Običan smrdljivi dan na jednoj pijaci

Prohladno januarsko jutro na pijaci, sinoć bilo mraza ali nedovoljno da uguši ogavan smrad poluraspada vansezonskog voća i povrća te naročitog bazda prekookeanskog kontejnera koji se uvukao u svaku poru kineskih poliesterskih domaćinki pedes dinara komad. Vrvi po toj pijaci stoka sitnog zuba, penzionerčine ogavne sifilistične, naradilo se to i nasamoupravljalo po radnim organizacijama, podobijalo stanove pa sad sito prdi za dvaes iljada mesečno.

Zlobnici bi rekli da je to sirotinja i bakšiš: jel ima za leba? ima, jel ima za šunku? ima, jel ima za Informer? ima, pa kud ćeš više, skroman je život čoveka penzionera, zato on porani i zoru prevari ne bi li sa svake tezge omezio pomalo sira i eventualno pršute, popije kaficu, prdne i pusti „pesme“ na televiziji, jednom se živi, uhvati dan za kurac pa cimaj, posle nas potop. Debela ciganka sa obrvama tetoviranim plavim mastilom hrakolji iz celoživotnih naslaga partnera 100’s „farmarice, gospođo, ajmo lepe farmarice, halanka, halanka, par ekselans“, sedi na gajbici prevrnutoj a oko nje oblak dima, razmišlja malo o životu, „Bože, zašto sve ovo? Neki žive srećno, bez problema koje ja imam, uzimaju život zdravo za gotovo, imaju lepe stvari, rade lepe stvari a ja prodajem farmerice po pijaci, zašto?“ a Gospod će, onako šeretski a blago, kroz oblak: „ZATO ŠTO SI CIGANŠTURA SMRDLJIVA LOL“, oblak se razilazi a ostaje Ciganka sa idejom sečenja vena, nije Šusret vredan čekanja, pa makar sto puta bio iz Beča i hiljadu puta rođeni brat.

Sunce je izašlo i počelo da rasteruje penzionere u njihove nezarađene jazbine, bežeći od sunčevih zraka uz uzvike ARRRRRRRGH jedan se spotakao o pataricu i pao, fotoni su mu prodrli kroz epitel i u istom trenutku osamnaestogodišni Vojo iz Rekovca postaje pravni naslednik trosobnog stana u Cetinjskoj gde će se odati drogi, velegradskim kurvama i azijskoj kuhinji, Bog i dušmanina najcrnjeg da sačuva. Vrvi proleterska stoka između tezgi, gleda jeftinije i svađa se sa brkatim babama iz Slavkovice što šakačke istresaju sline pa prstima odvajaju najbolje grude sira, prođe i Tanja Peternek sa TV ekipom, snima Miru Adanju Polak, kaže Mira: „mnogo volim da sam sa narodom kad nisam na večeri u Biškeku, narod mi je baš super, evo ovaj prosečni seljak glibavi ovde, ja ga ništa ne razumem šta priča, ali mi je skroz ok, a sa Karađorđevićima sam super, idemo zajedno na barmicvahe i obnove bračnih zaveta, i tako, izrazito volim tulumbe da jedem“.

Za jednom tezgom H20 čarape i bogat tekstilni asortiman prodaje mladi Sretko, dete sela i agrikulturnih roditelja Slavka i Bogdanke zvane Maca: život ga nije mazio, vidi se to po njegovom prestarelom i suncem opaljenom licu, pogled mu luta po horizontu, a bond, zgodno uglavljen između jedinice i trojke, pušta tanku traku dima koja se rastura u oblak; i taman da postavi Bogu pitanje od malopre, iz oblaka izranja lice anđela sa arafatkom, socijalnim naočarima i lajkom oko vrata. Plava kosa i kvalitetne sise brižljivo sakrivene u vijetnamku jer nije pristojno imati sise kad si avangarda, nego lepo zapustiš bradu ako si muško, ili pičku ako si žensko.

– Izvini, smrdljiva seljačino, da li bi bio problem samo na sekundu da zadržiš taj zamišljeni izraz lica da te slikam?

– Hvala na komplimentu, i ti sa sobom nosiš određenu mirisnu notu pobačenog jareta, ne može, šta ima da me slikaš koji moj.

– Stvarno mi je bitno, ne bi razumeo sad kad bih ti objasnila, ali evo platiću ti, je l ti dosta deset dinara?

– Kolko bre?!

– Ahahaha, opasan si, to je ta seljačka lukavost na koju me je moja nana potpukovnik prim. dr Grizelda Čukalj-Hitler upozoravala, tvrd si pregovarač, evo dvadeset dinara i ni paru više, ajde sad se namesti i gledaj kao da o nečemu misliš.

– Za dvaes dinara od mene možeš samo da dobiješ– a ne možeš ni to, jebiga, zapili se sinoć u samostalnom ugostiteljskom objektu „Old Prki“, Kenjo doneo neku šećerušu, povratio bih jetru da kojim slučajem nisam poljoprivrednik pa mi je prag tolerancije na metanol mnogo viši, hoću da kažem: malakšem nešto od jutros a ne bih da se brukam, hoću da nam prvi put bude iz ljubavi, prema meni i mojim polnim mogućnostima, al navrati u petak, petkom pastrmim a biće i belih bubrega, to je dobro za ono.

– Fuj, blatnjavi pripadniče nižih društvenih klasa za koje se borim na pinterestu, odakle ti pravo da psihički nasrćeš na moj fizički integritet samostalnog ljudskog bića suprotnog pola i superiorne kulture? Zašto ne ispuniš svoju životnu svrhu i ne namestiš se da te slikam, večeras mi je izložba u Mikseru a nemam dovono slika, treba da se osećaš počastvovanim što ćeš biti deo moje instalacije „Pijačari: život, govno i patofne u šlafroku“, posle možeš i da umreš, što će dodati dubinu mom delu!

– Hvala na lepim željama, i ja tebi želim dug i plodonosan život, deluješ kao vaspitano čeljade, imam utisak da bi bila idealna majka našoj čeljadi i nejači, a i moj ćaća nije radio pedikir ihaha, taj majčin artritis nas sve pogađa.

– Zanemariću za sekundu laskavu ponudu za produženje vrste sa organizmom koji se u civilizovanim zemljama razmnožava prostom deobom, a fokusiraću se na nacističko-fašističko-patrijarhalno-homofobično-nerodnoravnopravno-neodrživorazvojno-neorganski diskurs kojim pokušavaš da me napadneš: moja društvena samosvest je visoka i tvoje reči mi ne mogu ništa jer za razliku od mene pripadaš potlačenoj kasti za čiju se ravnopravnost borim, mada mi prvobitna ponuda erotske provenijencije izaziva određeno sažaljenje: ti moraš da se suočiš sa svojom prošlošću, da prihvatiš svoju krivicu za to što si takav kakav jesi i da istrpiš posledice – samo tako zgažen kao govno možeš napred u bolji život.

– Pošto primećujem nagoveštaje da bi se – i pored razlike u stavovima – naš međuljudski odnos mogao produbiti, iskazujem spremnost da se suočim sa sobom ali ne po svaku cenu, jer moraš priznati da su sve strane činile zločine i da nema nevinih; klasna borba koja besni oko nas ne treba da bude prepreka u komunikaciji, treba odvojiti privatno od političkog, da li se slažemo u tome?

– Iako sam feministkinja, te samim tim pobornica čuvene maksime „privatno je političko“ a zaštitom ljudskih prava tovne prasadi se bavim kao hobista, smatram da bi ovde trebalo da načinim izuzetak i dozvolim naše sučeljavanje koje ne mora nužno biti samo intelektualno već i – zašto da ne – može poprimiti neke druge vidove komunikacije; hoću da kažem: kad završavaš i gde da se nađemo?

– Zadivljen sam pažljivo odmerenom dozom fleksibilnosti u stavovima koju ispoljavaš, zaista, kudos za tebe, i nadam se da se ta lepa osobina ne odnosi samo na ono što zastupaš; u dva sam gotov, možemo ovde u kombiju, al pošto sam ja džentlmen iako sam realno stoka, vodim te u SUR „Preletovo crevce“ na škembiće. Može?

– Tvoj ukus ima jednu nijansu gastronomskog avanturizma koji me u isto vreme privlači i plaši, ali treba probati sve pa se saglašavam sa tvojim predlogom, na koji ću se revanširati mogućim poravnanjem: da li bi želeo da večeras dođeš u Mikser i da izložim tebe umesto fotografija? Mislim da bi to veoma doprinelo oboma, a kamoli našem odnosu koji se ubrzano razvija: ja bih dobila dobre kritike za performans koje mi trebaju da dobijem stipendiju za San Francisko, a tebe možda pozovu u „Parove“. Može? 

– Oćeš posle da mi daš pičke?

– Oću.

– Zaista sam impresioniran kompromisom koji smo na kraju postigli. Vidimo se u dogovoreno vreme.

– Osećanje je više nego obostrano. Srdačan pozdrav!

Zapalio je cigaru i uglavio je između jedinice i trojke, biće rke krke večeras, pomislio je i počeo da pakuje kutije u kombi, a posle je nebo granica; vreme je da jednom neko prekine taj niz poljoprivrednika i da napravi iskorak, skoči od miline i zakači levim ramenom Miru Adanju Polak, ona zgađena vrisnu „FUJ, KMET!“, izvadi dedinu sablju iz tašnice i odrubi mu glavu. „Kao što je svojevremeno izjavio moj dobar prijatelj princ Filip: dobri i bogati uvek pobede siromašne i zle!“