Ispovesti sa dva promila u krvi
Student kažeš, a?
Znaš onu zajebanciju, studenti su najveća govna. Pratim i ja te internet fore.
Da su ovo sedamdesete rekao bih ti da si zapalio žito.
A i sam sam bio student.
Ono, po pe esu sve, dom, menza, doručak, ručak, večera. Vikend sedeljke. Kolokvijuma tada nije bilo.
Slušanje ispita.
Fensi način da kažeš ćaletu da si mesec dana obilazio kafane, igrao prognozu i pratio Danicu kući.
Pa kao ispit nije baš na 100%, ali slušamo ga, da bude za deset.
Nisu Sloba i Vera dali tolike pare da ja donosim kući šestice.
Jebo ispit.
Danica.
Ona je priča života moga a ja u njenom srcu samo epizoda.
Nije baš tako, i peglao sam i voleo sam mnoge druge.
Ali epizoda jesam bio.
Kao kad u američkom sitkomu glavnim likovima dođe rođak sa strane pa se pošalica vrti oko njega.
Tako je i njoj bilo.
Došao u posetu rmpalija s dugom kosom, manjkom padeža i boljim smislom za humor od njenih drugova debila.
Pa kako da se se ne primi?
Šta je znala ona celog života?
Časovi klavira, Vukova diploma, na leto Dubrovnik sa majkom, zimi pletenje džempera iz Burde.
Misliš, student, njeni branili, a?
Nije tako bilo.
U seriji komični rođak potraje epizodu, dve, pa dođe do prezasićenja kod publike.
Mislila je u početku da sam ja neko otelotvorenje slobode.
Jer pijem pivo u jedanaest i ne menjam majicu po tri dana.
Jer imam neke ploče.
Na vreme je shvatila da to nije sloboda.
To je sviranje kurcu.
Sada je, valjda, neka profesorka nečega.
Devedesetih bila u JUL-u neki koordinator.
Nečega.
Pa malo problemi posle petog oktobra, ali vratili je.
Ta sorta ljudi se uvek povadi, šta god da zasere.
Reći ćeš, student, zbog nje nisam završio.
Pravo da ti kažem, ja sam u grad došao da se zajebavam.
Ne marim mnogo za taj akademski status.
Sad ti je svako akademski građanin.
I zajebavao sam se.
Prvu godinu dao taman toliko ispita da Sloba i Vera ne crvene.
Drugu godinu nisu crveneli jer nikome nisu ni rekli da ispite samo ’’slušam’’.
Treću godinu batalio, radio malo kao konobar.
Četvrte se vratio.
Nikad ništa ne planiram, al’ nekako mislim da sam te četiri godine jedine isplanirao u životu.
Proš’o fino.
Imao kinte, što od matoraca, što od kocke, što od poslića.
Malo Trst, malo Bar-Bari, Istambul, Zakopane čak.
Osamdesete, jebiga.
Treća vojna sila u Evropi, bla bla bla.
Original džins, američki Kent, Kuros parfem.
Ploče od Fila Kolinsa.
Bioskop svaki vikend.
Uspavana riba na mom krevetu sa mini valom dok ja pušim i stavljam prvu kafu.
Otkrijem je malo da joj gledam bulju dok spava.
Prođe sve.
Dođe poziv za vojsku.
Kruševac, a be ha o.
Dobra zajebancija.
Jel znaš ti, student, šta je marenda?
Prvi rat me zaobišao.
Drugi nije.
Al kao da jeste, spiče me u neko selo kod Bujanovca, Ristovac mislim da je. Stočna pijaca i železnička stanica.
Okolo kilometri.
Ničega.
Po pola gajbe piva sljuštim i po dve pakle. Okolo lete oni pederi američki, roknu poneku u kartonski tenk, 78 osam dana kasnije vraćam se kući u jednom komadu.
Jetra, đene-đene.
Nema veze, imam sav legitimitet da kažem da sam bio deo tima koji je jebao NATO. Ali ja malo žurim s pričom.
Između dva rata vratim se u onaj moj pičkovac koji sad ima status grada, koje li ironije. Zna se šta je grad.
Umre Sloba, ovaj moj.
Potegao malo više sa pijace, na stepenicama.
Zaposlim se kao čuvar u jednom od naših posrnulih giganata.
Koliko se tu pilo, student, prave visinske pripreme za moju predstojeću mobilizaciju.
Zamalo da me ožene.
Čak i živela kod mene.
Snežana.
Nije joj smetao moj nesputani alkoholizam, verovatno zato što je ispala iz muda još goreg.
Ja bar nikog ne bijem kad popijem.
Nisam ni primetio kad je otišla.
I dalje se čuje sa Verkom. Jenćeping. Jel’ se kaže Jenćeping? Radi kao maserka, troje dece, sve ful.
Posle rata odlučim ti ja da srušim Slobu. Al’ onog drugog. Glavatog.
Tačnije, verovatno ni to nije bio moj plan, ali opet, student, imam legitimitet da kažem da sam bio deo tima koji je srušio Vlast.
Dobro kad nisam poginuo 4. Oktobra. Moja Lada Samara, dva promila, ruta Pičkovac- Bege.
Ja za volanom, kao stari vuk predvodnik, revolucionar, posadi Ceci i Boža. U gepeku tri domaće loze, vinjak, gajba Pilsa i neki transparenti.
Dosovci sa Juga. Vetar promena. Zamalo da poginemo u Grdeličkoj klisuri.
Sad taj Ceci, što je uvek sedeo pozadi, odlučuje ko će da se zaposli u našim još posrnulijim gigantima.
Sad nosi neke malo drugačije transparente.
A Boža je krenuo put Slobe. Odnosno, obojice Sloba. Gde li je samo nabavio pištolj?
Kažu da 6. oktobar nikada nije osvanuo.
Za mene jeste. Onaj pravi, sa ogromnim mamurlukom.
Onaj figurativni, đene-đene.
Imao sam kancelarijski posao u posrnulom gigantu. Par godina. Na konto revolucionarnog angažmana.
Brzo su me istisli mlađani šiljokurani, i oni malo manje mlađani hohštapleri.
Srećom, video sam na vreme koliko je sati pa sam iskoristio neka stara poznanstva da odem u invalidsku.
Diskus hernija el četiri el pet.
E sad, el je četiri el je pet, kapiraš me, student, a? Hahaha.
Kakva kurčeva diskus hernija.
U komisiji sve moji pajtaši. Oni su ispite ispolagali, nisu ih samo slušali. Na faksu učili medicinu, kod mene privođenje čavki i zajebanciju.
Vi to sad zovete bleja.
Pratim ja te internet fore.
Malo fejsbuk, malo ovaj usrani bilijar klub, tačnije šank istog.
Šta će mi više?
’Oćeš jednu u viski?
Da ti pokaže neku caku pičkovački Roni O’Saliven!
