Teško je u beskonačnom rafu konzumerizma odlučiti se na šta besmislenije trošimo resurse, bili oni materijalni ili energetski u raznim oblicima, počev od zašećerenih bebećih kašica do hvaljenja kako imamo xyz prijatelja. Čovek je govno; usahlo govno koje nume da raspolaže ni onim što a priori od evolucije dobije a nekmoli stečenim i zarađenim. Nume ni da skonta šta mu stvara istinsko zadovoljstvo već trči u krdu gnuova preko Zambezija i postaje gnu.
Kokain
Kako sam jednom, u stanju transcendenta izvoleo reći: „Ljudi se više lože na samopouzdanje nego na sreću pa bi zato dali pre 80 evra za mić belog nego 15 na petočasovnu pihodelično-emotivnu žurku“ tad mi je to zvučalo u fazonu vau koji sam bradati mudrac antičke Grčke. Kad sam se spustio, misao mi je delovala prozaično i obično ali nije da tu nema istine. Naravno da Kit Ričards i Klaudio Kaniđa nisu mentoli jer život provedoše s nosinom uvaljanom u brašnu tip najbolji, ali to je zato što su oni jebeni Kit Ričards i Klaudio Kaniđa a ti nisi nego si rendom ime i prezime i patiš od faljenja muda da daš otkad, da kažeš ribi da je debil i da je otkačiš, da kažeš kevi da nisi gladan i da imaš 42 godine i tako sve u krug. Onda počneš platu da skucavaš na malo samopouzdanja i kanda se osetiš bolje. Para ima sve manje al samopuzdanje je tu, misliš, sad si car, dobićeš svaki posao, razvalićeš, izdominiraćeš, želeće samo tebe i daće ti blanko ček a epilog je uglavnom „Gospodine, rekli smo vam da ćemo vam javiti da li ste prošli u drugi krug razgovora za posao, nema potrebe da obarate kurcem čaše sa stola da biste nas ubedili da ste spremni na sve“
Vlasništvo
Cinik bi rekao da se čovek rodi, završi škole da bi imao para, štedi da bi kupi automobil, štedi da bi kupio kuću, kupi automobil, kupi kuću i onda umre. Cinik je bar 70 posto u pravu. Ljudi se toliko lože na vlasništvo nad materijalnim da i ne primete koliko zbog toga propuste u životu u jagmi za kvadratima i kubicima. Čovek kao iracionalno biće stvari gleda ovako: polovnjak košta 2000 evra. Imam pola, pola ću da uzajmim i kul. Zapravo polovnjak košta 2000 evra inicijalno plus još barem 1000 svake godine, uključujući registraciju, osiguranje, tehnički, sitne kvarove, mirišljavu jelkicu, barem jednu krađu pločice za muziku, nabijanje dinara u bravu, kazne za parking i prekoračenje brzine, stres oko mesta za parking i naknadu za Cigančiće čistače prozora. Kroz pet godina, ne računajući pogonsko gorivo, već si skucao 10 soma evra u nešto što je za to vreme izgubilo 50 posto vrednosti. Summa summarum, prodao si ga za hiljadu, koristio si ga dva i po meseca (statistički, automobil se prosečno koristi četiri posto vremena, a 96 posto bude parkiran) i za to platio devet jebenih hiljada evra. Pa lol čoveče ti si onda baš buržuj. Aha, jeo si parizer pet godina, ok, ništa onda. Naravno, niko normalan ne kaže da je bolje nemati gajbu i auto nego imati al pička mu materina malo cost benefit analize i procene realnih potreba nije na odmet.
Seks
Kristofer Hičens je u pobrojavanju najprecenjenijih stvari na svetu naveo jastoga, šampanjac, piknik i analni seks. Uopšteno, kompletan seks je poprilično precenjen, a tu ponajmanje mislim na sam čin. Ali zato sve propratnje radnje, počev od sređivanja, pripreme, stvaranja atmosfere, pornografije, ekstremno neduhovitih nategnutih i neprekidnih razgovora o istom u svakoj mogućoj prilici su bukvalno traćenje vremena i života. Pošto je kao dobar trip biti pastuv ili nimfomanka, ljudi su u stanju da 90 posto vremena života indukuju napaljenost i primaju subliminalne a i direktne poruke vezane za seks a na kraju se sve svede na osam minuta radnje sa sve predigrom.
Letovanje na moru
– Gde ćeš na letovanje?
– Sedam dana kod tetke u Kairo, pa mesec safarija u Keniji, onda obilazim fjordove u Norveškoj i na kraju idem putem svile, sve do Ulan Batora…
– A more, gde ćeš na more?
– Pa ono, neću ići na more.
– Jesi ti neki debil? Kako nećeš na more?
Jebeš svadbu bez 500 zvanica i leto bez mora – tako mu dođe nezvanično geslo prosečnog srbende. Jer džaba ti da si i do Marsa otišao ako se u julu i avgustu deset dana ne zapljuneš u Budvi ili Paraliji, skucaš kredit od 1000 evra podignut za tu veličanstvenu priliku i do kraja godine sumiraš divne utiske o kafi od pet evra, ležaljci i suncobranu od petnaest i globama koje si dobrovoljno platio samo samo zato da bi se sa još godzilion istomišljenika prao zajedno u slanoj vodi i čvario na suncu po cenu fizičke neprijatnosti i dobijanja kancera.
Flaširana voda (osim na rejvu)
HAHAHAHAH kakva smo glupa govna, mater nam jebem.
Kućni ljubimci
Jako je čudna stvar sa ljubimcima. Čak i izuzimajući materijalna ulaganja u male stvorove (koja u pojedinim slučajevima prevazilaze budžete prosečno bednih porodica) ostaje utisak da se ne zna zapravo ko je tu kome ljubimac a ko gazda. Zapravo, ljudi se poprilično samozavaravaju ocenom da su udomljavanjem životinje zavredili kod nje bezgraničnu i bezuslovnu ljubav a sebi određenu vrstu zabave. Iz ugla mačke to je poprilično „hm, mogla bih malo da se foliram da me ovo niže biće do kraja života snabdeva hranom i češka me onda kad ja to hoću“. S tim u vezi, uvek skinem kapu dole blenstavom psu koga „gazda“ šeta u dva ujutru po ledenoj kiši.