Zašto si govno i takav ćeš i ostati
Čemu li se ti nadaš, prosečno omladinsko govno od svojih dvaes-trijes godinica? Šta su tvoja stremljenja, u šta se uzdaš, kako zamišljaš sebe za nekih pedes godinica? Koju sliku vidiš? Ono, pokupiš se sa familijom na roštilju, ti u svojstvu patrijarha, oko tebe žena, deca i njihova deca, svi nasmejani, raspoloženje vedro, zalomi se i šala i pjesma, Sunce sija, trava raste i svaki dan je reklama za „Zaječarsko“? I kita sasvim funkcionalna, jer medicina napreduje, Bože moj? Moj burazere!
Sprcao si neke godine u dupe a još nisi izveo određene zaključke o životu koji će ti pomoći da jednog dana u narednih deset godina ne zakačiš klemu od akumulatora o kurac i vikneš ZBOGOM OKRUTNI SVIJETE KOJI NE ZNAŠ DA CJENIŠ PERSPEKTIVNE APSOLVENTE RUDARSTVA, SVE ŠTO IMAM OSTAVLJAM MAAAAAAAAJCI JEDINOJ, pa se ispostavi da si joj ostavio pakovanje maramica, rizlu i specijal Pan Erotike iz 1993. – „Pohotne čistačice sa proširenim venama iz Kanjiže“!
Nadao si se boljem, računao na ustaljen put: malo školica, pa malo fakultetić, bude i neka devojčica, pa malo i pićence i drogice neke lake, pa onda diplomica, pa bude tu i neka vezica taman da se završi državni poslić za tebe maloga, a onda svadbica pa dečica sitna, puloverčić i papučice karo, kreditčić neki sitni za sudomašinu i polovni klio četvorku, taman da ne opterećuje platicu, i tako, životić ko kutijica, sve sama izvesnost, bez ikakve odgovornosti, malo li je na ovu krizu i vetrometinu? A valjda će i ona jednom da prođe, jebem mu mater, ne može ovo ovako večno da traje, doći će valjda i to vreme da čovek može malo da živne i da se opusti, malo sitnog malograđanskog glamura da se pripusti u život, novi pasat na lizing, Pariz avionom i krstarenje Mediteranom, doduše u sobi bez prozora? Sve ovo, moj burazere, znači ne samo da si imbecil sa manjkom iskustva i viškom detinjstva, nego i da si upao u jednu zamku u kojoj se već odavno koprcaju (i lepo im je tamo) generacije bejbi-bumera među kojima su i tvoji ćaća i majka jedina, a to je zamka društvenog hilijazma.
E sad, budući da smo tu gde jesmo takvi kakvi smo, sasvim je logično da ti, perspektivni apsolvent rudarstva, kažeš: „Ja sam ovde ušo sa jeftinijom ulaznicom, šta je to koji kurac i znači li to da ću i ja da primam regres nekad i bolovanje dotvaram?“ Znači kurac. Hilijazam – u osnovnom, religioznom smislu – znači verovanje da će kad-tad nastupiti hiljadugodišnje Hristovo carstvo na zemlji kojim će vladati pravednici, za kojim će doći Sudnji dan pa ćemo onda svi Bogu na istinu. Društveni hilijazam bi bio nešto slično, samo sa čovekom umesto Boga: to je ono verovanje tvojih roditelja da će jednom sve da se sredi, da će valjda jednom neko sve da istera na čistac, ima da dođe Čovek i da zavede jedan red jednom, da se zna šta i kako, ko u kasarni, ima da bude sve pod konac!
Ovamo se čudiš nad penzionerima što plešu sa slikom Slobodana heroja na Ušću, nose Vukove slike na mitingu, Đinđića zovu Zoranom, nose Šešeljeve majice, i zovu Vučića kraljem, a ne znaš da su oni religiju zamenili politikom tako što su odustali od bogova i zamenili ih čovekom, pravim čovekom, čovekom na mestu, čvrste ruke i oštrog jezika, koji će da konačno zavede taj red, da raščisti ova govna i da već jednom nas povede u tu bolju budućnost koja neće trajati hiljadu godina, jer će vreme postati potpuno nebitno: u tom ostvarenom cilju vreme će se ukinuti samo od sebe. Jer kada jednom dođe Evropska unija/Carstvo Dušanovo/Velika Srbija/LGBT-hipi-građanska-komuna/komunizam, ništa se više neće iščekivati, nepravde i nesreće će nestati, i od tada život će postati jedna velika sreća izvan vremena jer je sve kako treba da bude: konačno se stiglo u obećani raj u kome je život večna reklama za „Zaječarsko“.
No, sve to važi za njih, bejbi-bumere: oni su živeli u svetu određene socijalne sigurnosti i posleratne ekonomske ekspanzije u celom svetu, nisu se pitali ni za šta, a vala niti su želeli. Znalo se nekog reda: ti radiš i platica ti stiže, odozgo su drugovi iz komiteta/menadžment koji znaju šta i kako treba i ne dovodiš ih previše u pitanje jer valjda ne bi bili tu da nešto ne znaju, vera u budućnost se zgodno poklapala sa verom u sistem i hijerarhiju, ukratko – na to su naučeni i to znaju.
A šta ćeš ti, mučeni pripadniče Generacije Y, rođen u osamdesetima pa nadalje? Ima li nade za tebe, da i ti praviš vikendicu od kredita, pa more, pa polutka svinjska, pa kurci, pa palci? Ima li sigurnosti i izvesnosti za tebe? Kako se čini, ima kurac. Ukoliko nisi živeo pod naročito velikim kamenom koji je pritom negde na Pešteru, mogao si iz iskustva da vidiš da plan iz prvog pasusa, koji si potajno priželjkivao da primeniš, ima određene falinke. Sve se nekako oslanja na neke tačke koje smatraš sigurnim: ako uradim X uslediće Y, pa ako i to uspem, neminovno je Z i tako dalje. Sve se to reši u hodu, diploma, pa posao, pa penzija, samo nek smo mi živi i zdravi, završi se to ako Bog da zdravlja, zdravlje Bože, Bože daj, ma da bre, sve se to sredi, daće Bog. I šta se onda desi? Privedu te sa pet mića, obori te iz likovnog, kurva neće pilule jer joj rastu brkovi, zakuješ na drugoj godini, šef katastra te ne prepoznaje kao sestrića više, i eto tebe, prodaješ cement, glet masu i gvožđe četvorku na stovarištu „Šiljo“ za minimalac i ostatak na ruke, svih petsto dinara, nek se vidi raskoš kod duševnog gazde Radovana Šulejića, makar i na određeno. Jedeš šunkaricu, piješ „Zaječarsko“, pušiš kurac – eto, to je život.
Pa se onda logično pitaš: „Pa dobro, jebem mu mater, gde je ono obećano, gde je taj život, nisam valjda toliki baksuz pa BAŠ I SAMO MENI ovo da se dešava?“ To je zato, prijatelju, što se to ne dešava samo tebi. Osim ako ne živiš životom bradatog pustinjaka na Rtnju, odvojenog od sveta radi rešavanja bitnog pitanja mogu li se od vune iz pupka isplesti čarape kao autentični suvenir za horde turista na misterioznoj planini, nije nikako mogla da ti promakne šira slika: svet se značajno promenio u poslednjih tridesetak godina. Činjenica da misliš kako su ti obećanja o dobrom životu izneverena i kako ti ništa nije išlo po planu – a tako si se trudio – znači samo da si idealan kandidat da upadneš u klopku društvenog hilijazma, onog koji rađa Hitlere i Vučiće.
Statistika kaže da Generacija Y po definiciji spada u prekarijat, društvenu klasu bez ikakve socijalne sigurnosti, bez nade za stalni posao i bez mogućnosti da intelektualno – pa samim tim i društveno – napreduje. Ako se malo bolje zagledaš oko sebe, primetićeš da je osam od deset tvojih ortaka iz detinjstva sada zaposleno na određeno ili juri stručne prakse ili su Avon-dame. Okupite se vi povremeno, srola se i sad marokanac lepi, ali ono što poražava je činjenica je i onda i sada taj marokanac iskeširala jedina stara majka mučenica nerotkinja, sve misleći da ćeš da kupiš gaće i čarape, a ono pola ode na travicu zelenu, a pola na Paderborn jebo ga sveti Jeronim na nebu. Nema više onog zlatnog vremena o kome su vam pričali, „zadnje vreme došlo!“ (pred Sudnji dan!), nepravda je opšta a protiv nje se treba boriti, ali kako kad te mrzi da digneš dupe, kad bi to moglo na lakši način, da to neko obavi umesto tebe? I tu si već sa obe noge u zamki: počeo si i ti da čekaš Čoveka koji će sve to da razjebe, nekog Robespjera/Košuta/Lenjina/Čea koji će konačno – čvrstom rukom – da zavede red i onda će nastati red, rad i disciplina, a i ti ćeš dobiti zasluženo mesto jer jadan ti.
Naravno, ima i potpuno suprotnih primera, ono dvoje od deset ortaka iz detinjstva: sigurno si povremeno mogao da osetiš iznenadnu toplinu po glavi i ramenima, i taman da se blaženo nasmeješ od dragosti što ti je prijatno, kad pogledaš gore, a ono zapravo po tebi udruženim snagama pišaju Veljko Ražnatović, Đokovićev Pjer i Mia, voljena ćerka ništa manje voljenog gazde Radovana Šulejića zvanog Šiljo. E vidiš, oni po tebi pišaju jer im se može, jer su u datom trenutku njihove mame i tate rešile poslušaju legendarnu misao Ljube Ćesića Rojsa „tko je jamio, jamio je, ja sam jamio“ i da uzmu sve ono što mogu sa gomile koju niko nije čuvao jer su svi bili zauzeti traženjem Čoveka koji će sve rešiti umesto nas i povesti nas u svetlu budućnost. I kad se podvukla crta, oni su ostali sa jedne a ti sa druge strane.
I sad ti osećaš nepravdu, a sva nepravda je u tome što oni po tebi pišaju: ko piša po drugome treba da umre popišan i to je sasvim u redu – za to su krivi. Ali nisu oni krivi što si ti budala i što nemaš novca, što nemaš uticaja, što nemaš poznanstva, što nisi nikoga zadužio, što te niko ne jebe dva posto. Jer onog trenutka kad si pristao da svoju slobodu, onu za koji su se borili ljudi pre tebe sve misleći da ćeš umeti da je ceniš i da uživaš u njoj, prepustiš Natčoveku koji će sve da sredi za tebe – a ti samo slušaj i sedi miran – tog trenutka si se popišao sam po sebi i izrazio želju da budeš zapišavan svakog trenutka u svakoj prilici. Jer ti ne želiš da vidiš da ti je onaj koga se plašiš ravan zato što želiš da vidiš hijerarhiju i da veruješ u nju jer ti je tako sigurnije, jer ti je mnogo, mnogo lakše da misliš o sebi da si pička nego da propadneš.
„Pa dobro šta koji kurac da radim?“ Za početak, otkini kurac onom ko te zapišava. Ne uzdaj se u obećanja, nego uzmi život u svoje ruke. I ne prepuštaj svoj glas Natčoveku.
