Strane kuhinje u Beogradu – raskrinkavanje
Stvarno se ne može reći da smo urbani patrijarsi Beograda, svetskog Pijemonta kulture i dobrog provoda, nego par ubogih piskarala i flamingosa koji pokušavaju da prodaju maglu na sve moguće načine i pritom zarade između 30 i 70 evra mesečno (nedostižno za sad), ALI rekli smo sebi – ako Peđa Strajnić može da nosi crni sako i teget pantalone, možemo i mi da komentarišemo stranu kuhinju ili bar ono što pokušavaju da nam uvale kao takvu.
KINESKA HRANA
Ako je verovati domaćim trgovcima kineske hrane, a ovde se ograđujemo od moćnog bloka 70 jer stvarno me ne zanima da jedem štapićima sa vage za merenje trave kao neki Petar Vasić, kinezi svoju kuhinju baziraju isključivo na kupusu i to na onom što kad podrigneš u Vinči se upali meteoalarm. Oko 90% svih mogućih narudžbina iz restorana su bile sledeće strukture: 50g mesa, 50 g pirinča, 70g luka, šargarepe, pečuraka i tako nekog povrća i 300g kupusa. Pritom, sečuan piletina, piletina sa indijskim orahom i teletina u slatko-kiselom sosu npr imaju bukvalno identičan ukus. Ok, dosta ljudi kaže, ej naš organizam nije za prave kineze jer bi nama to bilo ružno bla bla i to je ok da mi nismo nebeski narod koji stvarno može da svari i limenku ako je dovoljno puta ubacimo u stomak. Pa jebemu mater, ljudi stavljaju majonez na pečenje.
U svako jelo se ubacuje ogromna količina soja sosa, bez koga niko od njih ne bi mogao da postoji očigledno, i tu možemo da razlikujemo dve škole. Prva škola se bazira na hrani koja čini jednu, homogenu celinu i nikako ne možeš da zahvatiš samo delić nečega, nego kad ubodeš viljuškom izvadiš parče mesa, povrće, pirinač, Vučićevića i Slavicu Ćukteraš. Druga škola ti pošalje neku vrstu ljigave supe koja je obično bele boje, i onako sve se razvlači ali u principu nema preterane razlike od škole broj 1 samo je gadnije na oko. Sve u svemu, baš dosta sranja i samo par konkretnih mesta.
TAJLANDSKA HRANA
Tajlandska kuhinja je specifična po tome što nikada u životu nismo bili na Tajlandu niti imamo blage veze kako bi ona trebalo da izgleda. Čuli smo – začinjena i poprilično smo sigurni da to ne znači 3 male kašike tucane paprike, kao da smo krenuli na sajam automobila i stali u Perper da se popravimo. Shvatamo, takođe, da ovde ljudi ne mogu imati ekstrakt kobre ili pohovane bubašvabe, niti bi iko normalan to jeo sem možda kosovara, ali ova zajebancija koja se servira je stvarno uvreda. Tajlanđani su poznati po tome što jako malo ljudi uopšte i ima kuhinju i sve se bazira na jelu na ulici, kombinaciji voća i mesa i generalno težnji ka zdravoj ishrani zbog čega su jedna od zemalja sa najmanjim procentom malignih bolesti. I tako, naoružani silnim vikipedija znanjem, očekivanjima i nadama dostojnim jednog Anđusa, došli smo u jedan od najpoznatijih beogradskih restorana i poručili neku piletinu na tajlandski način. Debela i mršava kuvarica-prodavačica su prvo par minuta većale koja će da prži a koja će po vinston, da bi kad je pala odluka krenuo kulinarski spektakl pred našim očima. Bez ijednog jedinog trenutka blama, ili bilo kakvog skrivanja, Ivana (ispostaviće se kasnije, studentkinja defektologije iz Trstenika što je bitno za priču jer ljudi iz Trstenika odavno imaju pik na nas) je na sledeći način pripremila naš obrok:
– Izvadila je unapred zapakovanih 100-150 grama pilećeg filea iz neke presovane kese za led i sasula u vok zajedno sa uljem
– Dodala je redom kečap, senf, neki sos iz neke žute tegle koji liči na soju al nema nikakvu deklaraciju, so i biber
– Na naše zahtev zaljutila gorepomenutom tucanom paprikom uz konstantaciju da je tradicija na tajlandu da bude malo ljuće pa kao ono (!?)
– Milena, koja se u međuvremenu vratila (o kojoj ne znamo ništa sem da puši Vinston), joj dodaje FRIKOM KINESKU MEŠAVINU koju ubacuje u onu smesu
– Pita nas da li želimo rezance ili pirinač
– To je to
– Dakle da sumiramo: piletina, frikom mešavina i pirinač. Cena 500 dinara, ali iskreno za majmune koji ovo naruče više od jednog puta bi trebalo da bude veća. E da, i ovde dobijete i štapiće, da se osećate kao Tajlanđani.
LIBANSKA / IZRAELSKA
Oni misle da su to dve različite stvari, sigurno će to uvek polu-uvređeno naglasit kada ih pitate, ali ono što svi znamo i što je zapravo i činjenica, jeste da su potpuno isti. Falafel-falafel, humus-humus, tahini-tahini, mislim nabijem vas na kurac baš. Iako verujemo u jednostavnost bilo koje kuhinje na svetu, malo je teško poverovati da glavno jelo na bliskom istoku predstavlja piletina u hlebu. Stvarno ne ide u glavu toliki nedostatak bilo kakve inventivnosti, koja bi se ogledala makar i u korišćenju bilo kog nestandardnog začina. Ono, prijatelju, stavi kim ili origano, sigurno neće pokvariti libanski tradicionalni ništa. Da bismo proverili (još jednom) da li smo u pravu u vezi ovih kuhinja kod nas, otišli smo (naravno) u poznatije, i izvikanije brze hrane i zaključili sledeće:
– I jedni i drugi prave svoj hleb, samo Libanci kao tortilju, a Ješe neku vrstu somuna koju zovu kao Grci pita hljeb
– Libanci prave MALO sladji humus, sve ostalo je identično
– Glavno jelo su komadići piletine, MOŽDA samo drugačije marinirani
– Izraelci su jeftiniji i porcije su malo veće
Sve u svemu nemaš ti šta ovde specijalno da voliš, Džeremi iz Top gira bi to bolje rekao: nije dovoljno poetično, a košta kao Luksemburg.
Ako imaš neke preporuke/antipreporuke napiši u komentarima, a u sledećem raskrinkavanju bavimo se šokantom temom koja će uzdrmati Srbiju kakvu poznajemo: da li je bolje raditi kao gumar ili kao tahografista u GSP-u???
