Prokleta nedelja
Odgledah neki dan dobru fucu na Sportklubu. Nedelja bila. Bude toga nedeljom. A onda jednu očajnu. Jebi mu mater, mor’o sam kad nemam daljinski da prebacim. Rokn’o ga od zid kad je O’Saliven promašio frejm kuglu onomad u Šefildu. Dobro, nije baš onomad, ima od tad godinu i po, skoro dve. Da živim s roditeljima i da je ’03. ovaj nedostatak bi predstavljao problem kad ulete u povečerje da vide dokle sam stig’o sa aluvijalnim ravnima i Sićevačkom klisurom, a ja obnavljam tete sa Palme. Ovako me i ne tangira preterano. Prođe maraton i šta ću sad? Kreću reprize od četvrtka, dugme na TV-u za menjanje kanala radi samo gornje, pa do sledećeg programa koji nije KCN i DM Sat treba da ga stisnem ravno 37 puta, a tad me uhvati neka nervoza. Niko me ne zove, čak ni keva na fiksni. Pao sam kurcu za uši. Prođe mi kroz glavu da ja nekog okrenem, al’ tu ideju sam naprasno odbacio čim mi do moždanog korteksa dođe informacija da je 23. u mesecu; dakle, minuta – 0, poruka – 6. Šta mi ostaje? Računalo. Naravno, net su mi isključili, ali ima Nađa sa trećeg vajrles bez šifre. Kak’a pička!
Levu do lakta u gaće, refleksno, a u desnu bežičnog miša, umereno napuklog (one s kablovima nekako lakše lomim; veća amplituda – veća sila, ko će ga znati), isto refleksno. Okačih se na društvenu mrežu, onako usput, čisto da vidim ko je ruč’o u Majdanu, kol’ko je Aciki Fensi Stokić ostalo ispita na FEFI, a kome je srećan rođendan i sve najbolje. Tmurnih dana me ova saznanja nagnaju na misli o pogromu dotičnih. Sreća, bilo malo sunca. Drndajući houm po 43. put iskoči mi “koncert Borisa Berezovskog u Areni”. Šta je ovo, sunce ti jebem?! Pre 4 godine igr’o u Zvezdi levog beka, a sad svira Bramsa i Rahmanjinova. Kurac moj, to je bio Bronovicki. A i ja se čudim; znam, bre, ljude sviraju po 15 godina pa ne mogu da napune ni osmo dva osnovne škole u Sremčici, a on sa poljane u Lučanima pravac u Arenu da sedne za Stenveja i sinove. A baja radio u rudniku uglja. Jes’ sve sjebano, al’ tol’ko vala nije. A ko ide na koncert? Sima iz trafike! Id’ u pičku materinu! Pretprošli četvrtak ček’o s nama od 5 ujutru karte za Dženanovo pevanije na Fristajleru za vikend. Ma šta ček’o, pon’o i ćebe na romboide iz Ikee da se slučajno ne pre’ladi. I sad će on u frak da se udene (I ja sviram kurcu, o’kle Simi frak; udenuće se on u neki pulover, isto na romboide, ćaletove pestojedankec i one crne Ribok patike što najviše liče na cipele). U prvi mah pomislih da mi je cimer, indijanac, izmrvio onaj njegov LCD, ili kako već, u kornfleks pa haluciniram, al’ ubrzo se setih činjeničnog stanja; Sima kara omladinku iz srednje muzičke „Stanislav Binički“.
E, a ona je posebna priča. Kaže ova bagra iz kraja što tu živi „Od rođenja moooog“ da je bila strašan potencijal, al’ iskrivila se noseći kontrabas kroz blokove. Posle joj se ćale smilov’o pa je prešaltov’o na čelo, al’ mrka kapa, ostala zakrivljena k’o Karlosov suvi list. Oni se o’ladili, otkrili kurve, pa i nju preboleše. Al’ Sima nije. Jer kako drugačije objasniti njegovu zainteresovanost za klasiku kad je to čuo dva puta u životu; jednom kad je doš’o malo ranije sa Nove Godine pa uhvatio 10 minuta Novogodišnjeg koncerta u Beču pred skokove u Bajerleverkuzenu, ovaj Garmišpartenkirhenu, a drugi put kad je gled’o Toma i Džerija. Elem, volontirala ona grejući genitalije konjima u Ljubičevu da bi imali što bolju grivu za gudala, pa joj uvalili gratis karte za treću galeriju. I šta će mučeni Simke, mora da se žrtvuje, ljubav je to. Kurac ljubav, pička! Zna on da će mu te gratis karte podeliti samo još jedan gratis blou. Nada se da će biti i dupli, za nošenje instrumenta do kuće. Ali i to je vajdica. A i mora. Ja ne moram; ni na Bronovickog, ni da nosim. Ni da karam. E to moram.
Pravo da vam kažem, razveselila me ova saga o Simketu i gudačici. Toplo oko srca, a napetost smanjena. Ne znam šta je, al’ bi mi lepo. Pozvah burazera sa fiksnog da gledamo „Prijatelje sa beneficijama“ i sjebemo 800 kinti na kokice, naćose i optimineral kompleks u ultragigaelitcool Koloseju. Eto, toliko mi bi lepo. Reče tetka da je burazer u teretani. A upita me i jesam li normalan. Zbog onog odozgo što moram pozvah i ortakinju iz srednje na istu aktivnost s tim što sam planir’o da posle potrošimo one kurtone što su mi ostali od mora prošle godine, a ne da se vozikam Hondom po ‘ladnoći sa napumpanim kurajberom koji mi je nekim slučajem i rod. I ona u teretani, reče njena ujna.
– A teta Savka, volite li vi romant…
– Idi leči se, bre, budalo!
Poče i Utisak nedelje, a ja ne znam šta ću. Niđe nisam prispio. A i dalje moram. Ma šta šta ću?; jelou pejdžiz, uslužne delatnosti, nega lica i tela, masaža kod vas, 00-24h. Tek posle treće poruke se dogovorismo. Taman imam još 3 za sledeći vikend.
Prođe i ta prokleta nedelja.
Tekst poslao čitalac Hiosciamus
