6 stvari na koje smo ponosni a ne bi trebalo

Zjebana je stvar ljudski odnos prema ponosu. Ili smo ponosni na stvari gde nismo varijabla ili na stvari gde smo varijabla ali je pitanje da li ima razloga na njih biti ponosan. Ponos je, da izvinete na izrazu redundantan u životu. Mislim, možeš reći da si srećan zbog ortaka koji je uspeo u životu, pa je popularan i plaćaju mu 100 evra da se pojavi na dva sata u Tjubu, al ono, gde je tu mesto ponosu? Ali dobro, naša iracionalnost maršira svim životnim osećajima i stanjima, pa se tako jako često zanosimo i bivamo ponosni zbog raznih gluposti.

Poreklo

Rođeni Beograđanin / Novosađanin / Sanktpeterburžanin / Majdanpečanin… (plus broj kolena, n>3) i ostale spodobe su zalutale u realni svet. Ako je nacionalizam soft fašizam i patologija oličena u paranoji onda je činjenica da je neko ponosan jer mu je baš na tom mestu otac rešio da pojebe majku nedvosmislen dokaz da imaš posla sa paramecijumskim oblikom života. U principu, na svoje poreklo ili mesto rođenja su ponosni oni koji se ne mogu identifikovati s nekim drugim zadovoljstvom u životu a pošto život da bi bio iole valjan zahteva bar fragment sreće, javi se ponos jer misliš da je ok da budeš ponosan zbog nečega na šta si imao uticaja koliko prdež Kraljevića Marka na odluku da se Beograd na vodi zida sa desne a ne sa leve obale Save. Tako da, kad čujete kako neko s ponosom ističe da je iz Mušovića rijeke ili ga je oblikovao asfalt Čubure, upalite mu sveću i nežno ga pomilujte po kosi, jer je njemu, verujte, najteže.

S druge strane, sasvim je ok reći da si jednostavno srećan jer si se rodio u Norveškoj a ne Srbiji ili Srbiji a ne Burkini Faso („Nije srećan onaj što ima puno para, već onaj ko je rođen u Hercegovini“, što reče HugoCavez) jer ti je to dalo veću šansu da učiš, radiš, bolje živiš ili blejiš u kafiću po vasceli dan i da te živo zabolje kurac, kako kaza onaj Crnogorac.

Superkul preci

Kad polako pređemo iz faze da se roditelja stidimo jer smo mali pubertetski debili ulazimo u fazu da su nam matorci neupitni carevi, dakle postajemo još veće budale. Mislim, roditelje voliš što su ti roditelji, što su te othranili, naučili da koristiš nošu i da ne guraš prste u struju. Mogu oni zaista da budu jako kul ali čemu ponos zbog toga što „je l znaš bre ti da je moj deda još završio fakultet, pa u to vreme se računalo da si školovan ako osnovnu završiš“ ili što je ćale bio mister jadranske obale 76. u Opatiji i Kardelj ga potapšao po ramenu. Mislim, ako ti je čukunđed sišao s neke čuke i kupio za džabaka plac pored Saborne crkve, pa sagradio kuću a sad neki investor iskeširao sedam cifara u evrima da tu sagradi višespratnicu s lošom izolacijom, upali pretku sveću al zajebi bivanje ponosnim što je matori bio mudar da pređe iz tačke A u tačku B.

Deca

Da li je ameba ponosna što je prostom deobom dala još jednu amebu? Da li je svinja više ponosna kad oprasi četrnaestoro nego jedanaestoro prasića? Da li u oku majke leoparda zasija ponos kad njeno mladunče pregrize vrat prvoj gazeli? Teško, životinje ma kog nivoa bile, nemaju problema s ponosom. Mi ljudi imamo. A kad su u pitanju naša deca, konvoji interkontinentalnih kamiona s prikolicom čekaju na utovar ponosa. Za početak ponos oko same reprodukcije. HEJ JA SAM PONOSNA JER SAM POSTALA MAJKA, POGLEDAJTE ME JA SAM SE JEBALA PRE DEVET MESECI. Vau, svaka čast jer si uspela da usred februarskog teranja odradiš biološki proces. Onda ponos oko dečjeg uspeha a zapravo aplaudiranje samom sebi. “Nema, ja sam tačno znala da je budućnost u jezicima i upisala Miu od treće godine na engleski i sad ona radi pri ambasadi i dobro zarađuje, pa sam zaslužila da mi daje 30 posto od plate i da me boli pička do kraja života. MAMIN PONOS <3”. Mislim, jebite se ljudi (ne bukvalno jer ćete napraviti još veće sranje) s tim stavom, uspeh vaše dece je njihov, ne vaš. Jedan Srđan Đoković je već previše što planeta mora da trpi.

Što na um to na drum

Nakon nečega što nema nikakve veze s nama i nečega što je proizvod nagona i želje da ostvarimo potomstvo, dolazimo i do pogrešne detekcije mana i konvertovanja istih u vrline. Neki ljudi imaju tendenciju da iskrenost poistovete sa neupakovanim, nepromišljenim, nerafinisanim izrazom koji zaseju bez obzira na okolnosti. Postoji jako uočljiva razlika između bivanja iskrenim i bivanja drkadžijom. Razlog što se nekad uzdržimo od govorenja istine u rudimentarnom neprocesovanom obliku je očigledan kao i razlog što ne naskačemo jedni na druge na ulici za svako potencijalno hemijsko podudaranje. Ljudska smo bića i svesni smo da ako debeli čovek prođe ulicom, mnogo je bolje gledati svoja posla nego mu reći „hej, debeli čoveče, ti si debeo čovek.“ Tako da samoproklamovani ljudi „bez dlake na jeziku“ koji se pritom time i hvale, odjebite.

Pijem / pušim / drogiram se

Ok, reći će svi da je ovo samo nezalečena pubertetska bolest hvalisanja ali stvar nije tako bezazlena. Ponos zbog činjenja jedne od ovih triju rabota (ćešće prve dve, treća je rezervisana za uredništvo Tarzanije i realno se ne ponosimo time što se ponosimo) ostaje kod nekih primeraka ljudske sorte još dugo dugo nakon mutacije i rasta pubičnih malja, a neki bogami i umru a ne dostignu nivo da nije kul doći ponedeljkom na posao i posle dobar dan reći „još sam mamuran od subote“. Mislim, niko ne kaže da sad baš treba blam da te bude ako voliš da ločeš, čibučiš ili jedeš roze bombone ali koga pa zabole šta ti radiš i to još prepričavaš s ponosom kao da si belog nosoroga spasao istrebljenja. Doduše, pošto je većina u fazonu „hahaha koji car od čoveka, vidi kako se napio i povraća u svadbenu tortu“ nije baš ni čudo što se ljudi ponose jer koriste supstance koje veselo utiču na mozak. Mislim, budimo ponosni u četiri zida, to je ok.

Mrzim popularne stvari

Metalika, Pink flojd, Lejdi Gaga, Tarantino, braća Koen, Gejmotron, Mućke, Dostojevski, Tolstoj, Andrić, NBA liga… oni su kvalitetni bez obzira na lične preferencije. Iako Igru prestola gledaju i napirlitane splavaruše jer čekaju da Dario Naharis pokaže maljava muda, to ne znači da treba da budeš ponosan na sebe i da se hvališ preko hodžinog megafona kako si superkul jer nećeš da gledaš nešto što gledaju čak i bića koja nemaju više kognitivne funkcije već cepaš isključivo alternativna ostvarenja sa manje od 150 ocena na imdb-u. Samo deljenje istog skupa s nekim poluhumanoidnim pokušajima ne znači da treba iz tog skupa bežiš. Ukoliko ipak misliš da treba, probaj da prestaneš da dišeš kiseonik i isprobaj vodonik-sulfid. Budi poseban. I budi ponosan jer si poseban. I onda budi mrtav.