Zašto Srbi vole Trampa?
Jedno istraživanje u Nemačkoj pokazalo je da bi Donald Tramp, kada bi se kandidovao za predsednika Srbije na predstojećim izborima, oprao i Tomu i Vuka Jeremića i Mimu Karadžića i Sašu Jankovića i sve dopelgangere koji se prezivaju Janković a koje će Vučić da kandiduje ne bi li otkinuo koji promil goreimenovanom, i to bi ih oduvao i kada bi se svi na gomili sastavili u organskog Voltrona. To je činjenica kojoj ne treba ipsos stratedžik nilsen kurac fokus grupa da je potvrdi, dovoljno je samo da pogledaš komentare vezane za vesti na Trampa na srpskom.
Ili nekom nedavno otkrivenom ali bez sumnje srodnom jeziku
Vesti o Trampu hvala bogu ima nepresušno, čovek je veliki vezir obrtanja igrice zvane mediji, a svi smo svedoci njegovog ubrzanog prelaska nekoliko levela tokom poslednje dve godine. Tramp je od prilično poznate face sa gomilom para i investicija i retardiranim ali popularnim rijelitijem postao jedan od najprepoznatljivijih likova na planeti, rame uz rame s Teslom, Dositejem, Kopitarom i Pjudipajem. Neki su već razmatrali uzroke trampoljublja među Srbljem, i ništa pametno nisu rekli jer odavno smo prestali da od b92 očekujemo nešto pametno. A šteta, jer to je zanimljiv fenomen koji, kao što i nužda i zakon nalažu, više govori o Srbima nego o Trampu. Pa hajd da ga razmotrimo, što da ne, nedelja je, vreme porodičnih ručkova, ko ima za porodicu i za ručak, valja nečime kontrirati striku kad krene o ruskom naoružanju.
Kod nas se provlači neka priča da je Tramp kao neki američki Šešelj, i vidim kako bi to mogao da pomisliš, ako si urbani trendseter gou-geter okrenut zapadu i kapiraš da su Srbi marva koja voli jaku ruku i diktatora i glasala bi za Šešelja samo da ih je malo manje blam toga da im predsednik bude kiseli krastavac iz Fukušime sa cvikerima. Samo što to poređenje nema veze sa životom. Istina je da Tramp ima zapaljive izjave, ali Vojvoda je potpuno druga kategorija od njega pošto je Vojvoda obrazovan čovek koji je puno razmišljao o glupostima koje priča, dok Tramp nije ništa od navedenog.
Tramp je pre svega debil
Tramp bi, doduše, ako natežemo neku lokalnu paralelu, mogao biti sličan Kariću. Ali Bogoljub je domaćin čovek, koji je hteo da uđe u politiku iz najsrpskijeg mogućeg razloga: da ga političari ne bi jebali za pare koje je stekao. Tramp je u politici iz tipično američkog sve-je-šoubiznis razloga: za račun sopstvenog ega i brenda, boli ga baš njegova narandžasta patka za bilo šta drugo, jer sve drugo što njegov narandžasti mozak može da smisli već ima.
Ključ Trampovog uspeha je ujedno i nešto po čemu je on sličan jednom našem političaru. Trampara je ego-mag koji manipuliše medije tako da bude stalno prisutan u njima i odlično barata svojom javnom personom, pre svega tako što ga boli kurac. Realno, Vučić da ima takav skil ne bismo ga skinuli do dve generacije njegovih potomaka, a ne još samo 10-14 godina koliko će nam trebati ovako.
Jedan dobar deo razloga što ga vole Srbi – a i Ameri i svi ostali – je u toj njegovoj magovskoj medijskoj personi. Tramp je svojim izjavama pre svega uspeo da postane toliko velika vest da je bukvalno dovoljno da okrene bilo koju emisiju ili program u Americi, a i šire, i da se javi da hoće da kaže nešto za televizor, pa da ga dočekaju sa hlebom, solju i spuštenim gaćama. I u tome se snalazi doktorski, potpuno svestan toga da možeš da pričeš bukvalno šta god hoćeš, dok god u javnosti nastupaš u skladu sa Žigarinom mudrošću da moraš da umeš da daš šalu al i da primiš šalu.
Ako si od onih što preskaču video, evo verzije za hendikepirane: to je bio Tramp koji glumi ODRAZ sebe u ogledalu, dok njega glumi Džimi Falon, dakle Tramp glumi odraz tj. karikaturu samog sebe i u replikama sprda sopstvenu (nepostojeću) političku platformu. Ne preterujemo ako kažemo da je ovo 5 minuta televizije koje će da stave na neku sledeću sondu da prikaže domete čovečanstva vanzemaljcima, klip koji možeš da pustiš svaki put kad te neko bude pitao da definišeš postmoderno stanje.
“Problem” sa Trampom je što tu svoju moć osvajanja medijskog prostora koristi za najgrđi populizam, ne treba tu bolji primer nego što je njegov slogan MAKE AMERICA GREAT AGAIN, i to samo zbog te jedne reči AGAIN koja udara tačno u emociju u koju treba, kome treba. Naravno, populizam nije loš samo po sebi, Laklau nas uči da on može da bude legitiman mehanizam za obespravljene mase koje više nemaju nikakav način da se izbore protiv elite, da malo šuknu toj eliti, pa kada situacija deluje sve bezizlaznije, makar i tako što će izabrati čoveka koji je van sistema, koji kaže da će sve da radi drugačije. Što je i glavni razlog zašto se toliko ljudi primilo i na Bernija Sandersa i na Ciprasa i evo sad na Korbina.
Nedavno smo baš u Britaniji imali šamar primer populizma na delu. Bregzit je u suštini isto što i Tramp, kataklizmična pojava koja navodno donosi usud sistemu. Posmatran kao iskaz narodne volje i odraz potrebe većine, Bregzit se očitava kao potez čistog šuknjavanja elitama, jer ljudi jebiga nisu zadovoljni situacijom pa kao ako nas pitate da nešto menjamo, DA MENJAMO. Zato je Obama imao CHANGE WE BELIEVE IN, zato Tramp priča stvari koje niko drugi ne sme, jer mu je jasno da je dovoljno samo da nekako bude drugačiji od ovih klovnova. Zli klovn je došao da se popiša na celu paradu belih i crvenih tračica i zvezdica, pa kako da se domaćin čovek ne poraduje bar malko?
I tu se krije drugi, rekli bismo daleko važniji razlog zašto tako sklisko pijemo Tramparu ovde. Ne zato što mrzimo Hilari, iako je baš mrzimo jer jebiga kako da je ne mrziš kad je oličenje američkog establišmenta i hrani se bebama lasicama. Ne zato što se kao sad nešto palimo na diktatore, čvrste i crne ruke. Ne zato što smo ograničeni Balkanci što se olako kešaju na nacionalne identitete izgrađene na mitomanijama koje ne trpe veliko Drugo. Čak ne ni zato što Trampara prca ekstra Slovenku. Nego zato što verujemo, ljubimo i nadamo se da će Amer sam sebi da ga šukne birajući takvog bolida na počasno prvo mesto.
