je izjava Ikodinovića, koju bih rado printskrinovao da sam imalo informatički pismen. S obzirom da to nije slučaj, pokušaću da vam prepričam. Hronologija događaja ide ovako:

– Na biletarnicama okačena vest kako karata ZA utakmicu nema do daljnjeg

– Policija morala da REAGUJE zbog gužve
– Neki lik iz SNS-a (valjda) je okačio vest kako je EKSTRA što se spušta zavesa i okupljaju navijači
– Dača Ikodinović konstantuje da je igrao za reprezentaciju dvanaest godina
– Dača Ikodinović konstantuje da nema jebenu kartu za jebenu utakmicu
– Mislim da ovo mora da se ponovi: JEBO JE NATAŠU BEKVALAC I NEMA KARTU ZA TEKMU

Ne znam, mom prostom mozgu je nezamisliva veća nepravda od te. Al Bože moj, samo da je veselo, ajmo malo o sportu:

Evropsko u Beogradu, šansa za treće zlato u nizu. Prvi put u modernoj istoriji. Ovih dana popularna kovanica, volimo mi taj „nema istorije pre naprednog Srbina“ melos – ko jebe SSSR i njhova zlata u nizu. Kada igraš pred svojim navijačima (ili premijerovim, kako se kasnije ispostavilo), a osvojio si pet od poslednjih sedam zlata na EP, učtivo proseravanje je sve osim gledanja isključivo u pravcu pobedničkog postolja. U grupu B su naši vaterpolisti (mrzim „delfini“, njih imamo par komada po zoo vrtovima – da nemaju pojma bili bi somovi, ovako nema potrebe za glupim nadimcima) bili raspoređeni da zagreju za borbu za medalje. Dve pošalice u vidu Francuza i Malte, jedna ozbiljna utakmica protiv Hrvata i to već na početku. Dobro, i nije bila baš ozbiljna: nabili im sedam golova do poluvremena, još pet u trećoj četvrtini i objasnili im da je vreme da se okrenu Brazilu sledeće godine (što će najverovatnije i uraditi, kao i na mnogim takmičenjima do sada).

Usledile su još ubedljivije pobede protiv Francuza i Malte, gde smo davali u proseku po 18 golova a selektor našao za shodno da traži tajm aut kako bi sa igračima dogovorio gde ih vodi na jagnjetinu, brat. U osmini finala Slovaci. Mučili nas prvu četvrtinu, nerešeno 3:3. Aleksić prelomio sam sa dva gola i to je bilo to od države čiji je najveći sportski uspeh što njihov trener radi sa Đokovićem. Kad smo kod Slovaka, pošteno je pomenuti da oni nisu priznali Skojevsko naselje, pa tako ni mi nismo priznali raspad Čehoslovačke. Posle su na red došli Rusi, koji su poveli na početku i to je bilo to od njih i njihvog vodopola, Prlainović okrenuo na 2:1 i do kraja više nije bilo sumnje u to ko će u polufinale.

Kao i protiv Rusa, polufinale sa Grcima smo otvorili primljenim golom na samom početku. Izjednačili smo u sledećem napadu, strpljivo dočekali da okrenemo par minuta kasnije i nismo ih puštali do samog kraja – 13:7. Zvuči fino, to da do finala nismo morali ni preko Crne gore ni preko Mađara još bolje. Ovi prvi su pokazali da Ugari nemaju šta da traže u finalu, dobili rutinski i otrčali da iz svlačionica vajberom smaraju onih pešes’ rođaka koji se nisu doselili na Vračar da kupuju avionske karte. TU postoji zanimljiva teorija o “žrtvovanju” ovakvih takmičenja, zarad višeg cilja, koji je u ovom slučaju – Olimpijske igre u Riu. Navodno, svaka od tih ozbiljnijih reprezenzacija se pomalo štedi da evropskom, svetskoj ligi, itd. kako bi što spremnija dočekala OI. Al u principu ko im jebe mater, treba ih uvek zgaziti sve.

Početak finala iz pakla: Crnogorci vode 2:0 već posle minut i po, a igrači kao da su zbunjeni što neko pruža ozbiljan otpor. Prosečan navijač, koji samo polufinala i finala gleda, je već promenio kanal jer „ova govna gube kad ja sednem da ih gledam“. Taman smanjimo, Crnogorci opet pobegnu na dva razlike. Ivović i Janović pokazuju zašto su doktori vaterpola. Do kraja treće izjednačimo, a u četvrtoj spektakl: daš četiri gola, dobiješ na suv kvalitet jednu od najboljih reprezentacija na svetu. Ne treba nikoga izdvajati, mislim da bi bilo jako nepošteno.  Svi skaču u bazen, trube sa zvučnika(U BOOOOJ, repetiraju se puške, kreće se ka administrativnom prelazu i bacaju se petarde na isti) i Savić koji čestita jednom po jednom igraču Crne Gore, a na svoje kroz osmeh reži za slučaj da pomisle da ga ubace u vodu.

Na kraju slovo o navijačima. Ne znam ja dal su svi tamo bili SNS, SPS ili stoka Pančevo. Znamo svi šta se priča, znamo svi kakva je bila situacija na blagajnama, a kakva u državnim preduzećima. Ali zviždanje himni Crne Gore kao da su ustaše a ne braća koja već godinama suvereno drže monopol nad studentskim obezbeđenjem u Beogradu, a par dana pre slavljenje Mojkovačke bitke? Da nije bilo Božića na Mojkovcu, ne bi bilo Vaskrsa na Kajmakčalanu i tako to? Nisu to isti Crnogorci reći će neko. Nisu, al ste vi sigurno ista govna.